Пише: Емил Влајки

Добио сам, препоручено, позив из Предсједништва да деветог јануара присуствујем свечаној академији поводом тридесет година постојања Републике Српске, те сам одлучио да нешто о томе напишем. Узео сам и прилагодио медију једно поглавље мог романа 'Луцифер и поремећени луталица' који говори о мојим сусретима са Слободаном Милошевићем.

Те 2005. године, био сам савјетник за политичка и медијска питања Слободана Милошевића који је био у затвору у Хагу. За вријеме наших сусрета, биљежио сам   оно што ми је говорио и направио неку врст његовог „дневника“. Неке сам ствари објавио на Интернету, посебно оно што се тицало његове „издаје“ Книнске Крајине и што је изазвало многе коментаре.

Данас ћу пренијети његово казивање у вези Венс-Овеновог плана за мир у БиХ који је, у корист „грађанске државе“, значио нестанак Републике Српске.  Милошевић је тим поводом, у својој резиденцији у Београду, Толстојева 33, позвао неколико значајних личности тог времена да чује њихово мишљење о том приједлогу.
НАПОМЕНА: Накнадно сам провјеравао наводе Милошевића, који се и сам служио биљешкама, и споменутих учесника, и они су, углавном, точни. Ипак, постоји могућност да приложене изјаве, иако се све односе на Венс-Овенов план, не припадају истом састанку.

Слободан Милошевић, предсједник Србије

Април је 1993. Зима се још увек осећа, али Балкан гори. Запад нам намеће санкције које наша привреда у расулу не може издржати. Галопирајућа инфлација је највећа у свету; за једну немачку марку треба сакупити 235 килограма металних новчића од једног динара. Нужан нам је мир, под хитно. Зато сам вас окупио јер морамо размотрити једну иницијативу за престанак рата у Босни. Дајем уводну реч.

Другови! Ситуација у Босни и Херцеговини је изузетно тешка. Патњама и смрти се не види крај. Због тога је и Србија у великим потешкоћама. И у деловима Хрватске под нашом управом би се ствари лакше разрешиле ако би рат у Босни и Херцеговини престао. Престанак рата је, дакле, императив. Ви сигурно знате за најновији план који је мировни предлог за крај рата. Њега су пре пар месеци израдили специјални изасланици међународне заједнице Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен, а министар вањских послова Српске, Алекса Буха, ме је о томе детаљно известио. Муслимани и Хрвати су спремни да га прихвате.

Према том плану, Босна и Херцеговина би била подељена на десет аутономних покрајина или кантона који би имали готово све функције државне власти. Као и у Белгији, Савезној влади Босне и Херцеговине преостали би само ресори народне одбране и вањских послова. Мени је од међународне заједнице речено да би, уколико тај план, ми Срби, прихватимо, савезној влади би био одузет чак и ресор народне одбране. Сарајево би био демилитаризовани дистрикт са седиштем централне владе.

Битне значајке овог плана су захтев да се избеглицама допусти повратак кућама у читавој Босни и Херцеговини. Лоша је страна у томе, да српски кантони неће моћи бити повезани на тај начин да могу данас-сутра заједнички деловати са Србијом.

Наш је стратешки циљ да српски народ на Балкану буде слободан и равноправан. Слобода и равноправност српског народа на Балкану подразумева онда све могућности, па и Венс-Овенов план, да он поступно афирмише и оствари своје интересе.

Владислав Јовановић, министар вањских послова Србије

Рецимо да цео концепт Венс-Овеновог плана своди организацију Босне на тип административне аутономије. Административне провинције нису исто што и конститутивне јединице једне сложене државе и није случајно што Овен тако упорно негира сваку могућност да Срби у Босни имају „државу у држави“. То није само зато што му се она не свиђа, него што иза тога стоји њихова стратегијска процена да Србима не треба омогућити ни да задрже ембрионалну шансу за касније државно конституисање у Босни, а с тим и добијање права за лабављење Босне и стварање услова за припајање Србији. То је циљ који није само његов, ни Европске заједнице; то је циљ НАТО-а, Америке, циљ целе Европе. То је врло неповољно; али не показује да није немогуће да се ствари побољшају. Ниједан рат се не може завршити преко два-три састанка; него то траје дуже времена, поготово такав један сложен и испреплетен рат. Ми треба да се боримо за побољшање текста; за побољшање положаја и услова, не прекидајући сам процес и доводећи у питање нашу мирољубивост и намеру да рату учинимо крај и да отворимо путеве за свеобухватно политичко решење.

Милорад Додик, политолог, вођа опозиционе групе СДС-у у НСРС

Срце ми говори да ће мој народ гласати против плана и од тога се не могу оглушити. С друге стране, као социјалиста, морам бити против сваког национализма. Живим у Републици Српској и свакодневно гледам међусобно истребљење људи који су деценијама живјели заједно. Пошто сам посланик у Народној скупштини Републике Српске, а поштујем Слободана Милошевића и његове ставове, и пошто без Србије не можемо наставити нашу борбу, гласат ћу за овај мировни план. 

