Дарку Танасковићу уручено је признање “Стефан Првовенчани” на 28. „Рашким духовним свечаностима”, као интелектуалцу који интердисциплинарним приступом изражава јасне ставове поводом кључних проблема и потреба друштва. Повод за овај разговор је и друго и допуњено издање његове књиге огледа „Пусто турско“ (у издању Института за европске студије, Института за политико умрежавање, Информатике и Артпринта).
Дарко Танасковић је универзитетски професор и дипломата,књижевник и преводилац, полиглота, зналац арапског и турског језика,експерт у области исламске културе и религије. Поред Универзитета у Београду, Дарко Танасковић је по позиву предавао на универзитетима у Сарајеву, Скопљу, Алжиру, Риму и Паризу. Аутор је више од 700 научних и стручних радова у престижним домаћим и међународним часописима, као и десетак монографија из области оријенталне филологије, исламске културе и цивилизације, као и савремених геополитичких процеса на подручју Блиског истока. Био је амбасадор у Турској, Азербејџану,при Светој столици у Ватикану и Малтешком витешком реду. Његова амбасадорска активност при Унеску имала је важну улогу у очувању српске културне баштине на Косову.
Због чега је важан део ваше беседе приликом уручења Награде „Стефан Првовенчани” био посвећен професору и академику Михаилу Ђурићу?
Професор Ђурић је био човек изузетне мудрости, моралног интегритета и непоколебљивог патриотизма, истовремено на најодличнији начин Србин и светски човек. Посвуда су га уважавали. Сматрао сам га драгоценим путокасцем у најтежим и најсложенијим животним и друштвеним околностима. У конкретном случају, који помињете, осетио сам да је примерено смислу признања које ми је благонаклоно додељено подсетити на упозорење професора Ђурића да ће разарање и укидање свих традиционалних вредности, на којима аксијално почивају темељи наше цивилизације, човека и човечанства сурвати у ништавило. А симболика награде „Стефан Првовенчани“ враћа нас у живе односе једног старог српског света, далеког од претње ништавила, са својим временом и окружењем.
Овом приликом подсетили сте и на своју дипломатску борбу за српске средњевековне и духовне споменике на Косову и Метохији. Да ли је положај Србије побољшан у Унеску, од 2015. и 2017. године до данас, и шта све томе говори у прилог?
Положај Србије у Унеску је објективно знатно побољшан у односу на период од пре 2015. године. Србија је два пута бирана у Извршни савет, својеврсну „владу“ ове организације из система УН. Тренутно стални представник Србије председава тим значајним телом. Тако нешто је током претходног периода било такорећи незамисливо. Поред реченог, Србија активно учествује у реализовању већег броја програма Унеска у разним областима, тако да се на њу озбиљно рачуна и њено мишљење узима у обзир при предлагању и доношењу одлука. Превазиђена је ситуација пасивности. Тада смо се само периодично активирали, кад би дошло на ред питање КиМ („Косова“), што је код земаља чланица изазивало нерасположење и подстицало индиферентност. "Ево их опет, сад ће Срби о Косову" – и зевали би или напуштали салу. Данас у таквим приликама ангажовано улазе у салу. То је суштинска промена.
Како објашњавате чињеницу да Унеско и његов Комитет за светску баштину теже да српске споменике на КиМ оцене као универзално добро ове територије, без обзира на националну компоненту?
За укључивање културних добара у репрезентативне листе Унеска један од пресудних критеријума је утврђивање њихове „изузетне универзалне вредности“, док се у систематизацији ове организације везују за територију државе на којој се налазе, при чему се у извештајима Комитета за светску баштину увек наводи која је земља била носилац уписа датог добра. Дакле, у Унеску, као глобалној организацији, национална културно-историјска припадност културног добра је начелно у другом плану и на њој се не инсистира, већ на универзалној вредности. Од пре извесног времена, на овакво евиденционо устројство и логику Унеска смишљено рачунају власти у Приштини и њихови лобисти. Они целокупно културно наслеђе на територији КиМ желе да представе као заједничку баштину „државе Косово“, без обзира на културно-историјску припадност различитим духовно-националним традицијама. Кад би успели да уђу у Унеско, из Приштине би се, као главног града „државе Косово“, на чијој територији се оно налази, управљало целокупним културним наслеђем у покрајини, а зна се да је његов далеко највреднији сегмент српски и православни. Било би им то, у политичком смислу, важно и као огроман корак у међународно-правном афирмисању државности „Косова“.
Приштини пријем у Унеско и даље остаје приоритет, као политичка одлука. Међутим, да ли када говорите о нашим адутима изостављате тај политички утицај и потенцирате деполитизацију у одлукама Унеска?
