Ко су јунаци великог рата?
Јунаци Великог рата су многобројни! Сматрам да је, већим делом, читав наш народ јунак те велике и страшне епопеје. Терет који су Срби понели у Великом рату је огроман, али представља величанствену жртву за слободу. Ако ме питате за јунаке у књизи „Жене јунаци Великог рата“, то су: Милунка Савић, Софија Јовановић, Живана Терзић, Мара Петровић, Василија Вукотић, Даринка Грујић Радовић и Флора Сендс.
Док сте скупљали грађу за књигу, да ли Вам је неки јунак или јунакиња посебно прирастао/прирасла за срце и зашто?
Све ове жене су ме задивиле својом храброшћу, чашћу и скромношћу, али ми је за срце прирасла Даринка Грујић Радовић, позната као Мама Грујић. Била је дворска дама на двору Наталије Обреновић, а потом и на двору Марије Карађорђевић. Њено образовање, мудрост, шарм и манири учинили су је неизоставним делом дворског живота без обзира на владајућу династију. Пре Великог рата, следећи свог брата Антонија Грујића, угледног инжењера који се обрео у Америци, Даринка одлази преко океана. Ова изузетна жена је, када је чула за страдање нашег народа, одлучила да учини све да помогне својој земљи. Уз обилату финансијску помоћ Џона Фротингама (ожењеног Српкињом Јеленом Лозанић), прво је испоручила опрему за две пољске болнице (у Скопљу и Ђевђелији), а потом се упутила у Шабац, јер је чула да тамо имају проблем са великим бројем сирочади нађених после покоља у Мачви. Била су то, углавном, баш мала деца старости испод две године. У ратом захваћеној земљи та деца су свима била терет. Даринка је схватила да не сме да их остави. Тако је почела њена брига о ратној сирочади. Фронтигам је слао средства, прво лична, а потом је развио и фондацију преко које је сакупљан новац за бригу о овој деци. Захваљујући Даринки и Фротингаму сачувано је 2235 дечака и девојчица. Свима је омогућено школовање до степена који су желели. Деца су толико волела Маму Грујић да након рата, када су се појавили неки биолошки родитељи деце изгубљене током повлачења преко Албаније, та деца нису хтела да се одвоје од Даринке. Када сте борац, можете да очекујете виши чин и одликовања, неку награду и признање за свој рад. Али, када радите са децом, не очекујете ништа. Ту сте само да дајете. Ако вам деца љубављу узврате, нема веће награде од тога. То знамо ми који смо раду са децом посветили свој живот.
По чему се жене јунаци разликују од мушкараца?
Јунаци, и жене и мушкарци, су исти по храбрости, части и патриотизму, једино што би, можда, била разлика је то да су жене емотивније, у смислу да је најважнији део одлуке да уђу у рат била љубав, било према брату, оцу или младићу. То се бар односи на Милунку, Софију, Мару, Василију и Живану.
Међу српским јунацима, убројали сте и странце, чиме су то заслужили?
Било је много жена из света које су се на разне начине укључиле у помоћ Србији током Великог рата. Хришћански је памтити доброчинство. Оне нису морале то да раде за неки мали народ на Балкану, а одабрале су да помогну. Неке су дале и свој живот за наш народ (на пример: др Елизабет Рос, Дарија Александровна Коров(б)кина…). То треба да се памти и поштује. Флору Сендс сам, у том великом броју странкиња које су препознале српско страдање, одабрала зато што је њен допринос заиста био огроман. Била је и болничарка, и ратник, и преводилац и хуманитарац. Она је обухватила све облике помоћи и, у том смислу, била најинспиративнија.
Колико је важно да памтимо српске јунаке?
Веома је важно да памтимо величину подвига својих предака да бисмо имали осећај вредности сопствене земље и народа, те да према томе постављамо и своје циљеве у будућности. Из дивних примера њиховог херојства треба да учимо да будемо бољи, да их не брукамо својим битисањем на овом свету. Кључно питање у „Горском вијенцу“ је: „Чиме ћете изић' пред Милоша?“. Ми можемо да се питамо: Чиме ћемо изић' пред, знане и незнане, хероје Великог рата који су, уз огромне жртве, сачували Србију за нас?
Извор: Правда