Добрица Ћосић, књижевник, предсједник Југославије

Тражит ћу од босанских Срба да прихвате Венс-Овенов план како би се овај стравичан рат окончао. Али, овдје морам казати слиједеће. Венс-Овенов план разбија етничко-територијалну цјелину Републике Српске и оставља више од једне трећине српског народа у муслиманским и хрватским провинцијама, што ће узроковати масовна исељавања, панично бјежање од џихадског и усташког ножа. Венс-Овенов план економски деградира српски народ у Босни и Херцеговини, сабија га у пасивна и привредно неразвијена подручја. Венс-Овенов план је етнички, политички, економски неодржива конструкција некакве привремене Алијине државе. Тих десет провинција, тобоже конципираних да не буду етнички чисте, увјерен сам, најдаље за три мјесеца биће мононационалне. У овим данима, прихваћање Венс-Овенов плана је тежак морални и политички ударац националном достојанству Срба, отварање живе ране на организму српског народа.

Вук Драшковић, књижевник

Прихваћам Венс-Овенов план. Тај план, колико-толико, спрјечава легализацију етничког чишћења и солидна је основа за неке нове, људске, прилазе и мостове.
У сваком случају, Венсов нов пројект полази од престанка рата и полагања оружја. Све остало смјештено је у позадини за касније. Рат који тамо траје најмање је рат војника са војницима и војски са војскама. То је, прије свега, убијање и прогањање цивила, рушење и паљење читавих насеља, богомоља, гробаља. То је као пакао нечовјештва, моралног посрнућа, пљачке и бестијалности који ће осрамотити и оне који још нису рођени. Томе злу стати на пут, за мене је врхунски и национални и људски интерес. Али, како? Тако што ће војска Уједињених нација да одузме оружје од свих истовремено и безусловно. 

Епископ Анастасије Јевтић

Ово, Предсједниче, што предлажете је издаја српског народа. На Народној скупштини Републике Српске то, сасвим сигурно, неће проћи. Срби су, што би митрополит Амфилохије рекао, кренули светолазарским путем и ништа их више не може зауставити да тим правцем наставе. У овом тренутку наше душе чува, као што је наш језик чувао и сачувао Вук Караџић, један његов презимењак, са Плавшићком, новом косовком дјевојком, са Крајишником и инима. Јер ће се, када дође тај тренутак, сви они определити, као и цар Лазар, за битку која ће српском народу осигурати вечно блаженство.

Радован Караџић, психијатар, пјесник и први предсједник Републике Српске

Знам да се мој народ бори за једну узвишену ствар: уједињење свих српских земаља. С друге стране, нема српства без подршке Србије. Ја ћу план у Атени потписати. Али, коначно га једино може прихватити српски народ.

Мира Марковић, жена Слободана, од 1994., предсједница организације ЈУЛ

Рекла бих пар ријечи. Не слажем се у потпуности са Слобином  политиком и његовим СПС-ом, партијом од које ћу се ускоро одвојити, а ни са осталима који су овде присутни. Комунизам, који се задњих година толико клевеће, деценијама је чувао братство и јединство наших народа. Замењен је низом национализама који узрокују садашње крвопролиће. Једино враћање на претходну идеологију може суштински променити ово безнадежно стање. Ви имате ваш идејни, националистички правац који ништа неће решити, а ја свој. Видећемо ко ће бити у праву. 

Слободан

Добро другови. Видим, да је већина за овај план. Сада нам остаје још његово потписивање у Атени и прихваћање од Народне скупштине Републике Српске. Мислим да ће ствар успети јер је уз нас и грчки премијер Мицотакис. Овај састанак је завршен.
……..

Људи су невероватни, говори ми Милошевић. Глупи су, без политичке мудрости. Праве се велики родољуби преко леђа  оних који страдавају. Ту је изнимка био покојни академик Јован Рашковић и примеран војник Ратко Младић.

Владислав Јовановић је сјајан дипломата, али превише говори у алтернативама без истицања свог става.

Вук, који би ножа потезао и клао, првенствено муслимане, сада се прави њиховим заштитником.

Добрица нема више никакву инспирацију за неке нове романе, па се хвата српства као интелектуалног спасења. Ни не зна што ће са собом. С једне стране, скупа са оним циркусантом Панићем којег сам накратко поставио за премијера, приказује се као европски демократа, а с друге, подржава екстремни српски национализам. Толико је протуречан пред народом, да га је чак и један Шешељ успио срушити као предсједника Југославије.

Црква жели да се супституише држави у вођењу народа.

Радован, тај луди психијатар, и његови попови који се од њега нису одвајали и којима је непрекидно љубио руке, држао је читав српски народ у БиХ као таоца једне добре идеје, Републике Српске, али лоше вођене. Ја сам Дејтоном успио исправно утемељити Републику Српску. Срећа, па је Српска имала младе социјалистичке снаге као што су Милорад Додик и Милан Трбојевић, који су били у стању да се супротставе клерикалном психијатру. 

Моја жена, Мира, је имала неке идеолошке, догматске шеме за које је мислила да су универзалне без обзира на конкретну ситуацију која је захтевала другачија решења.

Како сам могао водити државу са оваквим Србима, а они су међу најбољима које имамо?

Нажалост, свестан сам, да нам наша природа није дозволила да се овај мировни план прихвати. Он је био одбачен на скупштини Републике Српске. Довео сам и грчког премијера Мицотакиса, али то није помогло. Читав свет може бити 'за', за нас Србе, обузете инстинктом самодеструкције, то нема никаквог значаја.

Да су онда били прихватили Венс-Овенов план, било би две године рата мање и не би било Сребренице.

Да, али онда не би било Дејтона ни Српске, помислио сам. Ипак, да ли је вриједило?

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда