Пишу: примаријус др МИлан Рогановић, др Владимир Димитријевић

Како смо дошли довде?     

Хришћанима је одавно постало јасно: прометејство научних истраживања може постати луциферијанство бунта против Бога и Његовог поретка. Николај Берђајев је због тога рекао да наука која не узима у обзир Творца постаје својеврсна црна магија: знање бива моћ без надзора савести, а човек не постаје свемоћни бог, него морални богаљ. Последице оваквог развоја догађаја видимо данас, управо у области биоетике. 

Биоетика се, као наука, јавила у доба када је постало јасно да ће човек, захваљујући својим сазнањима из области биологије и медицине, моћи радикално да утиче на живи свет и самог себе тако да овај процес може имати кобне последице. Амерички биохемичар Ван Потер, који је сковао појам „биоетика“ још шездесетих година прошлог века, указао је на то да ће безлогосно коришћење нових научних открића водити разарању самог живота.

До сада смо видели индустријализацију ГМО мутаната (уграђивање гена за раст пацова у салату, рецимо), и клонирану овцу Доли, и сурогатно материнство, па чак и еутаназију. Сада нам се намећу експерименталне антиковид вакцине које то нису, него могу имати кобне последице не само по човеков имуни систем, него и по његово генетско наслеђе. Многе од ствари којима је нацистима суђено у Нирнбергу постале су наша свакодневица.

О томе се, овде и сада, мора говорити, гласно и јавно. 

Теме овог манифеста 

Буран развој биомедицинских технологија које активно продиру у живот савременог човека од рођења до смрти, као и немогућност да се у оквирима традиционалне медицинске етике одговори на морална питања која се при том појављују, изазивају озбиљну забринутост друштва.

Покушаји људи да себе поставе уместо Бога и да по сопственој вољи измене и „побољшају“ Његову творевину, човечанству могу донети нове тешкоће и страдања. Развој биомедицинских технологија значајно превазилази разумевање духовно–моралних и социјалних последица њихове неконтролисане примене. Ако желимо да формулишемо свој однос према питањима биоетике о којима се широко расправља у савременом свету, а превасходно према онима која су повезана с непосредним дејством на човека, мора се поћи од појма о животу као непроцењивом дару Божијем, о неотуђивој слободи и достојанству људске личности.

Морал је основни код људских односа. Није стога ни чудо што свака људска заједница поседује кључ за дешифровање тог кода, то јест, садржи у себи етику.
Полазећи од ових начела и става да је породица основна јединица друштва, а узимајући у обзир негативан природни прираштај у нашој земљи и тренд повећања броја оболелих од разних обољења, посебну пажњу треба поклонити, управо, проблемима биоетике.

Ми, потписници овог биоетичког манифеста, као православни хришћани, своје ставове заснивамо на учењу Православне Цркве, и, пре свега, на документу званом Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, пбјављеном са Светом архијерејском сабору у Москви 2000. године. Манифест као предлог за размишљање нудимо свима који сматрају да је Творац дао поредак живота и закон којим људи треба да се руководе на свом путу из времена у вечност. Ми чврсто верујемо да дела која чинимо на земљи имају своје последице у вечности.

Као највећи биоетички изазови намећу се све присутнији абортуси, контролисано рађање кроз примену контрацептивних средстава, болест бесплодности, ширење идеологије репродуктивних права и сурогат материнства, проблеми наметања политичке хомосексуалности, примена савремених биомедицинских метода у лечењу наследних болести, клонирање (добијање генетске копије), савремена трансплантологија, еутаназија, примена савремених, нетрадиционалних вакцина, еугеника, као и трансхуманизам, роботизација и киборгизација.

У тренуцима када се налазимо у пандемији изазваној корона вирусом, а уведене противепидемијске мере заштите користе за све чвршће успостављање тоталитаризма на светском нивоу, при чему се право на здравље мења у обавезу на здравље сваког појединца, све се више намећу савремене информационе технологије и вештачка интелигенција као ,,решења” свих здравствених проблема.

Сматрамо да ова здравствена криза са новом заразном болешћу не сме бити искоришћена за нови тоталитаризам и нове методе надзора над људима, као ни за биоетичке и социјалне експерименте супротне људским правима и слободама. 

Имајући све ово у виду морамо стати у заштиту здравља и достојанства сваког појединца, али и у заштиту хуманости и смисла живота.

1. Абортус

Још од најранијих времена сматра се да је намерно прекидање трудноће (абортус) тежак грех при чему се абортус изједначава са убиством. У Србији се годишње обави између 150 000 и 200 000 абортуса (тачан број се  не зна, јер се у приватним клиникама побачаји обављају и без адекватне пријаве случаја ). За то време се роди само 60 000 до 70 000 беба. Због насилног прекида трудноће Србија за десет година изгуби град величине Београда. У просеку свака Српкиња абортира три пута. Годишње се на абортус одлучи између шест и десет хиљада девојака од 16 до 19 година. Многе девојке и жене више никад не могу да роде.

И поред поражавајућих демографских података Србија и даље има веома либерално законодавство када је ова област у питању. Закон дозвољава свакој жени и малолетној девојци изнад 16 година да затражи и обави побачај до десете недеље трудноће, а у одређеним ситуацијама и после тога.

Широку распрострањеност и оправдање абортуса у савременом друштву треба схватити као претњу опстанку нашег народа и целокупног човечанства и као очигледан знак моралне деградације. Верност учењу о светости и непроцењивости људског живота од тренутка зачећа неспојива је са схватањем о „слободи избора“ жене и мушкарца да одлуче о судбини плода. Осим тога, абортус представља опасну претњу физичком и духовном здрављу мајке. 

Исто тако, непоколебиво треба стати у заштиту најрањивијих и најзависнијих људских бића, а то су управо нерођена деца у мајчиној утроби. У случају када продужетак трудноће непосредно прети животу мајке, дакле, када постоје медицинске индикације, а посебно у случају да она већ има децу, морају се, уз поштовање највиших моралних начела, донети правна акта која регулишу намерни прекид трудноће.

 Борба с абортусима, на које се жене понекад одлучују због крајње материјалне оскудице и беспомоћности, захтева од државе стварање делотворних мера за заштиту материнства, а такође и стварање услова за збрињавање деце које родитељи из неких разлога не могу самостално да подижу.

Одговорност за грех убиства нерођеног детета упоредо са мајком носи и отац, у случају да је пристао на извршење абортуса. Грех пада и на душу лекара који је извршио абортус. У том смислу треба подржати ону законску регулативу која медицинским радницима признаје право да, у складу са својом савешћу, одбију да изврше абортус. 

Кодекс медицинске етике Лекарске коморе Србије каже: Члан 61 - Гинеколог може одбити да изврши абортус који је у складу са законом уколико се то противи његовој савести, верским или моралним схватањима, изузев у случају животне угрожености труднице. Члан 63 - Лекар може одбити да изврши абортус или стерилизацију која није у складу са његовим уверењем и савешћу, изузев кад се ради о хитној лекарској помоћи. Такође, противимо се пребацивању одговорности за абортус са једног лекара на другог.

Не може се сматрати за нормалну она ситуација у којој је правна одговорност лекара за смрт мајке на неупоредиво вишем нивоу него одговорност за погубљење плода чиме се лекари, а посредством њих и пацијенти, подстичу на извршење абортуса. Лекар је дужан да испољи максималну одговорност приликом постављања дијагнозе која би жену могла да подстакне на прекид трудноће. При том је верујући лекар дужан да медицинске податке упореди са заповестима хришћанске савести, а заповест Божја је јасна:“Не убиј!“

2. Контрацепција

Мишљења смо да моралну процену захтева и проблем контрацепције. Нека од средстава против зачећа фактички поседују абортивно дејство јер у најранијим стадијумима вештачки прекидају живот ембриона. Због тога се на њихову употребу могу користити иста расуђивања каква се односе на абортус. Остала средства, која нису повезана с пресецањем већ зачетог живота, не могу се упоредити с абортусом. Одређујући свој однос према неабортивним средствима контрацепције, супружници морају имати на уму да је продужетак људске врсте један од главних циљева брачног савеза. 

Упоредо с тим, супружници су одговорни и за пуновредно одгајање деце. Један од путева реализације одговорног односа према њиховом рођењу јесте и уздржавање од полних односа током одређеног времена. Очигледно је да су супружници дужни да у таквом случају доносе заједничке одлуке бринући се превасходно о очувању и јачању породице. 
Несумњиво, од великог значаја јесте и став лекара по овом питању. Ако се води највишим етичким постулатима лекар мора заузети одговоран став према контрацепцији, пре свега оној абортивној, и дати пуну подршку заснивању породице. 

Кодекс медицинске етике Лекарске коморе Србије каже: Члан 59 - Лекар поштује живот човека у највећој могућој мери и од самог почетка живота. Лекар саветује и детаљно информише партнере о најповољнијим начинима за планирање породице, као и могућностима регулисања зачећа, у складу са актуелном медицинском доктрином. За лекара који верује у Творца и испуњава заповести Онога Који дарује живот, овај став је само бледа сенка хришћанског етичког става, чији је циљ заштита људског живота од зачећа до смрти. 

3. Болест бесплодности и сурогат материнство

Примена нових биомедицинских метода, у поступцима званим вештачка оплодња (in vitro ), у многим случајевима омогућује да се савлада болест бесплодности. У Србији је вештачка оплодња регулисана Законом о биомедицински потпомогнутој оплодњи који је усвојен 2009, а додатно уређиван 2017. године. Међутим, све распрострањеније технолошко уплитање у процес зачећа људског живота представља претњу духовној целовитости и физичком здрављу људске личности. Под претњом су и међуљудски односи, који су одвајкада били у основи здравог друштва. 
С развојем поменутих технологија повезано је и ширење идеологије такозваних репродуктивних права, која се сада пропагирају на националном и међународном нивоу. Такав систем гледишта даје предност полној и социјалној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва, о његовој моралној стабилности и омогућује укидање традиционалне породице као основе друштва. У свету се постепено ствара однос према људском животу као према некаквом индустријском продукту, који се може одабрати и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.

Због тога путеве ка рађању деце, који нису сагласни са замислима Творца живота, не можемо сматрати морално оправданима. Ако су муж или жена неспособни за рађање детета, и ако терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу супружницима, требало би да са смирењем прихвате своју бездетност као посебан призив. Требало би да у сличним случајевима размотре могућност усвајања детета уз обострану сагласност супружника. 

У дозвољена средства медицинске помоћи може се убројати вештачко оплођење полним ћелијама мужа, будући да оно не нарушава целовитост брачног савеза, не разликује се од природног зачећа и одиграва се у контексту супружничких односа, при чему се мора водити рачуна да приликом тог процеса не дође до уништења оплођених јајних ћелија, јер је и то својеврсни абортус. 
Манипулације везане за донацију полних ћелија нарушавају целовитост личности и искључивост брачних односа, допуштајући да се у њих умеша и трећа страна. Осим тога, таква пракса појачава неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено сваке обавезе према онима који су „тело од тела“ анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала подрива темеље породичних односа јер подразумева да дете, осим „социјалних“ има и такозване „биолошке“ родитеље. 

„Сурогатно материнство“ (рађање за другог) представља уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете „поручиоцима“. Сматрамо да је то противприродан чин и морално недопустив чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалној основи. Нажалост, постоје подаци који показују да је то прави бизнис и да се само у једном случају сурогације обрне од 50 000 до 100 000 долара. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке успоставља још током трудноће. „Сурогатно материнство“ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести.

Морално су, како већ рекосмо, недопустиви и различити облици тзв. вантелесног оплођења, који подразумевају припрему, конзервацију и намерно уништење „сувишних“ ембриона. Управо је, на схватању да чак и ембриони поседују људско достојанство,  и заснована хришћанска морална процена абортуса.

Оплођење неудатих жена коришћењем донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права“ неожењених мушкараца, а такође и лица са тзв. „нестандардном сексуалном оријентацијом“ лишава будуће дете права да има и оца и мајку. Употреба репродуктивних средстава ван контекста од Бога благословене породице погрешно се остварује под плаштом заштите човекове аутономије и наопако схваћене слободе личности.

Никако не смемо дозволити да се мајчинство, темељ људскости, претвори у најсрамнији вид израбљивања сиротиње и понижавање жене, а да и не говоримо о трагичним последицама по развој деце која су рођена путем сурогације. 

4. Наследне болести

Међу бројним обољењима у људској популацији значајан део припада тзв. наследним болестима. У светлу убрзаног развоја биомедицинских технологија прогрес медицинско–генетских метода дијагностике и лечења може помоћи у спречавању оваквих болести и олакшавању патњи многих људи. Овај вид терапије је, најпре, подразумевао утврђивање мутираног гена, његово вађење и промену у функционалан ген, а онда његово враћање у ћелију путем носача- вируса. Нова, такозвана криспер метода омогућава директну измену гена у самој ћелији. То је, заправо, директна интервенција на нивоу ДНК којом се поправљају измењени нуклеотиди.

