Пише: Емил Влајки

У професионалном, турнирском шаху, постоји правило 'такнуто-макнуто'. Преведено, ако одиграш неки потез, не можеш га вратити назад и играти други. Да, али зато постоји шаховска теорија. Играчи се уче на својим грешкама. У некој другој партији, неће поновити претходну грешку, и партија ће имати сасвим други ток.

Другачије речено, живот је препун шаховских партија. Сваки играч има право да, метафорички, на конкретној шаховској табли сваки пут одигра другачије потезе са својим противником. Тако је, посебно у политици, одувијек било, тако је сада и тако ће заувијек бити.

Само идиоти, демагози и насилници траже да се живот не одвија и не развија, него да остане окамењен у својим грешкама.

Дух Дејтона: конститутивност народа и државност ентитета

Опћи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски споразум, мировни је договор потписан код Дејтона, у америчкој држави Охајо 21. новембра 1995.

Међународна заједница је ентитетима дала својства државе са територијем, владом, парламентом, војском, полицијом и другим државним принадлежностима. Тиме је практично БиХ постала конфедерална земља.

РС је имала политичаре који су, смањујући степене своје слободе отуђивале њене надлежности радећи то под присилом конкретној и психолошкој. Сада у новој, другачијој игри, на истој шаховској табли, исправљају своје грешке повратом тих истих надлежности.

У свијету постоји увјерење да водство РС жели да се по сваку цијену овај ентитет осамостали и да тако разбије БиХ. То је апсолутно неточно. Опћенито гледано, нема никаквог резона, ни политичког, ни економског, који би оправдавао разбијање већ ионако малог територија на још ситније дијелове. Али ниједан народ, па ни српски, не може дозволити да му се читаво вријеме набија на нос како је геноцидан и како је његова политичко-територијална организација, РС, геноцидна творевина. С тим да му се истовремено тврди како треба да живи са онима који му такве нељудске етикете пришивају.

Српски народ жели, дакле, да живи са два друга конститутивна народа у истој држави, али под слиједећим увјетима:

- Да се поштује дух  Дејтона: конститутивност народа и државност ентитета; 
- Да се престане са говором мржње са било чије стране. Другим ријечима, да се престане инсинуирати како су Срби четници, Хрвати усташе, а Бошњаци исламски фундаменталисти;
- Да се у том смислу избаци говор мржње из уџбеника повијести;
- Да се пронађе политичка формула која ће Хрватима осигурати истинску конститутивност;
- Да се извиди могућност војне неутралности БиХ;
- Да се омогући свим грађанима БиХ да буду бирани на све политичке функције;
- Да се на овим основама склопи повијесни компромис трију конститутивних народа који би значио крај протектората над БиХ, почетак њене истинске неовисности и политичке стабилности;
- Да се до максимума омогући прилив сваког капитала било које провенијенције на читавом територију БиХ: из ЕУ, из исламског свијета, из Руске федерације, итд;
- Да се успоставе специјалне и паралелне везе БиХ и ентитета са свим државама које то желе, а да то не шкоди духу Дејтона.
   Преко повијесног компромиса, без Уставног суда БиХ и Високог представника, прихватимо Дејтон као помирење, толеранцију, демокрацију и равноправност. Поново се научимо живјети заједно. У противном, не ћемо моћи опстати као држава.

Запад се треба извинути кршћанским народима у БиХ

Прије неког времена, један је амерички дужносник у БиХ изјавио како је превладавање мржње на нашим просторима и међу нашим народима, подразумијевајући и међусобна извињења, најбољи начин помирдбе. Идеја је добра, мада није баш нова јер се, на примјер, извињења на тлу еx-Југославије већ увелико практицирају. Ту би се и западне земље сасвим сигурно требале прикључити. Требало би да се извине:

-Зато што су наговориле Алију Изетбеговића, муслиманског члана предсједништва БиХ да негира свој потпис дат на Лисабонски споразум 1992. године који је значио гаранцију мира на овим просторима, тако да је то био директан повод за рат;
-Зато што су, безувјетно подржавајући муслимане/Бошњаке, а све у циљу успоравања уједињења Еуропе, иницирале четверогодишњи крвави сукоб и тиме нас вратили у предграђанско друштво међусобне мржње и феудалних односа;
-Зато што су у току рата кршиле ембарго УН на давању оружја зараћеним странама снадбијевајући првенствено оружјем муслимане/Бошњаке;
 -Зато што су у оквиру такве политике омогућили иранском оружју и муџахединима да доспију на тло БиХ;
 -Зато што сте преварили Хрвате и натјерали их 1994. године да ступе са Муслиманима у Хрватско-Муслиманску Федерацију, што је означило почетак краја хрватског народа на тим просторима;
-Зато што су, према објављеним изјавама тадашњих муслиманских челника, кумовали сребреничкој трагедији у српњу 1995. године;
-Зато што су квалификацијом сребреничке трагедије као геноцида, прикрили хрватско-америчку операцију 'Олуја' у коловозу исте године унутар које су почињени бројни злочини према Србима и што је резултирало изгоном српског народа из Хрватске;
-Зато што су, тијеком посљедњих 20 љета, на различите начине демонизирали српски народ, а допринијели маргинализацији хрватског народа у Федерацији;
-Зато што су, спроводећи идеју њиховог политолога Хантингтона, створили од БиХ пријеломно поприште сукоба двију цивилизација: ислама и кршћанства; 
-Зато што су се, цијело вријеме након Дејтона уплитали у наше изборе. Трагикомично је њихово позивање народа да 2006., практично, гласају за садашњег 'Великог Бају' РС који се након тога, на њихову велику жалост „одметнуо“ од њих;
-Зато што су игнорирали 3500 Срба погинулих од руке Орићевих, муслиманских трупа од 1992-1995. Иако, како рекоше, поштују све жртве, нису  долазили на парастос српским жртвама у Братунцу, за разлику од Сребренице гдје се покапају муслиманске жртве.

То је велика хипокризија зато што оне јако добро знају да се је дан прије уласка Младића у Сребреницу без икакве борбе, у Поточарима сакупило око 10.000 мушкараца међу којима је било око 5.000 припадника (муслиманске) Армије БиХ који су се покушали пробити кроз српске линије када су многи изгинули и касније приказани као Сребреничке жртве.   

То, наравно, ни на који начин не умањује сребреничку трагедију из српња 1995., када су неке српске паравојне јединице починиле екстремно тежак ратни злочин над заробљеним муслиманима.

За све ово се чека извињење од Ујка Сема и његових вазала. Али још би боље било када би они отишали са ових подручја јер тада би, засигурно, мржња међу нашим народима била превладана.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда