То је разрушило правни систем који је постао инструмент директног угрожавања правне сигурности и рушења државног интереса Србије.
Илустративан је и упозоравајући случај једног инвеститора у Новом Саду и правног насиља државних органа у том граду. Реч је Леснини Љубљана и отимању, практично правном насиљу, њене имовине у Новом Саду.
Због могућности и опасности таквог инвестиционог амбијента државе међусобно закључују споразуме о заштити инвестиција како би се улагања гарантовала и подстицале земље улагачи, учеснице споразума о инвестицијама.
Један од таквих споразума о узајамном подстицању и заштити улагања и подстицању инвестиција Република Србија има и са Републиком Словенијом.
У члану 2 тог споразума Србије и Словеније стоји и следеће:
1. „Свака Страна уговорница ће подстицати и стварати повољне и транспарентне услове за улагаче друге Стране уговорнице да врши улагање на њеној територији и дозвољавати таква улагања на својој територији у складу са својим законима и прописима.“
2. „Свака Страна уговорница ће обезбедити у свако доба фер и правичан третман улагањима улагача друге Стране уговорнице и њихових приноса.“
3. „Улагања улагача сваке од Стране уговорница ће уживати пуну законску заштиту и безбедност на територији друге Стране уговорнице. Ниједна од Страна уговорница неће на својој територији, ни на који начин, неразумним, произвољним или дискриминаторним мерама угрозити управљање, одржавање, коришћење, уживање или располагање улагањима улагача друге Стране уговорнице.“
Тај споразум је правно ваљани међународно документ који је дио правног устројства и Србије и Словеније.
Поред постојања наведеног билетеларног споразума Република Србија је ратификовала и Европску конвенцију о људским правима, где у Додатном Протоколу у члану 1 Европске конвенције о заштити људских права и слобода је посебно истакнута заштита права на имовину.
Члан 1 Додатног Протокола каже следеће:
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Такође Законом о потврђивању споразума по питањима сукцесије ратификован је међународни уговор закључен између „бивших република СФРЈ“ сада самосталних држава, потписан 2001. године у Бечу, ратификован од стране Републике Србије и Републике Словеније 2002. године.
Одредбама члана 1 и 2 Прилога Г гарантовано је следеће:
Приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ ће бити заштићена од стране Држава сукцесора у складу са одредбама овог Прилога.
(1) (а) Права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године биће призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица. Овим се обухватају лица која су, након 31.12.1990.
године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора. Особе које нису биле у могућности да остваре таква права ће имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама.
(б) Сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31.12.1990. године закључен под притиском или супротно подпараграфу (а) овог члана ће бити ништаван.
(2) Сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од 31.12.1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, биће поштовани без икакве дискриминације. Свака Држава сукцесор ће обезбедити извршавање обавеза на основу таквих уговора, у случајевима где је распадом СФРЈ било онемогућено извршавање таквих уговора.
То кажу закони и међународни уговори али изгледа да у Новом Саду то не важи. Или не важи за неке а за друге важи безакоње.
Илустративан и упозоравајући је пример отимања имовине правног лица и инвеститора из Републике Словеније а у Новом Саду.
Тај пример је поучан за све оне који су мислили или још увек мисле да им је довољно да добију земљиште, грађевинску дозволу, употребну дозволу и право на власништво. Јер, то није баш тако. Јер, може се десити да Катастар, који је иначе постао Катастар власништва на основу ваше документације, донесе решење у корист трећег лица и то ваше власништво није више ваше. Катастар ће то, као у Новом Саду, учинити без икаквог правног основа, при чему ће проузроковати и кривично дело, а након тога ће вам се и слатко смејати и предлагати да ви доказујете кривично дело које је настало доношењем решења и извршењем тог истог решења. Ово није никаква измишљена прича већ сурова стварност органа државне управе који би требало да ради у складу са законом и да вам обезбеди права која вам легитимно припадају.
