Пише: Владимир Димитријевић
ДОСАДАШЊИ ЖИВОТ И РАД
Рођен 1936. године у селу Ратини код Краљева (метоху манастира Жиче, који се помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног), у побожној породици припадника богомолничког покрета владике Николаја, Миодраг Петровић је завршио богословију у манастиру Раковици, а затим Богословски и Правни факултет у Атини, где је и докторирао 1970. године, добивши новчану награду Атинског универзитета (тема доктората била је више него важна за његова будућа истраживања: „Номоканон у четрнаест грана и византијски коментатори. Прилог изучавању тема о односима цркве и државе и епископа Старога и Новога Рима“).
Савладао је старогрчки и латински језик, као и српскословенски, и од раних дана своје научне биографије почео да сабира материјал за рад на превођењу и приређивању Законоправила Светога Саве на савремени српски језик. Извесно време, по повратку из Грчке, водио је имовинско-правну службу у Патријаршији, а 1973. једногласно је изабран у звање доцента на Богословском факултету СПЦ, али Синод није потврдио овај избор, због − како је речено − недостатка новца. Од 1979. године радио је у Историјском институту САНУ, одакле је, као научни саветник, и пензионисан. Припремајући се деценијама за превођење светосавског „Номоканона“, истраживао је грчке и словенске средњовековне рукописе у библиотекама Свете Горе, Цариграда, Атине, Патмоса, као и у манастиру Свете Катарине на Синају, и другде. Успут је написао велики број значајних чланака и расправа, углавном у вези са средњовековном црквенодржавном идеологијом Србије. Године 1991, објавио је фототипију најстаријег преписа Законоправила, оног Иловичког, а недавно је изашао и други део његовог превода Законоправила на савремени српски језик. Пред нама су и Петровићеви вишетомни изабрани научни радови, који служе на част савременој српској науци.
Са осамдесет и шест година живота, Миодраг М. Петровић и даље вредно и предано ради, служећи Богу и роду.
МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ О СВОЈИМ УЗОРИМА
У интервјуу који је 2014. дао потписнику ових редова, др Миодраг М. Петровић говори о узорима свог живота и рада:“Најранији и напресуднији узори за будући живот и рад били су ми, на првом месту, моји родитељи, затим парохијски свештеник Милорад Крстић, учитељ у ратинској Основној школи Дмитар Луковић и, посебно, подвижници у манастиру Жича. Оно што сам као утемељење од њих примио у васпитном, духовном и образовном смислу, касније се показало вреднијим од свих диплома и научних звања стечених у високообразовним установама. Од мајке сам, на пример, још у раном детињству слушао наизуст изговаране песме из збирке „Јуначких народних песама“ и „Духовне лире“ владике жичког – Светог Николаја. Издвајала је и понављала савет мајке Јевросиме сину: „Боље ти је изгубити главу,/ него своју огрешити душу“. Још упечатљивије, а у вези с тим, биле су њене често изговаране речи: „Не бојим се смрти, али се бојим греха“.
Поменути парохијски свештеник, Милорад Крстић, био је узор правог свештеника и родољуба. Првих година после Другог светског рата окупили су се били са њим верници око вишестолетног храста да обаве литију. Ту сам се као дечак нашао и ја. Пришао му је један мештанин, борац из рата, и питао га да ли има дозволу месних власти да би могао да обави богомољу, на шта је он, уперивши кажипрст према небу, дао до знања да одозго добија потребну дозволу. Изнервиран због тога, борац из рата му је рекао: „Попе, пуцаћу ако не прекинеш!“ Свештеник се није повиновао, већ је, раскопчавши горњи део мантије, узвратио: „Пуцај, напиј се свештеничке крви!“ и наставио богомољу до краја. Реч је о свештенику иза кога су остала казивања о томе да је минирао железничку пругу Чачак–Крушевац кад је требало да прође композиција вагона са оружјем за Немце. И данас га се радо сећам по много чему, а и по изванредном краснопису на крштеницама, венчаницима и др. Учитељ ме је, својом озбиљношћу и господственим држањем, повукао да кренем у Крагујевац ради уписа у Учитељску школу. Међутим, моји родитељи су предност дали Богословији и ја сам их послушао, за шта сам им дубоко захвалан.“(1)
Онај део Српства који се васпитавао онако како нам то описује Миодраг М. Петровић био је и остао кадар да Богу и роду приноси плодове достојне наших предака, међу којима је Свети Сава први и највећи.
ЗАКОНОПРАВИЛО СВЕТОГ САВЕ И ОДБРАНА ПРАВОВЕРЈА
Петровићево животно дело је рад на издавању и превођењу Законоправила Светога Саве. Колики је значај Свети Сава придавао Законоправилу, види се из пoговора српског првосветитеља: „Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест протумачене су и благодаћу Божјом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући светлошћу разума, и од греха избављајући“.
Овај зборник црквеног и грађанског права важнији је од свих „златних кашика на српским дворовима“, којима се површни хвале; на Номоканону је Србија као правна држава почивала, и на том темељу је прота Матеја Ненадовић зидао кућу закона Карађорђеве Србије.
Једна од најважнијих чињеница везаних за Законоправило да је, преко њега, Свети Сава бранио Србију од папских насртаја и покушаја унијаћења. О његовом односу према Риму Петровић каже:“Свети Сава је познат, између осталог, и по многим путовањима, али у Рим није хтео да оде, а имао је шта да види тамо у вези са животом и страдањима раних хришћана. Тачно је, према казивањима његовог животописца Доментијана, да је послао свог епископа Методија да однесе у Рим писмо папи Хонорију III (1216-1227), од кога је Стефан, велики жупан српски, добио 1217. године краљевску круну и постао Првовенчани краљ српски. Пошто је тај догађај оптерећивао државу и црквену независност Србије, Сава је због тога послао свог епископа Методија, по речима Доментијана, „у Рим ка прехвалним апостолима – Петру и Павлу, и ка великом сапрестолнику светих, папи велике римске државе”. Писмом га је обавестио о томе да је и сам он (Сава) Богом венчан неутајеном благодаћу архијерејства, те тражи од папе да му пошаље благослове врховних апостола Петра и Павла, и свој, „како би венчао брата свога на краљевство по првом краљевству отачаства њихова, у којем се и отац њихов по божаственом промислу родио у месту званом Диоклитија (тј. Дукља), која се одраније зове велико краљевство”. Од тада сваки владар српски круну добијa из руку поглавара Српске цркве, а не од папе.
Тананост исказана у писму и позитиван одзив папе нису спутавали Светога Саву да одлучно сузбија латинске мисионаре који су се у великом броју појављивали и деловали по Србији. То је чинио и његов отац Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Овај је сазвао сабор (не зна се тачно година и место) против богомила, званих бабуна, тј. Латина као јеретика. Колики је значај имао тај сабор за очување правоверја, види се и по томе што је у Сопоћанима иконописан у равни васељенских црквених сабора.»(2)
То је веома важно да се зна: православни су богомилима називали јеретике са Запада, папине латинске следбенике. Иако је у Србији постојала слобода вероисповести за римокатолике, Дубровчане, Которане, Сасе и друге, било је забрањено преводити правоверне у латинску јерес.
СВЕТИ САВА И ДУШАНОВ ЗАКОНИК
Миодраг М. Петровић подсећа:»Свети Сава не само да нам открива богомиле свог времена као бабуне оличене у Латинима, него у своје Законоправило уноси беспрекорно преведена три византијска списа уперена против њихових догматских и других заблуда./.../У 51. глави Законоправила Светога Саве пренет је византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само прву: „Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали... – сви (они) су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: ۥИ у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходиۥ – ти (тј. Латини), рђаво и погрешно додаше: ۥИ од Синаۥ. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења“.
Миодраг Петровић нас подсећа да је цар Душан наставио путем свог светог претка – он довршава што је Сава почео. А Сава је исправљао Србе који су залутали у папску јерес:»Због проширеног по Србији јеретичког учења Латина о исхођењу Духа Светога и од Сина, исказаног кроз онај додатак „Филиокве” у 8. члану Символа вере, Свети Сава је на Жичком сабору 1221. године „исправљао” и „обнављао” веру, захтевајући да за њим трипут и наглас понављају члан по члан Символа вере, владар и сав народ, без тог јеретичког додатка. „А оне који су исповедали јерес – по речима Теодосија – задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита”. Теодосије нам открива, такође, кога Сава испитује и исправља, јер каже : „... А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца (тј. Символа) вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати”.
Поред Законоправила Светога Саве велики браник против бабунске, односно латинске јереси исказане кривотворењем Символа вере, јесте Душанов законик из 1349. и 1354. године, који у 85. члану прописује строге казне за оне који изговарају „бабунску реч ”, а та реч је „Филиокве”.
Против латинске јереси у Србији отворено устају, говоре и пишу многи умни и дубоко верујући људи – Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ – Костенечки и др.»
Ко зна прошлост своје Цркве и народа, лако му је тумачити садашњост и наговештавати будућност. А Миодраг М. Петровић зна нашу прошлост дубоко и тачно. И зато га вреди слушати кад нам тумачи садашњост и говори о будућности.
О ЦАРИГРАДСКОМ НАТО ПАТРИЈАРХУ
Деценијама је наш научник упозоравао Српску Цркву и свој народ на неканонске поступке цариградског патријарха Вартоломеја, који покушава, одавно, да буде квазиправославни папа - не први међу једнакима, него први без једнаких. Несрећни Вартоломеј је, још у потоњој деценији 20. века, уложио труд да отме православну дијаспору свих Помесних Цркава, и потчини је себи, у чему су му помагали екуменисти из СПЦ. После свих недела и коначног неуспеха да се, на Критском лажном сабору 2016, наметне као лидер који ће Исток подвести под власт Ватикана, он је, по налогу НАТО Империје, направио крвави раскол на Украјини, који је био увод у садашњи рат. Тиме се осветио Руској Цркви која му није дозволила да буде источни папа, јер православно хришћанство не води папа, него Дух Свети, који је, како рече Владика Николај, једини незаблудив.
О томе је др Миодраг М. Петровић писао: „Садашњим стварањем „Православне цркве Украјине“ Вартоломеј је неканонски откинуо део црквене јурисдикције Московске патријаршије, додатно изазвавши у Украјини многа насиља, чак и крвопролића. У том његовом насилничком чину много сличности има са откидањем од Србије Косова и Метохије безочношћу Американаца. Циљ им је исти: наношење штете православним Русима и Србима. Разликују се по врсти оружја: Американци и њихови савезници употребили су против Срба стравичне бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, а Вартоломеј је против Руса потегао измишљено, антиканонско и антицрквено „оружје“ које се зове: „титула васељенски“ и „право на доделу аутокефалије“. После таквих злодела, слични су и у ономе што накнадно чине: Америчка администрација врши притисак на све државе света да признају звану државу Косово, а Вартоломеј врши притисак на јелинофоне православне црквене предстојнике да признају расколничку творевину, названу „Православна црква Украјине“.“(3)
И грчки великодостојници су, авај, признали Думенка, који чак није ни расколник, јер је без хиротоније; признали су га као поглавара кривотворине зване „Православа Црква Украјине“, чиме су поделе међу православнима још више продубљене.
О РЕШЕЊУ „МАКЕДОНСКОГ ПИТАЊА“
Мада је свако добронамеран, нарочито међу Србима, био за решење македонског раскола, начин на који је то урађено далеко је од исправних црквено – канонских поступака, о чему је др Миодраг М. Петровић, опет јасно и гласно, посведочио ових дана, рекавши да такво решење Београдске патријаршије:“противречи сопственим саборским одлукама, донетим раније у вези са истим питањем; гази канонска права постојећег архиепископа Јована, коме је патријарх Павле издао Потврду (Пбр. 172 од 24. маја 2005. године) о томе да је изабран „за Архиепископа охридског и Митрополита скопског, Председника Светог Архијерејског Синода аутономне Православне Охридске Архиепископије и Поглавара исте“. У образложењу те Потврде пише, између осталог: „ На основу тачке 5. Споразума о васпостављању црквеног јединства, потписаног у Нишу 17. маја Лета Господњег 2002. и потом одобреног од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (АСбр. 38/ зап. 16 од 22. маја 2002. године) и Извештаја Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеског и повардарског Господина Јована, Нашег егзарха за све Епархије Православне Охридске Архиепископије, Бр. 41 од 2. марта Лета Господњег 2004. о конституисању Светог Архијерејског Синода поменуте Архиепископије и избору Председника Светог Архијерејског Синода исте, овим званично потврђујемо избор Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеског и повардарског Господина Јована… за Архиепископа охридског и Митрополита скопског… Настојски објављујемо и до знања стављамо свима да после ове наше потврде, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован јесте канонски и законити Предстојатељ Охридске Архиепископије, аутономне Православне Цркве у оквиру Српске Патријаршије, и да сви треба да га као таквога признају и уважавају“; признаје, после више деценија, да је звана „Македонска православна црква“ била права, канонска, а не политичка творевина и, као таква – неканонска и расколничка; негира догматско учење о томе да архијереји на Сабору одлуке доносе по надахнућу Духа Светога; нарушава начела црквеноканонског устројства, поретка и саборности услед притисака светских моћника, нарочито Америчке администрације; поступа слично поступању цариградског патријарха Вартоломеја који је Томосом „Украјинској православној цркви“ продубио подељеност и крвопролиће у Украјини.“(4)
Који чита, да разуме. Ако има светосавског разума.
НАЈВАЖНИЈА ПОРУКА
Да су Срби и њихови пастири остали верни Светом Сави и кнезу Лазару, они никад не би закорачили на пут пропале Европске Уније и њеног евроунијаћења. Овако, српска пропаст се наставља, и велико је питање да ли ћемо избећи понор. Као прави историчар и искрени родољуб, Миодраг М. Петровић нас је на време упозорио:“Шта заједничко са Уједињеном Европом може да има правоверни хришћанин кад таква Европа одбија да у свом Уставу помене хришћанство, иако јој сва цивилизација на њему почива? Управо помоћу хришћанства је Европа оплеменила друга два своја темеља на којима је заснована - грчку философију и римско право.
Како ће се правоверни Срби осећати у Уједињеној Европи кад ова од њих захтева да само „са заборавом“ могу постати њени чланови? Захтева се, у ствари, да Срби забораве своју историју, традицију, самобитност, тако што ће све то подредити начелима и правилима која намеће Уједињена Европа. Зато се често питам: Зашто се од мене тражи да се мењам, а ја тако нешто ни од кога не захтевам? Зашто, другим речима, овакав какав јесам не одговарам тој Уједињеној Европи, иако мени не смета сусед друге народности или вере? Шароликост у свету није пука случајност; она је Богом дата. И ако ту шароликост потискујемо неком унификацијом, односно уравнивањем, не градимо ли својеврсну Вавилонску кулу која се лако може стропоштати, после чега би се ствари опет вратиле на поредак по Божјој вољи, а не по вољи човека.“(5)
Кад Вавилонска кула падне, она побије своје градитеље. У часу кад гледамо православофобни и русофобни канибализам ЕУ, зар не видимо да се тај пад ближи?
ЕВРОПА ПРОТИВ ХРИСТА
Владика Николај је Европу без Христа звао Белом Демонијом, а отац Јустин Ћелијски је упозоравао на слом западног света у коме владају „атомска техника и прашумска етика“. Доследан учењу Владике Николаја и Светог Јустина, Миодраг М. Петровић је поручио свом народу:“Када Уједињена Европа не би тежила да Христа и хришћанство замени некаквом свеопштом религијом „Новог доба", за њен програм би имали разумевања сви правоверни хришћани. Али Европа се одавно удаљила од Христових речи: „Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт 18, 20). Због тога ће само вештачки бити уједињена, а у суштини остати дубоко разједињена и незадовољна. Обећаваће народима нове путеве, нове истине и нов живот, тврдокорно заобилазећи речи Христове: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн 14, 6). Ту вечну и незаобилазну истину Христос је овако посведочио: „Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи“ (Мт 24, 35).
Уједињена Европа је сва у служби „Новом добу“. А тај покрет корене свог настанка вуче из гностицизма, неоплатонизма, источњачког пантеизма; разних видова тајанствености као што су, на пример, бела и црна магија. Од покрета „Ново доба“ посебно су угрожени једнобоштво и Црква Христова. Јер тежи да успостави и свим народима наметне заједничку религију, а помоћу ње и владу за читав свет. На тај начин биће остварени основни предуслови за појаву Антихриста који ће сваком народу показивати „сва царства овога свијета и славу њихову“ уз обећање: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 8-9). Али Бог ће дати да се међу народима нађу и они који ће на такву примамљиву и заводљиву понуду одговорити Христовим речима: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4, 10).“(5)
Будемо ли послушали реч својих најтрезвенијих умова, који се нису одрекли светосавског наслеђа, има наде да ћемо се вратити Богу и себи. Иначе ће нас, како рече Владика Николај, покрити „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“.
Одсудни час нашег избора је близу. Будимо спремни.
УПУТНИЦЕ ( 12. 10. 2022. године ):
1. http://borbazaveru.info/content/view/6476/57/
2. http://borbazaveru.info/content/view/974/85/
3. http://borbazaveru.info/content/view/12339/
4. https://stanjestvari.com/2022/09/30/stetni-tomosi/
5. http://borbazaveru.info/content/view/213/1/
Остале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