Међутим, требало би имати на уму да генетска нарушавања често долазе као последица заборављања на морална начела и као резултат порочног начина живота због којег страдају и потомци. Греховна позлеђеност људске природе побеђује се духовним напором; ако из поколења у поколење порок господари у животу потомства са све већом снагом, могућ је настанак наследних обољења. Истраживања у области генетике само потврђују ову духовну законитост.

Ипак, треба поздравити напоре лекара усмерене на лечење наследних болести, при чему циљ генетске интервенције не сме бити „усавршавање“ људског рода. Због тога генетска терапија може да се спроводи само уз сагласност пацијента или његових законитих представника и искључиво на основу медицинских података. Нарочито је опасна генетска терапија полних ћелија, јер је повезана с променом гена (свеукупности наследних особина) у низу поколења, што може да повуче несагледиве последице у виду нових мутација и дестабилизације равнотеже између људске заједнице и средине која је окружује.

Успеси у дешифровању генетског кода стварају реалне претпоставке за широко генетско тестирање, с циљем откривања информација о природној јединствености сваког човека, а такође и о његовој склоности ка разним болестима. Генетички тест може бити цитогенетички или молекуларно-генетички. Цитогенетички тест открива промене у броју хромозома или велике структурне промене на хромозомима, а молекуларно генетички је прецизнији и указује на промене у генима. У зависности од потреба један тест може послужити за откривање узрока постојећих болести, за откривање да ли је неко носилац нефункционалног гена или за откривање генетских грешака код детета у утроби мајке (пренатални тест).

Стварање „генетског пасоша“, уз разумно коришћење добијених података, помогло би да се правовремено коригује развој болести које су могуће за неког конкретног човека. Међутим, постоји реална опасност од злоупотребе генетских података, при којој они могу да послуже за различите форме дискриминације. Осим тога, поседовање информације о наследној склоности према тешким болестима може постати неподношљиви душевни терет. Због тога генетска идентификација и генетско тестирање могу да се остварују само на основу уважавања слободе личности.
Двојни карактер имају и методи пренаталне дијагностике, који допуштају да се наследна болест утврди још у раним стадијумима унутарутробног развоја. Неки од тих метода могу да представљају претњу за живот и целовитост тестираног ембриона или плода. Откривање тешко излечиве или неизлечиве болести постаје подстицај за прекид зачетог живота. Познати су случајеви када је на родитеље вршен такав притисак. Пренатална дијагностика може се сматрати морално оправданом уколико је она усмерена на лечење откривених болести у што је могуће ранијим фазама, а такође и на припрему родитеља за посебну бригу о болесном детету. Право на живот, љубав и бригу има сваки човек, независно од тога да ли има ове или оне болести. Потпуно је недопустива примена метода пренаталне дијагностике с циљем да родитељи изаберу жељени пол будућег детета.

5. Клонирање

Клонирање (добијање генетске копије) животиња, које су научници већ остварили педесетих и шездесетих година двадесетог века, поставља питање о дозвољености и могућим последицама клонирања човека. Сама идеја је наишла на протесте великог броја људи широм света. Мишљења смо да би њена реализација била потпуно неетична и да би довела до разарања друштва у коме живимо. Човек нема право да претендује на улогу Творца у стварању себи сличних бића или да за њих одабира генетске прототипове, одређујући њихове личносне карактеристике према сопственом нахођењу.

У још већем степену него остале репродуктивне технике, клонирање отвара могућности за манипулацију генетским садржајем личности и доприноси њеном даљем обезвређивању. Такође, у чисто репродуктивном смислу, неморално је и то да настала ,,копија” има одређене абнормалности које произилазе из чињенице да клонирани ембрион има само једног родитеља, а не два, што значи да се молекуларни процес познат као репликација ДНК приликом зачећа не одвија у њима. Бројни истраживачи у овој области сматрају да би и висока стопа смртности представљала велики ризик у клонирању људи.

 Замисао клонирања представља изазов самој човековој природи и лику Божијем који је у њу положен, а чији је неотуђиви део слобода и јединственост личности. „Копирање“ људи на основу задатих параметара може бити пожељно само за присталице тоталитарних идеологија.

Члан 24, став 1 и 3 Устава Републике Србије гласи: Људски живот је неприкосновен. Забрањено је клонирање људских бића.

Клонирање човека у стању је да изопачи природне основе рађања деце, крвног сродства, материнства и очинства. Дете може да постане сестра своје мајке, брат свога оца или кћер свога деде. Крајње су опасне и психолошке последице клонирања. Човек, који је дошао на свет као резултат такве процедуре, могао би да се осети као несамостална личност, а превасходно као „копија“ неког од живих или од људи који су раније живели. Такође се мора узети у обзир да би „узгредни резултати“ експеримената с клонирањем човека неминовно постали многобројни неодрживи животи и, највероватније, рађање многобројног потомства које би било неспособно за живот. Клонирање изолованих ћелија и ткива организма не представља напад на достојанство личности и може се показати као корисно у биолошкој и медицинској пракси.

6.Пресађивање органа и тренутак смрти

Савремена трансплантологија (теорија и пракса пресађивања ткива и органа) допушта да се укаже делотворна помоћ многим болесницима који су раније били осуђени на смрт или тешки инвалидитет. Упоредо с тим, развој дате медицинске области, проширује могућности и озбиљне моралне проблеме и може представљати опасност за друштво. У жељи да се превазиђе проблем са недостатком донора органа, у Србији је, по хитном поступку, без јавне расправе, изгласан закон о обавезној донацији по коме су сви преминули грађани Србије потенцијални донори, осим оних који су претходно у Управи за биомедицину депоновали потпис да се са тим не слажу и уколико породица то заустави. 

Годину и по пре доношења закона јула 2018.  почела је оштра и бесомучна кампања низа невладиних организација у прилог оваквог решења. У свему овоме ми видимо проблем несавесне пропаганде донаторства и комерцијализације трансплантационе делатности што ствара претпоставке за трговину деловима људског тела, претећи животу и здрављу људи. Људски органи се не могу посматрати као објекат куповине и продаје. 

Пресађивање органа од живог донатора може се заснивати само на добровољном самопожртвовању ради спасавања живота другог човека. У том случају, сагласност за експлантацију (вађење органа) представља пројаву љубави и састрадања. Потенцијални донатор, међутим, мора бити потпуно информисан о могућим последицама експлантације органа по његово здравље. Морално је недопустива она експлантација која непосредно угрожава живот донатора. 

Најраспрострањенија је пракса узимања органа од тек преминулих људи. У таквим случајевима, мора бити искључена свака нејасноћа у одређивању тренутка смрти. Неприхватљиво је прекраћивање живота једног човека, па у том смислу и одрицање од процедура које подржавају живот, с циљем да се продужи живот другом човеку. Такође, дар такве врсте или такво завештање не могу се сматрати за човекову обавезу. Због тога је добровољна сагласност донатора, коју човек даје за живота, услов за законитост и моралну прихватљивост експлантације. С тог аспекта, како рекосмо, потпуно је неприхватљива подразумевана сагласност донатора, јер лишава човека слободе избора. У случајевима кад је лекарима непозната воља потенцијалног донатора они су дужни да разјасне вољу умирућег или умрлог човека, обраћајући се, ако је то потребно, његовим рођацима. Такозвану претпоставку о сагласности потенцијалног донатора, која је утврђена у законодавству неких земаља, па и Србије, треба сматрати недопустивим нарушавањем човекове слободе. И Уставни суд Србије оспорио је уставност оваквих законских решења, што је сасвим логично, засновано и на медицинским чињеницама и на здравом разуму.

Подсећамо и на тачку 19. Директиве 2010/53/EЗ Европског парламента и Већа ЕУ од 7. јула 2010, о стандардима квалитета и сигурности људских органа намањених трансплантацији:“Алтруизам представља значајан фактор у донирању органа. Да би се осигурале квалитет и сигурност органа, програми трансплантације органа треба да буду засновани на начелима добровољних и неплаћених даривања. То је преко потребно, јер кршење тих начела може бити повезано с неприхватљивим ризицима. У случају када даривање није добровољно и/или је предузето с циљем финансијске добити, квалитет процеса даривања може бити угрожен зато што квалитет живота или спашавање живота особе није главни и/или јединствени циљ. Чак и ако је поступак развијен у складу с одговарајућим стандардима квалитета, клиничка историја добијена од потенцијалног живог даваоца или рођака потенцијалног преминулог даваоца који траже финансијску добит или су подвргнути било којем облику присиле може бити недовољно тачна у смислу услова и/или болести које су потенцијално преносиве са даваоца на примаоца. То доводи до проблема сигурности за потенцијалне примаоце, јер у том случају лекарски тим има ограничену могућност процене ризика.“

Повеља Европске уније о основним правима ( 2007/C 303/01 ) каже: "У области медицине и биологије, нарочито се мора поштовати: (А) слободна сагласност дотичне особе, на основу његовог сазнања и у складу са поступцима утврђеним законом; (Б) забрана еугеничких процедура, посебно оних чија је циљ избор између људи; (Ц) забрана коришћења људског тела и његових делова као извор финансијске користи“. "Људско тело и његови делови не могу, као такви, бити извор новчане добити“  (The human body and its parts shall not, as such, give rise to financial gain). (Конвенција о заштити људских права и достојанства људског бића у погледу примене биологије и медицине)".

Донаторске органе и ткива присваја особа која их прима (реципијент), и они се укључују у сферу његовог личносног, духовно–телесног јединства. Због тога ни у каквим околностима не може бити оправдана она трансплантација која би за собом могла да повуче претњу за идентитет реципијента, поништавајући његову јединственост као личности и као представника врсте. Тај услов се посебно мора имати на уму приликом решавања питања везаних за пресађивање ткива и органа животињског порекла.

За безусловно недопустиву мора се сматрати метода такозване феталне терапије, у чијој је основи узимање и коришћење ткива и органа људских ембриона, абортираних у разним развојним стадијумима, ради покушаја лечења разних болести и „подмлађивања“ организма. Осуђујући абортус као смртни грех, не може се оправдати у случају да ће, можда, уништење зачетог људског живота, користити нечијем здрављу. Неизбежно доприносећи још већој распрострањености и комерцијализацији абортуса, таква пракса би (чак и ако би њена делотворност, која је сада само хипотетичка, била научно доказана) била пример недопустивог неморала и има злочиначки карактер.

Пракса узимања људских органа, погодних за трансплантацију, а такође и развој реанимације, стварају проблем правилне констатације тренутка смрти. Раније се за критеријум њеног наступања сматрао неповратни прекид срчаног рада и дисања. По правилнику о медицинским критеријумима, начину и условима за утврђивање смрти - смрт лица, наступила је ако је на основу медицинских критеријума, са сигурношћу утврђен и потврђен потпуни и коначни престанак мождане циркулације (мождана смрт). ("Службени гласник РС", број 73 од 11. октобра 2019)
Међутим, захваљујући усавршавању реанимационих техника те животно важне функције могу се вештачки одржавати током дужег периода. Чин смрти се на тај начин претвара у процес умирања који зависи од одлуке лекара, а што на савремену медицину полаже квалитативно нову одговорност.

Ако се пође од духовног става да се смрт представља као разлучење душе од тела, може се говорити о продужавању живота до оног тренутка, докле се остварује делатност организма као целине. Продужавање живота вештачким средствима, при којем фактички дејствују само поједини органи, не може се сматрати за обавезан и у сваком случају пожељан задатак медицине. Одлагање смртнога часа понекад само продужава муке болесника, лишавајући човека права на достојно упокојење, који се црквеним појмовником назива „миран и непостидан крај“. Кад активна терапија постане немогућа, требало би да њено место заузме палијативна помоћ (анестезија, нега, социјална и психолошка подршка), а такође и духовна брига. Све то има за циљ да обезбеди уистину људско окончање живота, уз топлину милосрђа и љубави.

Овакво схватање непостидног краја укључује и припрему за смртни исход који се сматра за духовно значајну етапу људског живота. Будући окружен искреном људском бригом, болесник може и у последњим данима свог земаљског постојања да доживи благодатну промену, повезану с новим размишљањем о пређеном путу и с покајничким стајањем пред вечношћу. За рођаке умирућег, као и за медицинске раднике, трпељива нега болесника постаје најузвишенија служба. Скривати од пацијента информацију о тешком стању његове болести под изговором бриге о његовом душевном миру често значи лишавање умирућега могућности свесне припреме за окончање живота. Истовремено, такво прикривање изазива неповерење према рођацима и лекарима.

7.Еутаназија

Етимолошки, реч еутаназија значи добра смрт, лака смрт, блага смрт или смрт без велике патње. Али није било која лака смрт еутаназија, већ само она која представља намерно прекраћивање туђег живота.

