Пише: Миодраг Зарковић
Протерали су те из Хрватске. Бомбардовали у Републици Српској, па онда и у самој Србији. Протерали су те са Косова и Метохије. У Црној Гори су те сабили у мишју рупу. Кроје ти власт, али и опозицију. Држе твоје медије у својим шакама. Одвикли су те од ћирилице, опустошили су ти земљу, загадили ваздух и воду, разорили установе, бацили те на просјачки штап...
Утеху налазиш у томе што те нису сасвим уништили. Још им сметаш. И, дабоме, није то мала ствар. Они силни, бесни, незадрживи, а ти мали, никакав, на измаку снага... али и даље им стојиш на путу! То не сме да се потцењује. То ти постаје стуб националног поноса у 21. веку. Све остало су ти одузели, али то неће.
Украјинци који су Руси
А онда упознајеш Русе.
”Ух, не знам да ли би требало да причам...”, каже ти Борис кад га питаш да ли је икада био у Србији. Грдосија од човека, уз то и каратиста светског гласа, у тренутку се сав претворио у опрез, окреће се да види да ли неко може да чује ваш разговор, па тек кад се увери да нема никога, креће слободно да прича:
”Био сам ’99, на аеродрому Слатина. Био сам у оној јединици која се сјурила на аеродром. Тада сам служио у руској војсци. Сада сам овде, дошао сам да помогнем Донбасу. Јесам руски држављанин, али сам рођен овде, близу Доњецка. Баш зато што сам руски држављанин немој ово да објављујеш, да не би западна пропаганда користила то против Русије. Али да ти кажем, то кад смо били на Косову никад нећу заборавити. Много сам заволео Србе. Видео сам колико и ви нас волите.”
Донбас... Па то и није Русија! Барем није била у време када си разговарао са Борисом, у касну јесен 2016.
У том Донбасу живе неки необични Руси за које до скоро нико није ни чуо. Вадили су најбољи угаљ на свету, али то и није делатност која доноси међународну славу. Мало су пикали и фудбал, тај њихов Шахтјор је пар пута упао и у Лигу шампиона, али сви су их знали као Украјинце. Кад оно, ипак су Руси.
То се испоставило кад су почели да их убијају, тамо негде 2014. године. Они су, биће, све време и истицали да су Руси, али нико их није ни слушао ни чуо све док нису стали да их спаљују живе, кољу, стрељају, бомбардују... Исто као тебе у Госпићу, у Кравицама, на Радоњићком језеру.
Показује како падају гранате
”Ми смо овде сви плакали кад смо гледали како бомбардују Србију”, каже ти Светлана, професорка енглеског језика. Светлана живи и ради у Горловки, граду на којих 80-ак километара од Доњецка, који већ осам година не зна за миран дан. Од како је почео рат између Донбаса и Кијева, украјинска артиљерија не престаје да затрпава Горловку. У тих осам година, видео си Светлану много пута. И никада није плакала. Али тада, када се присећала бомбардовања Србије, очи као да су јој на тренутак засузиле, пре него што је некако задржала бујицу.
”Гледали смо како бомбе пљуште по Београду и нисмо могли да верујемо да неко тако уништава једну европску престоницу на самом крају 20. века. А ето, једва 15 година касније, дочекали смо то исто овде код нас. И то нас нападају исти они који су и вас. Буквално исти”, прича Светлана, док рукама, по ваздуху, показује горе-доле. Показује како падају гранате. Несвесно.
У праву је, непријатељ јесте исти. Знају они да не ратују само против Украјине, него против Запада, чији је Кијев тек крвожедни слуга. Исто као што смо деведесетих и ми знали да су Хрвати и Шиптари пуки извршиоци грубих радова, док истинске архитекте нашег страдања седе у Вашингтону, Лондону, Бриселу.
Шварценегер јој никада није одговорио-Младић јесте
А опет, није сасвим исто. Ми нисмо имали Марјану.
”Јесте, писала сам Ратку Младићу”, потврдно ти одговара Марјана. ”И у праву сте, он је истински херој, за разлику од Шварценегера који је само маска.”
Марјана се презива Наумова. Велика је звезда у Русији, а није непозната ни у остатку света. Прославила се као дизачица тегова, још као дете је обарала међународне рекорде, између осталог и на такмичењима која организује Арнолд Шварценегер. Тада је имала прилику да се упозна са холивудском звездом, што ју је протеклог фебруара подстакло да му се директно обрати видео изјавом.
Шварценегер је, забринут мало више од Анђелине Џоли а малко мање од Стинга, тих дана изразио солидарност са ”јадним украјинским народом”, за чије страдање је кривицу свалио на Русију. Марјана Наумова је то видела и решила је да му одговори својим јавним обраћањем, које је, на изненађење најпре ње саме, постало интернет сензација. Питала је Арнолда, а преко њега и цео тај западни свет који се диви Анролдовим мишићима и смеје његовм нагласку, да ли исту бригу осећа и за донбаску децу, по којој бомбе падају осам година.
Шварценегер јој никада није одговорио, па га зато она више не цени, ако икада и јесте. Али јој се најпознатији живи српски генерал јесте обратио одговором.
”Изненадила сам се кад ми је Младић одговорио. Нисам знала ни да ли ће уопште прочитати моје писмо, а тек нисам очекивала да ће из затвора моћи да ми одговори. Али написао ми је огромно писмо. Верујте да ми није било лако да нађем некога ко ће да га преведе са српског. Зашто сам му писала? Па зато што сам хтела да чујем од њега шта се дешавало у Југославији. Хтела сам да сазнам истину. После сам ступила у контакт и са његовим сином, па смо договарали да посетим генерала у Хагу, али је у међувремену избила корона која нам је покварила те планове. Надам се да ћу га једном ипак упознати.”
Марјана је вршњак са НАТО агресијом на Србију. Када је Младић по босанским врлетима улазио у историју, није била ни рођена. Али је, ето, нашла за сходно да се баш код њега распита о томе шта се дешавало по босанским врлетима. Није се ослањала ни на Би-Би-Си ни на Раша тудеј, него је истину потражила непосредно од главног ратног заповедника Републике Српске.
Спортискиња – ратни извештач
Многи Срби верују да Руси ништа нису научили на српским примерима. Марјана Наумова је доказ да то и није баш тако. Уопште, Марјана руши многе предрасуде о Русима и Русији. Поред тога што је светска спортска звезда, она је и Московљанка. По увреженом мишљењу у Србији, то је фоторобот ”руског либералног петоколонаша”, некога ко нимало не хаје за обичан руски народ и државу. А ипак, Марјана Наумова је, са само 15 година колико је тада имала, још 2014. почела редовно да посећује Донбас и помаже становништво Доњецка и Луганска, нарочито децу. Фебруара ове године, када је Русија започела специјалну војну операцију у Украјини, Марјана Наумова прихватила је понуду руске државне телевизије да постане нека врста њиховог извештача из Доњецка, тако што ће да прави емисије о такозваним обичним људима, да њих и њихове ни по чему обичне судбине приближи гледалишту у Русији. И ено је од тада у Доњецку и околини, где залази чак и у зоне борбених дејстава, јављала се из Маријупоља док су тамо још трајале битке, из Волновахе, из доњецких предграђа по којима даноноћно пљуште украјински пројектили...
”Погледајте, то је наш ПВО”, каже ти Марјана и прстом показује ка небу, док по ведрој ноћи прелазите преко Лењиновог трга у самом центру Доњецка. И заиста, њена рука уперена је ка одбрамбеној ракети којом доњецка војска брани свој град од украјинских граната. Наоко кривудавом путањом, црвенкаста доњецка ракета у ваздуху погађа циљ и уништава противнички пројектил. Све то делује нестварно близу; та шашава, минијатурна ваздушна борба, изгледа као да се одвија свега десетак метара изнад тебе и Марјане, али кашњење и тупост звука говоре да се то страх поиграва са твојим опажањем стварности.
Надаш се да Марјана није увидела твој страх. Ти припадаш народу који је изнедрио Ратка Младића, њеног узора. Народу који је то, што сада проживљавају донбаски Руси чије судбине Марјана бележи, преко своје главе претурио још и пре него што је ико могао да зна шта значи ”фејсбук”. Ни она не делује да се плаши. Иако је баш по центру Доњецка тих дана са неба падала смрт, Марјана Наумова, која у датом часу може да буде било где на кугли земаљској а не ту где украјинска војска намерно гађа цивилне циљеве, нити једним покретом или изразом лица не одаје страх.
Гледаш, и не можеш да јој се не дивиш, и да се не запиташ, да ли су се тако понашале наше, дакле српске, спортске и друге звезде, док су нама око главе звиждали удари послати из Сијетла или Авијана. Јесте, имају и Руси своје горане марковиће, који ће да снимају ”Турнеју” на руском, али да ли ми имамо своје марјане наумове?!
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) October 10, 2022
Судбина заробљеника
Немаш времена да се поштено ни замислиш над тим питањем, јер већ следећег часа, или следећег дана, а време у рату уме да пролеће брже него Точка-У, ето те у рову поред Авдејевке, индустријске зоне северозападно од Доњецка, где су украјински положаји најтврђи. Баш са Авдејевке украјинска војска најчешће затрпава град смртоносним ваздушним товарима. Тамо, у рову према авдејевском сеоцету Камејенка, затичеш скоро па голобраде младиће. Занима те да им одмериш борбени дух, па их питаш да ли су гледали снимке зверског мучења и убијања руских војника које су заробили Украјинци.
”Наравно да смо гледали. Ко није! И да вам кажем, нешто се променило у мени тада. Можда није похвално ово што ћу рећи, али после тих снимака не могу да посматрам украјинске војнике на исти начин. Наравно да сам свестан да нису сви Украјинци зли, али исто тако знам да су сви они гледали те снимке. А ипак бирају да остану у војсци која чини такве злочине. Не знам како ћу да се понашам када следећи пут будем стајао наспрам украјинског заробљеника. Сигуран сам да му нећу радити то што они раде нашим заробљеницима. Нећу га мучити. То никада не бих радио. Али да ћу му поштедети живот... Не знам. Можда и нећу. Мора да постоји казна за то како се украјинска војска понаша према заробљеницима.”
Мржња као оружје
Пада ти на памет Скот Ритер. Американац, бивши високи официр војске САД, врхунски стручњак који је у ових седам месеци украјинског рата много пута поразио западну пропаганду логиком и чињеницама. Русофилска јавност се куне у њега, не без разлога јер заиста ретко греши.
”Знам да ће ми многи Руси замерити на овоме што ћу сада рећи, али америчка војска је и даље најјача на свету”, рекао је Ритер у једном августовском интервјуу. ”И то уопште није нешто за похвалу, јер ми наше војнике одучимо од људскости. Зато су и најбољи. Обука у америчкој војсци је језиво сурова, поготово за маринце. Њих сломе преко ’тачке пуцања’. Зато више немају људско у себи и зато представљају савршено оружје. Није ствар у томе колико волите своју земљу или нацију, већ у томе колико вам је стало до саборца који стоји поред вас. То одлучује ратове. И ми то нисмо изгубили из вида. Тако и тренирамо наше маринце, да воде рачуна само о свом саборцу, а да све остало није вредно никаквог обзира. Руси то немају, наши војници то имају и зато мислим да је америчка војска убитачнија чак и од руске.”
Скот Ритер, знаш и сам, ретко греши. Али, да ли је за ово у праву? Да ли је савршен само онај војник ко нема више људско у себи? Само амерички војник?
Зашто онда хрватски војник није био савршен, или муслимански, или шиптарски? Није да те нису мрзели. Па, мрзе те и данас!
Да ли руски војници мрзе онако како Скот Ритер мисли да савршен војник мора?
”Верујте да сам се уплашио само од доњецких бораца”, рекао ти је један становник тада тек ослобођене Волновахе, средином марта, док сте безуспешно покушавали да ухватите сигнал твојим телефоном како би он јавио породици да је жив. И он је дизач тегова, такође са међународним искуством. Али, за разлику од Марјане Наумове, каже да осећа страх.
”Ја се нисам пријавио у војску зато што нећу да погинем. Глупо је да те лажем и да кријем, то је једини разлог. Али сам, као и сви овде, одувек био за то да се припојимо Русији. И жао ми је што смо морали да чекамо осам година. Камо среће да су Руси узели Волноваху још 2014, то би било најбоље. Али смо морали да чекамо. И на крају, сада, када смо дочекали ослобођење, погледај на шта личи град. Све је разрушено. Али верујте, највише сам се уплашио када сам видео прве редове доњецке војске. У њиховим очима нисам видео ништа људско. Само крв. Они као да више немају душу. Мисле само на то како да побију Украјинце. Војску, не цивиле, никог од нас нису дирали. Али није нам било пријатно кад смо их видели. Сви ми у овом насељу смо се следили кад су се Украјинци повукли а они продрли. Опет кажем, ми сви желимо да будемо део Русије, али кад смо видели прве редове доњецке војске, стварно смо се смрзли од страха.”
Да ли су савршени ти војници који су такав утисак оставили на овог рмпалију? Да ли су и они момци из рова ка Камејенки исти такви? Јесте, пред твојом камером су фини, разумни... али какви су када наступају за противником који се склања пред њима?
Да ли и Марјана Наумова у ствари мрзи Украјинце? Јеси ли можда ти слеп за руске мане, поремећаје, недостатке?
”Не мрзим никога, стварно. Не мрзим ни тај народ тамо у Кијеву или Лвову. Али зашто се о нама нико не брине онако како се сви брину за њих? Не желим ја да њих неко бомбардује. Али шта је са нама? Жали ли ико нас? Да ли је икоме жао кад овде око нас гину људи? Да ли је Москви жао?” У даху ти све ово изговара Оља, док и ти и она ослушкујете да ли ћете чути тај митски звук од кога сви стрепе, а који може да вам ипак спаси живот.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) October 10, 2022
Полако силазиш с ума
То је звук пројектила који лети ка вама. Сви у Доњецку цело лето причају о њему: ако чујеш ’фијуууу’, обавезно залежи. То је савет на који у највећем донбаском граду човек наилази на буквално сваком кораку. И можда је то злата вредна препорука, али дотични звук, колико ти је познато, нико никад није заиста и чуо. Осим можда оних којима се указао само делић секунде пре него их је граната разнела у парампарчад.
Таквих, разнесених, у Доњецку има пуно, па и тог дана, док ти покушаваш да утешиш Ољу не би ли заборавио на то да тебе нико не теши, иако од ње ниси ништа отпорнији на украјинске пројектиле. Оља ти је захвална на покушају, јер све око вас је сабласно. Она ради у хотелу у ком си ти одсео, а који се налази баш у делу Доњецка који је већ недељама под појачаним ударима украјинске артиљерије. Та артиљерија бије и са Авдејевке, тако да наједном осећаш више разумевања за оне војнике из оног рова ка Камејенки, који су ти наговестили да ће следећем украјинском заробљенику можда пресудити по кратком поступку. Свестан си да се то надреално окружење у ком си се обрео, своди на трку између две свирепости: украјинске која гађа тебе, и доњецке која би пресудила тим Украјинцима. Па добро, нека им онда пресуде. Само нека то буде пре него што ови погоде Ољу и тебе, тренутно једине живе душе у целом хотелу.
У ствари, нека им пресуде и ако вас погоде! Јер неко мора да одговара и за ваше животе. Што сте ви гори од Кијевљана и Лвоваца?! Мора ваљда неко вас да оплаче и освети. То што полако силазиш с ума, па усред бомбардовања Доњецка размишљаш о томе ко ће да те освети, а ни сам ниси сигуран је ли то победа над страхом од смрти или коначан пораз пред истим... упркос свему томе, људско си биће, вапиће и твоја смрт за казном.
Али казна ће ипак моћи да сачека. Оља и ти ослушкујете, али звука нема. Нема ни ”ваше” гранате. Падају бомбе по циљевима око хотела, нека и на само пар стотина метара удаљености, но сам хотел није погођен. Преживећете.
Грозне мисли, претешке а неизбежне
Није изостао само звук. Изостало је и оно што Оља није изговорила, али сте га свесни и ти и она. То је нешто између храброг питања и бесрамне молбе: да ли је бомбардовање Кијева и Лвова једино што може вас да спаси?
У крајњем случају, да ли Кијев и Лвов морају да страдају да би једног дана били спасени Косово и Метохија, Република Српска, српство у Црној Гори, па и сама Србија? Не желиш ти зло Кијеву и Лвову, не желиш ни Загребу ни Сарајеву ни Приштини... али шта ако су сви они ипак предалеко отишли у савезништву са онима с почетка, којима и даље сметаш иако си мали и никакав? Шта ћемо ако је разваљивање Кијева и Лавова једини начин да се уразуме Вашингтон и Брисел?
Знаш да су то грозне мисли, претешке. А опет и неизбежне.
Можда никад нећеш наћи прикладан одговор на њих. Али, та питања више нису немогућа. Сада можеш да их поставиш, барем пред собом. И то, у неку руку, значи да твоја судбина више није само да живцираш душмане својим пуким постојањем.
Тако да због тог страховитог рата, који тресе исток Европе, твоје постојање опет има неког смисла. Претежак је то смисао, али је ипак смисао.
”А онда се сетим Лене”, тргне те Ољин глас. ”Ленина ћерка живи у Кијеву. Зато она није баш одушевљена руском операцијом, не знам да ли сте то приметили, она се наравно труди да то не покаже, али мислим да се ипак види. И ето, ја мислим о њеној ћерки. А нисам баш сигурна да она мисли на мог сина.”
Лена је Ољина колегиница из хотела, ради у супротној смени. И стварно, Лену никад ниси чуо да се наглас секира за Ољу и њеног сина, који има шест година. И некако, твоје дилеме од малопре због тога постају само још замршеније.
И, у свом том магновењу, схваташ једно, можда и једино у шта можеш да будеш сигуран: ничега од свега тога не би било да је Оља са сином напустила Доњецк. Али није. Остала је. Могла је да побегне, али ипак је остала у свом родном граду.
Хоћеш да је утешиш, кажеш?! Боље јој се захвали. Баш на оним претешким недоумицама чије ће разрешење обликовати свет у будућности, а које су могуће само због тога што Оља није побегла.
Извор: balkanmagazin.net