Ово је на жалост један од многих случајева који се десио у земљи Србији. Али, да би било јасније да кренемо од почетка овог случаја у Новом Саду. Почело је овако:
Катастар у Новом саду 2004. године, доноси решење којим дозвољава у листу непокретности 18003 Нови Сад 1 упис права својине на следећи начин:
Укњижба права својине у корист Предузећа за управљање слободном зоном „Слободна зона Нови Сад“ АД Нови Сад, Данила Киша бр.34, са делом поседа 1/1, на непокретности означеној у Б1 листу непокретности и то: зграда број 1, површине у габариту 3877м2, изграђеној на кп.бр.4153/4 досадашњег држаоца, значи само корисника, Предузећа за управљање слободном зоном „Слободна зона Нови Сад“ АД Нови Сад, Данила Киша бр.34 са делом 1/1. А онда се у следећем ставу каже: Брисање забележбе која гласи: „Објекат је изграђен без дозволе на непокретности означеној у Б-листу 1 део и то:“ - зграда број 1, површине у габариту 3877м2, изграђеној на кп.бр.4153/4.
„Промене из става 1 овог диспозитива спровешће се одмах по коначности овог решења.“
Након читања образложења напред наведеног решења као у диспозитиву долазите до закључка да је орган државне управе доношењем решења о упису Слободне зоне као власника зграде бр.1, изграђене на кп.бр. 4153/4 КО Нови Сад 1 извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја на следећи начин:
У образложењу ћете прочитати исправе које су биле основ за упис непокретности описане као зграда број 1, изграђене на кп.бр. 4153/4 КО Нови Сад 1 и то:
- Решење општинског секретаријата за урбанизам, стамбене и комуналне послове Општине Нови Сад-грађевинска дозвола 09-351А/106-78 од 21.06.1978 године;
- Употребна дозвола Решење Општинског секретаријата за урбанизам, стамбене и комуналне послове и заштиту животне средине Општине Нови Сад број 09-351Ц/421-79 од 02.04.1980. године;
- Поравнање закључено у Општинском суду Нови Сад ПС -5426/90 од 10.05.1991. године;
- Уговор о закупу број 117 од 08.04.1991 године;
- Пресуда Привредног суда у Новом Саду П-1901/96 од 01.07.1998.године;
- Пресуда Вишег Привредног суда у Београду Пж -11494/98 од 04.11.1999. године;
- Пресуда Врховног суда Србије П-Рев 221/99 од 10.11.1999. године;
- Пресуда Трговинског суда у Новом Саду П 1075/02 од 17.04.2003. године;
- Пресуду Вишег Трговинског суда у Београду Пж-5023/03 од 14.08.2003.године.
Хајде сад да анализирамо напред наведена документа.
У реду, грађевинска и употребна дозвола су документи подобни за укњижбу, али на жалост они не гласе на Предузеће за управљање Слободном зоном „Слободна зона Нови Сад“ АД Нови Сад, већ на Леснину Љубљана, Република Словенија, па се поставља питање у каквој су правној вези Леснина Љубљана и Слободна Зона Нови Сад. По предметним документима ни у каквим. Леснина Љубљана је једини законски власник.
Питаћете се, а зашто?
Зато што између Леснине из Љубљане и Слободне Зоне Нови Сад нема документа који би са Леснине као оригиналног власника по Закону о основама својинско правним односима - својина стечена грађењем по основу грађевинске и употребне дозволе пренела право својине на Слободну Зону Нови Сад. Наиме, Катастар као главни докуменат наводи ПОРАВНАЊЕ ПС 5426790 закључено код Општинског Суда у Новом Саду. Увидом у књиге суда добијате информацију да ПС ознака не постоји у књигама суда, да Пословник суда не предвиђа материју означену као ПС, а када погледате број 5426/90 добијате сасвим други податак да је под тим бројем у суду раније означеном као Општински суд, предмет под бројм П – којим се иначе означавају парнице је постојао предмет по тужби тужиоца С.С. из Новог Сада и туженог С.З. из Новог Сада, а ни говора нема о предмету између Слободне Зоне у Новом Саду и Леснине Љубљана.
Потврдом од 01.10.2018.године Вишег суда у Новом саду и Потврдом од 12.03.2019. године Основног суда Су-VIII-3/19-112 нећете наћи странке под именом Слободна зона Нови Сад и Леснина Љубљана, као и Потврдом издатом од стране Вишег суда у Новом Саду Су VIII-50/19 од 13.03.2019. године која уверава да не постоје странке са подацима Слободна Зона Нови Сад и Леснина Љубљана.
Након тога што кренете у потрагу код Привредног суда у Новом Саду наћи ћете уписник под бројем П 5426/1990 године и податак да је покренут спор између Слободне царинске зоне Нови Сад и ТП Леснине Љубљана, али да је исти прекинут решењем о прекиду 05.09.1990. године и да је исти архивиран 25.09.1990.године. Поставља се питање како је Слободна зона Нови Сад учествовала у поступку ако је тек основана 1992 године.
Надаље, Потврдом од 28.07.2017.године издат је податак да је код Трговинског суда у Новом Саду на регистарском уложку број 1-6169 решењем Фи 2328/92 од 30.04.1992.године уписано оснивање Слободне Зоне Нови Сад деоничког друштва за економско, техничко и администативно стручно пословање са потпуном одговорношћу. Напред наведено предузеће је касније променило назив у Јавно складиште „Слободна царинска зона Нови Сад“ АД Нови Сад.
Поред напред наведеног предузећа издата је Потврда оод 28.07.2017. године о оснивању Привредног друштва под пуним пословним именом Привредно друштво за управљање Слободном зоном „Слободна зона доо Нови Сад“ основано 03.01.2007. године решењем БД 191019/2006.
Како је једно од ових правних лица могло да закључи поравнање 1990. године када тада није постојало?
Као још већи нонсенс, наводимо да је по основу тог поравнања дошло до преноса права својине са Леснине Љубљана чији је правни следбеник Леснина –Велетрговина доо Лубљана на Слободну зону Нови Сад када је евидентно да између тих лица није било никаквог правног односа. Чак и сам Катастар непокретности Нови Сад својом потврдом од 06.02.2018. године под бројем 952-4/2019-41 каже да поравнање закључено у Општинском суду Нови сада ПС
5426/90 од 10.05.1991.године не поседује.
Све друге пресуде које су наведене у напред наведеном образложењу решења 952-02-8640/2003-Ц од 25.10.2004. године, донетог од стране Службе за катастар непокретности Нови Сад о укњижби непокретности у корист Слободне зоне су беспредметне јер то нису пресуде којим би се утврдило било какво право својине у корист Слободне зоне Нови Сад. Пресуде су донете у споровима Слободне зоне и трећих лица. Напред наведене пресуде немају никакво везе са укњижбом зграде 4153/4 КО Нови Сад, површине 3877м2.
- Пресуда Вишег Привредног суда у Београду Пж 11494/98 се односи на спор између
Слободне Зоне Нови Сад ДД Нови Сад и Симпа Врање.
- Пресуда Вишег Трговинског суда у Београду Пж 5023/03 се односи на спор између Слободне
Зоне Нови Сад Савремени дизајн из Новог Сада .
- Пресуда Врховног Суда Србије у Београду Прев 221/99 се односи на спор између
Слободне зоне Нови Сад ДД Нови Сад и Симпа Врање,.
- Пресуда Привредног суда у Новом Саду П 1901/96 се односи на спор између Слободне
Зоне ДД Нови Сад и Холдинг компаније Симпо из Врања.
- Пресуда Трговинског суда Нови Сад П бр.1075/02 се односи на спор између Слободне зоне Нови Сад и Дп Савременог дизајна из Новог Сада.
Поставља се питање зашто је наведен оволики број пресуда када је довољна само једна правоснажна пресуда подобна да доведе до стицања права својине у корист Слободне Зоне, ако има право на то. Шта ове све напред наведене чињенице значе? Значе да су органи државне управе – Катастар, Нови Сад недозвољеним правним радњама уписали право својине у корист лица који то право нема, да су истом омогућили незаконито богаћење дуги низ година, док су законитог власника оставили да годинама тражи своје право код тих истих органа који су му право одузели. Да ли су незаконите радње органа државне управе јаче од свих међународних уговора, домаћих позитивних прописа закључите сами. Зашто је Катастар у Новом Саду након потписивања и ступања Споразума о сукцесији донео незаконито решење.
Ово није усамљени случај имовине из бивше СФРЈ без обзира ко су власници. Поставља се питање да ли држава Србија има интерес да не решава ове случајеве иако се локална самоуправа финансира из пореза на имовину од њихових власника. Ко ће зауставити дивљање Катастра и омогућити власницима враћање њихове имовине. Другим речима, колосална пљачка под заштитом државних органа и потпуно рушење не само правне сигурности имовине и инвестиција него и рушење правног система државе Србије. Да ли је то интерес државе Србије и њених грађана?
Извор: Правда/ Писма читалаца