Ера све бржег развоја науке, а нарочито биомедицинских технологија доводи то тога да је све скупље и болније умрети. То се не односи само на људе у дубокој старости, који по природи ствари треба да оду и уступе место новим поколењима, него и на оне који због нових технолошких могућности не спадају у домен ,,природног”, већ људског делања и одлучивања. Стиче се утисак да еутаназија није нека привремена појава, већ нешто што ће да остане заувек и да буде све више са нама.

Предсмртна физичка страдања не могу се увек ефикасно уклонити применом одређених медицинских поступака који подразумевају и примену анестетичких средстава. Јасно је да дуго трпљење бола може довести до разарања личности и губљења могућности слободног одлучивања. Са друге стране поставља се и дилема да ли је ограничавање дужности помагања, уствари, непоштовање личности и свођење личности на пуку ствар. Или, да ли би милосрђе у смислу прекраћивања туђих мука било обавеза. 

Узимајући у обзир све то, али полазећи и од дубоко моралних и етичких принципа о неповредивости људског живота, не може се као морално оправдан прихватити сада већ у свету широко распрострањен покушај легализације тзв. еутаназије или намерног убијања безнадежно болесних (укључујући и оне који то сами желе).  Међутим, у предлогу Грађанског законика Р. Србије из 2015. године, у члану 92, и освеженог предлога истог законика из 2019. године, у члану 86, говори се о ,,праву на достојанствену смрт” (еутаназију). Увођењем еутаназије Србија би постала једна од првих земаља у Европи која усваја убиство из милосрђа иако актуелни Кривични законик у члану 117 одређује еутаназију као кривично дело убиства из самилости.

Молба болесника да му се убрза смрт понекад је условљена стањем депресије, које га лишава могућности да правилно процени свој положај. Признавање законитости еутаназије довело би до умањења достојанства и изопачења професионалне дужности лекара, који је позван да очува, а не да прекрати живот. „Право на смрт“ лако се може претворити у претњу за животе оних пацијената, за чије лечење недостају новчана средства.

На тај начин, еутаназија представља један вид убиства или самоубиства, зависно од тога да ли у њој учествује и сам пацијент. У том случају, на еутаназију се примењују одређена канонска правила према којима намерно самоубиство, као и помоћ у његовом извршавању, представљају тежак грех.
Нарочити је злочин еутаназија деца под било каквим изговором. 

 8. Богом дарована људска полност: безбожни изазови и хришћански одговори  

У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „сексуалних мањина“ показују тенденцију да се хомосексуализам схвати као једна од „сексуалних оријентација“, којој се мора омогућити склапање брачних савеза, чиме се, на основу идеологије политичког хомосексуализма, редефинишу брак и породица као основа друштва. Истовремено, све су израженији покушаји да се ова тенденција представи као „норма“, а утолико пре да се представи као предмет поноса и пример за подражавање. У том смислу морамо поћи од непоколебивог становишта да брачни савез мушкарца и жене не може да се упореди с оваквим обликом испољавања сексуалности. Управо због тога треба осудити сваку пропаганду и наметање политичког хомосексуализма, не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства, на слободу избора и учешће у друштвеним пословима.                Неолиберална диктатура антивредности има за циљ једно: да скрене пажњу са истинских људских права, која су на читавој планети угрожена, замењујући је политиком идентитетског инжењеринга, који разара свако друштво новим поделама. Политички хомосексуализам и „џендеризација“ друштва, чији је циљ укидање природних полних подела као основе сарадње и једнакости полова, димна су завеса да би се прикрио рат глобалистичких олигархија против обичног човека, коме су ускраћују основна права, попут права на рад, здравствену и социјалну заштиту и достојанствен живот.

Борићемо се против свих лажних политика које нам долазе из земаља што су се одрекле својих хришћаских традиција и здравог разума, почев од наметања ненаучне и аморалне тврдње о томе како „родна равноправност“ треба да уђе у српски језик, и тиме га унакази, о чему се негативно изразиле све научне установе српског народа, преко пропаганде политичог хомосексуализма деци и омладини, до покушаја да се у лична документа уносе изјашњења о полу на хировима нечије самовоље ( да мушкарац, само на основу изјаве, може да у личној карти или пасошу, постане жена, и обрнуто ).  

Повремено се деформације људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (транссексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола“ посредством хормонског дејства и спровођења хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Пропаганда транссексуализма дубоко је туђа основама хришћанске вере и културе која се из ње развила.

Ипак, може се направити разлика између самовољног транссексуализма и неправилне идентификације полне припадности у раном детињству, која је резултат нпр. лекарске грешке и повезана је с патологијом развоја полних обележја. У датом случају, хируршка корекција нема карактер промене пола.

 9. Еугеника

Појам ,,еугеника” (од грчких речи eu и genos-добри гени) први је предложио енглески научник Френсис Галтон 1883.године, дефинишући је као науку усавршавања наслеђеног генетског материјала. Узимајући у обзир бројна модерна медицинска достигнућа, неки савремени аутори проширују њену дефиницију на ,,употребу науке у циљу квалитативног и квантитативог унапређења људског генома”, што значи како у смислу бројчаног регулисања људске популације, тако и њеног генетског побољшања.
Еугеника подразумева програме за побољшање људске врсте и то тако што би требало спречити ,,инфериорне” људе да имају децу (негативна еугеника) и подстицати оне ,,супериорне” да се што више размножавају (позитивна еугеника).

Мећутим, еугеника нема научно утемељење у смислу да постоје ,,лоши” гени које треба елиминисати и ,,добри” гени које треба стимулисати и повећати њихову учесталост у популацији. У развој одређене болести је укључен огроман број гена, а врло мали број је детерминисан само једним геном, тако да не постоји начин да генетички елиминишете одређену болест или одређено понашање. Не постоји одређени ген за неко својство, већ гени у интеракцији повећавају вероватноћу да се оно појави, а тек у садејству са животном средином и друштвеним контекстом можемо очековати да се неко својство или особина појаве или не. То су разлози због којих су еугенички програми осуђени на неуспех.

Такође, држава се својим законодавством не би смела ослањати на такве идеје и програме, јер би то значило државну принуду у смислу планирања породице, уплив у одлуке појединца колико ће и какве деце имати, легализовања поступака који би имали за циљ елиминисање тешко болесних или неизлечивих болесника, означених као терет за друштво, а све у смислу тобожњег економског просперитета и друштвеног прогреса.