Одлука о евентуалном пријему „Косова“ у Унеско била би пар еxцелленце политичка. Ми смо се предлогу за пријем „Косова“ супротстављали, и настављамо да се супротстављамо, свим аргументима, међународно-правним, политичким, културним и етичким, у чему смо до сада били успешни. Политички адут је и став да рад Унеска треба деполитизовати, чиме се расправа о спорним политичким питањима, као непримерена овој специјализованој агенцији УН, измешта у њујоршке форуме УН. Велики број земаља залаже се за деполитизацију Унеска, јер је уочено да непримерена и неумерена политизација спутава несметано и функционално деловање организације у делокругу њеног мандата. Садашња генерална директорка Унеска Одре Азуле доследно је током свога мандата настојала да у највећој могућој мери спроведе начело његове деполитизације.
Ново и допуњено издање Ваше књиге „Пусто турско” анализира културни, економски и политички утицај Турске на Балкану. Како ове утицаје видите узимајући у обзир „неоосманизам као практичну политику”?
Неоосманизам је, као срж њене стратегијске доктрине, константа спољне политике и целокупног државно-националног наступања Турске, при чему је, у варијатни којој је наклоњен председник Ердоган, нешто наглашенија (пан)исламистичка димензија. Балкан је један од декларисаних и неоспорних приоритета амбициозне Турске која настоји да се уздигне до статуса незаобилазног фактора у најзначајнијим збивањима и процесима савременог света у периоду бурних промена. Као практична политика, неоосманизам се операционализује диференцирано, у складу са променљивим локалним, регионалним и глобалним коњунктурама и могућностима које Анкари стоје на располагању, али увек у функцији коначног циља. Како изгледа, после раздобља нешто другачијег, селективнијег постављања према Балкану, ако изузмемо непомирљиви антагонизам и регионални ривалитет са Грчком, Ердоган се определио за конструктивнији општи приступ, укључујући и унапређивање односа са Србијом, процењујући да је то ефикаснији пут остваривања снажног и трајног регионалног присуства и утицаја Турске.
Успевају ли Турци и Срби да победе узајамне вековне културне стереотипе?
Стереотипи које помињете колективнопсихолошки су логични производ линије доминантног конфликтног односа између Срба и Турака, односно Османлија, кроз вишевековну историјску узајамност на нашем окупираном тлу. Тога наслеђа теже је ослободити се него културних разлика које се доживљавају као препреке зближавању. Штавише, на културном и менталном плану очитују се и несумњиви афинитети који долазе до изражаја у свакодневном животу и контактима. Наравно, верска разлика сенчи културну и вредносну позадину међуодноса, али, сем у временима појачаних тензија и сукоба, не мора бити непремостива на нивоу онога што се назива „дијалогом културе и живота“.
На који начин анализирате претварање Аја Софије у џамију, штети ли та одлука више муслиманима него хришћанима?
Претварање или, како Турци воле да кажу, враћање највеличанственије богомоље хришћанства Аја Софије у статус џамије и њено привођење исламској молитвеној функцији било је одавно планирано у оквиру програма који је започет са неким другим црквама. Само се чекао погодан моменат, како би, узимањем у обзир свих спољних и унутарњих околности, било процењено да ће овај спектакуларан чин највише послужити сврси, односно сврхама. Ердоган је одабрао моменат у коме му је било потребно да, после релативно слабог резултата на локалним изборима, ојача властити рејтинг на домаћем плану, посебно код исламистички настројених грађана, а и код сиромашнијих слојева погођених последицама изузетно високе инфлације. Затим, поруку је изнова упутио и растрзаној светској муслиманској заједници, препоручујући се као кандидат за општемуслиманског лидера. Најзад, ту је и порука да Турска самостално доноси одлуке и не хаје за примедбе из западног хришћанског/европског света. Овај гест гордости доводи у тежи положај оне муслиманске заједнице које, као мањине, живе у немуслиманским срединама, јер продубљује социјалну дистанцу према њима, а доводи и до реваншистичког напада на џамије и угрожавање безбедности.
У појединим текстовима цитирали сте турског нобеловца Орхана Памука. Какав је, пак, ваш став према једном другом писцу– Салману Руждију и нападу екстремиста који је недавно преживео?
Тај фанатични насртај је, наравно, гнусан злочин и ту заиста није потребан никакав коментар. Мени лично, иначе, Руждијева књижевност није блиска, што је, ваљда, ствар укуса. За стручан суд нисам компетентан. Држим да је његовој светској слави лансирно одлучујуће допринела Хомеинијева фетва, иако он никако није писац чије дело само по себи не заслужује пуно уважавање. Руждијево јавно деловање увек је носило снажан печат идеолошког ангажмана, о чему сведочи, рецимо, и чињеница да је његов дугогодишњи пријатељ и поштовалац Бернар Анри Леви у познатој ревији „Атлантик“ повео кампању да се писцу „Шејтанских стихова“ због овог мучког атентата додели Нобелова награда! А ја веровао да се она додељује за литературу, као у случају поменутог Орхана Памука.