Развој биомедицинских технологија је у новије време омогућио развој генетичких база података становништва. Крајем деведесетих година прошлог века са Исланда је потекла идеја да сви становници буду у генетичким базама података и да тим подацима располажу државни органи и фармацеутске компаније. Ти трендови су нови облик еугенике и вид нарушавања људских слобода и права, јер располагање оваквим базама података изазива сумњу у ограничавање човекових слобода и злоупотребе података за тзв. „биохаковање“.
Непоколебивог смо мишљења да се никакве еугеничке идеје и програми не могу примењивати, јер нарушавају неприкосновеност људског живота, достојанство и интегритет људске личности, слободе избора и одлучивања без обзира на пол, старост, националну, верску или расну припадност, психичке или физичке карактеристике. 

10. Биолошко и генетско оружје 

Године 2019, 11. марта, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ „О основама државне политике РФ у области обезбеђивања хемијске и биолошке безбедности до 2025. и убудуће“. Ван снаге је стављен указ  истог наслова донет пре шест година. У питању је, каже се у новом документу, настојање да се све снаге Русије усмере на „заштиту становништва и животне средине од негативног дејства опасних хемијских и биолошких чинилаца, спречавање хемијских и биолошких претњи, стварање и развој система праћења хемијских и биолошких претњи, као и остваривање међудржавне и међународне сарадње у области хемијске и биолошке безбедности“.

С којим претњама се у наредном периоду Русија може суочити?

Поред опасности од хемијског загађења везаног за индустријску производњу и друге видове привреде, као и могућности да се, због јачања светских трговинских веза, опасне супстанце увезу у Русију, ту је и ширење хемијског наоружања до кога би могли да дођу терористи.

Ипак, најважније претње налазе се у области заштите од биолошке опасности.

Оне се састоје, између осталог, у модификовању особина и облика патогених биолошких агенаса као и својстава њихових преносилаца, као и у измени места обитавања преносилаца инфекција повезаног са климатским променама и природним катастрофама. Ту је и могућност да микроорганизми пробију баријере између врста која је, у исти мах, повезана са променама генотипа и фенотипа организма човека, животиња и биља што настају под утицајем трансформација у спољашњој средини. Могу се јавити и нове инфекције, изазване непознатим патогеним микроорганизмима, уз уношење ретких или на територији РФ непознатих инфекција, као и повратак инфекција за које се сматра да су ишчезле. Изазов је и пројектовање и стварање патогених клица уз помоћ синтетичке биологије. Наглашена је опасност од биотероризма, то јест, како пише у документу,“примене биолошких и сличних технологија за израду, ширење и коришћење потенцијално опасних биолошких агенаса као биолошког оружја са циљем диверзије или терористичких аката“.

Ту је, најзад, и озбиљно помињање генетског оружја. У Указу председника Русије као опасност се наводи „реализација, без икаквог надзора, опасне техногене активности, између осталог и уз коришћење генетско – инжењерских технологија и технологија синтетичке биологије“. У документу се помиње и заштита различитих база података (укључујући и генетске) од „несанкционисаног приступа“.

Очекујемо да се и српска јавност упозна са свим ризицима нових војних биотехнологија усмерених против човека, и да држава Србија одлучно заштити своје грађане од  опасности и претњи тог типа. 

11.     Савремене вакцине

Вакцине и сам процес вакцинације можемо схватити као медицинску и цивилизацијску тековину. Њихова примена је омогућила да се искорене одређене заразне болести које су некад односиле велики број људских живота. 

Међутим, у последње време се сусрећемо са бројним контроверзама по питању делотворности самих вакцина, али и њиховог могућег штетног деловања на здравље појединца. Класичан приступ производњи вакцине која носи умртвљен или ослабљен (атениуран) биолошки агенс и који треба да стимулише имунски систем човека, а при том је тестирана по свим критеријумима задатим медицинском етиком и праксом и која има делотворност и поузданост не би требало оспоравати. Додатну сигурност улива и потпуна прозирност ( транспарентност ) састава вакцина. 
Никако се не могу подржавати они произвођачи вакцина који, у трци за стицањем огромне финансијске добити, свесно крше задате протоколе производње и тестирања, додају тзв. адјувансе у вакцине (који за јавност, али и струку остају тајна) и тиме директно нарушавају здравље људи.

Посебну пажњу треба скренути на примену савремених биомедицинских процедура у производњи нових вакцина, заснованих на молекуларној биологији, генетичком инжењерингу, коришћењу генетички модификованих организама и абортивног ткива. Неоспорно висок ниво технолошког развоја, а нарочито у домену информационих технологија, и несагледиве могућности њихове даље примене, прете да изађу из домена моралних, етичких норми и хуманистичког приступа сваком појединцу и његовом здрављу. Недопустиво је да се вакцина користи као медијум за уношење у људски организам производа савремених технологија - наночипова, наномаркера, графен-оксида и слично, јер они могу да послуже за стварање тоталитарног система контроле и праћења сваког људског бића.

Такође, мора се осудити и сваки покушај наметања и лобирања за примену одређених вакцина, а поготову ако су везане за стицање материјалне добити. У домену права треба применити ону законску регулативу која омогућава добровољност у погледу вакцинације. 

Члан 25 Устава Републике Србије: Физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка. 

Конвенција о људским правима и биомедицини: Члан 2 - Интереси и добробит људског бића имају предност над самим интересом друштва или науке.

12.Коронократија                                     

Наука, у чију су хеуристичност полагане толике наде, сурвала се у понор технике као моћи. Научници без вере у Творца иду све даље у запоседању човека и његове слободе, све у име здравља – стигло се до еугенике и трансхуманизма ( човек је застарео, треба га превазићи, спајајући га, коначно, са метамашином, машином свих машина – са рачунаром. )    Нарцисоидна, са олигархијском глобократијом удружена, струка без савести – то је суштина културне декаденције којој присуствујемо. Уместо стваралаштва и слободе, нуде нам страх. Између осталог, и од невидљивог, а свемоћног, вируса.

Где је страх, ту је и страховлада. 

А људе треба распаметити.

Између осталог, тврдећи да од медицине не може доћи никакво зло, и да су злоупотребе немогуће. 

Као да у историји човечанства није било билошкког рата.

Од 2020. наовамо болест ковид 19 користи се као моћно средство за разарање традиционалних друштава и суверених држава, а пандемија је проглашена са, између осталог, крајње немедицинским намерама, званим „велики ресет“.

Није нимало случајно да је познати италијански философ Дијего Фузаро потврдио да он корона вирус сматра биолошким оружјем, истичући:“Вирус је постао инструмент за оснаживање глобализације и убрзање њених најважнијих процеса. Мислим да сведочимо двема великим последицама овог вируса. Прва је нови хладни рат, овог пута између Кине и САД, а друга је да добијамо ауторитаристички капитализам који је заснован на насиљу. Нова капиталистичка моћ заснована је на насиљу диктаторског типа. Када владајућа класа располаже хегемонијом, коју чине консензус и моћ, не мора да прибегава насиљу. Али када владајућа класа има моћ, али не и консензус, она мора да прибегава насиљу. То је оно што видимо да се дешава сад. Бојим се да је социјална дистанца опасан пут којим поједине светске владе желе да успоставе друштвене односе без друштва. Сан капиталиста постаје стварност.“

Фузаро је нагласио: „Нови капитализам је базиран управо на социјалној дистанци. Он је ауторитативан. Моћницима је он био потребан, наравно и сва здравствена правила, од држања дистанце, изостанка јавних расправа, изолација... То нису само здравствена правила, већ и политичка. У томе је поента.“

А све то води у нови тоталитаризам. Зато се изричито противимо свим видовима коронократије, којима је медицина средство за уништеље демократије и људских права.     

13. Трансхуманизам, вештачка интелигенција и нове технологије

,,Tрансхуманизам” (од лат. trans - кроз, преко, иза и homo -човек ) разни аутори дефинишу на различите начине. Једни га виде као филозофски покрет чији је циљ да промени свет мењањем људске природе. Други као ,,идеологију екстремног прогреса” или као ,,повећање људских капацитета и здравља помоћу науке и технологије”. За неке је то и ,,ослобођење људске расе од њених биолошких ограничења”.

Са овим појмом се први пут сусрећемо у радовима познатог научника Џулијана Хакслија још 1957.године који се сматра једним од главних идеолога трансхуманизма. Тај нови поглед на свет он је означио као ,,развијену религију” или још и ,,религиозни хуманизам”. Од тада до данас трансхуманисти су прошли пут од појединачних заговорника, преко организованог покрета до стварања политичке организације - Трансхуманистичке партије која има своје огранке у бројним земљама Европске уније.

Припадници трансхуманизма се залажу за примену нових технологија ради ,,поправљања”, ,,побољшавања” и ,,перфектуирања” човека у разним аспектима, а све са циљем достизања бесмртности. У том смислу би требало извршити ,,технолошку трансформацију” људског бића у некакав облик синтезе човека и интелигентне машине и прелазак у сасвим нову фазу цивилизацијског развоја људског друштва. Застрашујуће делује примена одређених биотехнолошких или биомедицинских поступака на људима, као што су уградња или надовезивање синтетичких компоненти ткива или органа, чиповање, убризгавање наночипа или нанобота интравенозно, генетички инжењеринг, манипулације са ДНК, претварање људског организма у биорачунар кроз спрегу мозга са рачунаром (коришћењем нанотехнологије, вештачке интелигенције и сл.) и његово претварање у трансчовека (киборга) и постчовека.

Иза ових тенденција стоји трансхуманистичка глобална елита која такве технологије нескривено намеће људима као обавезу са образложењем веће сигурности и заштите. У суштини, заједничко за све ове технологије је могућност контроле и трансформације људи.

Глобална корона криза послужила је као одличан повод за експериментално увођење великог броја дигиталних и нових технологија, па су тако, најпре у Кини, а затим и другде у свету, коришћени системи за препознавање лица, даљинско мерење температуре тела више лица истовремено, 5Г мрежа, блокчејн, коришћење алгоритама вештачке интелигенције у истраживању вируса, аутоматизована платформа за геномска тестирања, телемедицина и слично.

Ми морамо заузети став у односу на  неминовност све веће примене нових технологија и вештачке интелигенције и стати у одбрану права и слобода свих оних који не желе да буду „супер људи“, који не желе да њихов генетски материјал буде побољшан и да омогућимо да у таквом друштву не буду дискриминисани. Кроз законодавни и институционални оквир, сваком појединцу мора се дати право на избор. Треба формирати стручна тела која би пратила примену нових технологија и њихове последице по здравље, али и права и слобода свих људи. Треба дати подршку покретима и удружењима лекара, професора, интелектуалаца, организацијама за заштиту животне средине који се залажу за формирање оаза које нису загађене електромагнетним смогом. 

Снажно се морамо борити против тенденција претварања човека у машину за менталну комуникацију (треба имати у виду да је 5Г технологија увертира за 6Г и 7Г које се већ разрађују, а основна теоријска концепција 7Г технологије  је пренос мисли ). То би био до сада невиђени тоталитаризам и ми морамо сведочити Богом откривену истину о човеку у свим његовим димензијама, јер човек није само оно што има у мозгу, већ је и мозак и тело и душа и срце, разум, слобода и љубав.   

У Србији не постоји јавна расправа о увођењу 5Г технологије. Ова технологија се уводи на „мала врата“, кршењем демократских принципа одлучивања, без сагласности грађана, кроз политичке одлуке Владе којима се крше важећи закони, прописи и процедуре, а људска права грађана Србије и права потрошача занемарују. Недоумице, дезинформације, теорије завере и страх који се производи у друштву директна су последица нетранспарентног и неодговорног одлучивања власти по овом питању. Грађанима недостају информације о начину примене ове мреже, о могућностима контроле од стране грађана, о телима за стандардизацију, као и о правној регулативи у овој области и евентуалним последицама по здравље становништва.
Не желећи да унапред одбацујемо модерне технологије, сматрамо да су питања о штетности 5Г технологије легитимна и да грађани имају право да их постављају, а власт има обавезу да на њих одговори. Сматрамо да је Србији потребан интердисциплинарни дијалог по овом питању, а не да се политичком самовољом и медијском буком решава једно тако крупно друштвено питање које задире у сваки сегмент живота свих грађана.

14. Роботика и роботи

Роботика, или боље рећи, мехатроника је комплексна научно-техничка дисциплина настала повезивањем информатике, механике и електронике са циљем да створи техничка средства са вештачком интелигенцијом која могу да замене човека у тешким, опасним и једноличним пословима. 

Робот је електро-механичка јединица која је у стању да аутономно, по неком програму, или под контролом човека изводи одређене задатке. Роботи се користе за извођење задатака опасних, тешких или напорних за људе као и за репетитивне послове где се захтева истрајност и прецизност.

У научном и техничком смислу и ова открића се могу сматрати цивилизацијским напретком. Међутим, због све развијенијег тренда примене робота у разним областима друштвеног живота и рада и могућих злоупотреба мора се формирати свест о томе шта је добробит њихове примене и која је граница њихове употребе, а да се не наруши Богом дани поредак једног друштва. Са позиције етике и морала морамо поставити питања шта је на корист, а шта на штету, шта има сврху, а шта не. Ако употребимо роботе у традиционалним пословима које човек обавља од постанка света учинићемо га не само незапосленим већ и особом пољуљаног или изгубљеног достојанства и непотребним појединцем који је терет за заједницу. Човек без осећаја и потребе да буде радник и стваралац губи познање сопствене улоге у овом свету.

Све док се роботи користе за учење, игру, такмичење, развијање логичког мишљења, схватање узрочно-последичних веза, разумевање машинских и грађевинских конструкција, преноса снаге и кретања од погонског до радног елемента или се припремају за научно - истраживачке експедиције, ова област људског деловања на свет (роботика) има своју сврху. Али, морају се знати границе и ограничења кад су нове технологије у питању. 

Посебно осетљиво питање је примене робота у медицини. Данас се у многим земљама света роботи користе за обучавања и праксу младих здравствених радника, у дијагностичким процедурама, операцијама, рехабилитационим поступцима, али и као замена изгубљених екстремитета и других делова тела. Развијају се, на пример, бионичка контактна сочива или ултразвучни сензори уместо очију како би заменили изгубљени вид, развија се напредна протетика, усавршавају се биомеханичке протезе, роботске шаке. Такође, научници раде на технологијама употребе робота за стварање људског срца или других органа, као и изналажењу могућности за ,,укључивање” људских органа. Назиру се бескрајне могућности, али и, још „бескрајније“, опасности.

Све док примена ове технологије помаже очувању живота и здравља, а при том не нарушава слободе и права човека и третира га као свесно, духовно и душевно биће, не лишавајући га примарних нагона и осећања, треба да је подржимо. 

Ми треба да подржимо развој ове науке, али, такође, треба непрестано да пратимо трендове њеног развоја да бисмо могли да укажемо шта је дозвољено а шта не, то јест, шта нарушава слободу и права човека као Божије творевине. 

Потребна је чврста и прецизна законска регулатива која би дефинисала примену роботике и робота у разним сферама друштвеног живота и омогућила формирање стручног органа (комисије) који би пратио развој роботике и њене примене. Потребни су нам тимови који усаглашавају нивое и границе, али и начине контроле. Треба се заложити за јавну расправу и са  позиција техничке, законодавне, медицинске и сваке друге струке изнедрити најбоља решења. Значи, ова тема мора бити доступна јавности. 

Ова достигнућа би сигурно некоме олакшала живот, смањила телесни недостатак и инвалидност, нарочито у простору биомеханике, али контролисано и без злоупотреба. Јасно се мора повући граница између човека, хуманоидног робота и киборга.

Сва биоетичка питања изазивају велике контроверзе и зато не смеју постати предмет друштвених сукоба, већ јавних расправа и тражења консензуса, уз потребу и за народним изјашњавањем на референдуму за најважније и најконтроверзније теме. Треба покренути јавне расправе и округле столове о биоетици,  трансгуманизму и роботици и бити фактор смањења друштвених тензија у трагању за заједничким интересима и вредностима општег добра.

15. Понављамо: породица на првом месту  

Овај предлог биоетичког манифеста савремених хришћана пре свега указује на православну антропологију, која говори о томе зашто је Бог створио човека, какав је смисао његовог постојања, какво му је назначење. А та антропологија се на узвишен начин остварује у породици. Тек из хришћанске и породичне перспективе бива јасна и подела на мушки и женски пол, као и оно што из тога проистиче. Саздани смо као човек и човечица да бисмо једни другима помагали на путу ка вечном животу, и, иако битијно једнаки, јер је и за мушко и женско Христос распет и васкрсао, ипак се функционално разликујемо, допуњавајући се узајамно. Мушко – женски  односи се не могу и не смеју раздвајати од љубави која се остварује у Богом благословеном браку, и то најчешће кроз децу, која су икона васкрсења и победе живота над смрћу.  Све ван тога представља препреку на путу ка спасењу. Брачна заједница израз је љубави и жртвовања за другог, а ван тога он припада греховности – јер, „грех” је од „огрех”, а то буквално значи промашај на путу којим смо кренули.                                                    

Из здраве породице настаје здраво друштво. 

Деца рођена и васпитана у здравој породици права су будућност свог народа и човечанства. 

Црква Божја је, по откровењу самог Господа, човечанству јасно показала шта је норма човековог живота. Авај, човечанство је одступило од Христа, и кренуло путем безбожне изградње нове Вавилонске куле. Људи су, опет, умислили да знају шта да чине и како да живе без благослова Вишњег. Живимо у време кад је природна породица, а са њом и демографија, вишеструко угрожена мешањем људских руку у дело Промисла, и кад су се појавили моћни глобалистички зликовци који желе да униште човечанство, сводећи га, у име екологије, на „златну милијарду“. Спремају се велики злочини против човечанства, и ми морамо бити против тога свим силама. Удружимо се, у целом свету, да бранимо човештво. 

Против новог паганизма, за хришћанску истину  

Сви подразумевамо да је начин нашег живота нешто „природно“, неупитно, нешто што је увек било тако. А, наравно, није. У доба пре но што се хришћанство јавило као морална снага, било је другачије. Рецимо, постојало је ритуално жртвоприношење људских бића - трговачка цивилизација Феничана, од чијег алфабета потичу и грчка и римска слова, приносила је своју прворођену мушку децу на жртву Молоху, бацајући их у усијану пећ.     У Спарти су новорођенчад са телесном маном немилосрдно убијана. У Риму, отац је са дететом – инвалидом могао да учини исто.       

Хришћанство је, вековима пре тзв. „грађанских револуција“, раздвојило јавну и приватну сферу, које су у паганизму биле једно. Човек више није био потпуно потчињен држави и њеној власти над савешћу појединца. Хришћанство је очовечило законе, укинуло жртвовање људских бића, наложило бригу о инвалидима. Прве болнице у историји европског човечанства појавиле су се у „Василијади“, монашком предграђу Кесарије Кападокијске. Основао их је Свети Василије Велики са својим монасима, у четвртом веку после Христа.

Сад, кад смо остали без хришћанских темеља заједнице, страхујемо због појаве чудовишта др Франкенштајна – од киборга до химере. Зато није случајно да је Осип Мандељштам, велики руски песник, рекао:“Данас је сваки културан човек хришћанин“. Без обнове хришћанске етике, за коју људско биће као икона Божја није средство него циљ, мрак новог паганизма ће нас заувек прогутати.

Ова скица за хришћански биоетички манифест мали је допринос у борби за истински духовно –морални напредак, под заштитом нашег Творца и Оца, напредак сваког човека и читавог човечанства. 

Човек изнад свега, а Бог изнад човека ( Владика Николај). 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда