Пише: др Иван Пајовић
Француска, која је некада изгледала стабилна и, што је најважније, просперитетна, сада је у грозници. После недељних демонстрација које је организовала левица, синдикати су прионули на посао и позвали у уторак, 18. октобра, на штрајкове и демонстрације. Истовремено, штрајк радника „Тотал”-а траје већ неколико недеља, што је резултирало несташицом бензина на трећини бензинских пумпи у земљи. Расте број штрајкача у нуклеарним електранама, због чега су власти постале још нервозније.
У овом тренутку, штрајк је погодио 11 француских нуклеарних електрана, укључујући највећу нуклеарну електрану у Западној Европи „Гравелин”. Међутим, Томас Вејранк, извршни директор RТЕ-а (тела одговорног за стање националне електричне мреже), оценио је вероватноћу несташица струје због штрајкова у наредне две недеље „занемарљивом“, а почетком новембра „умереном“ . У Француској је сада необично топло време, потрошња електричне енергије је пала за 5% у односу на ниво пре нереда, индустријски сектор је увео штедњу због раста цена и троши 8–9% мање, а држава је акумулирала максималне резерве гаса у својим складиштима.
Међутим, ако се штрајк настави доо почетка зиме, последице би могле бити много озбиљније. Компанија ЕDF, која је задужена за пуштање у рад нуклеарних реактора у мировању, већ је морала да одложи пуштање у рад пет реактора, а дирекција признаје да штрајк „може утицати не само на распоред пуштања у рад, већ и на потребу да се ограничи капацитет реакторима који раде“.
Због антируских санкција, Француска сада мора да се ослања углавном на своје нуклеарне електране за производњу електричне енергије. У случају да постојећи реактори не буду радили или значајно смање снагу, последице ће заиста бити катастрофалне и за индустријски сектор и за становништво.
Недостатак струје, макар и привремен, није само мировање телевизора и лифтова, нити гашење индустријске производње, што ће неминовно повлачити многе друге негативне последице. То су и одмрзнути замрзивачи у којима ће се покварити храна, и искључени системи за одржавање живота у болницама, и поремећај рада банака, и престанак разних видова комуникација, и пораст социјалних тензија. Француске власти се, међутим, труде да не скрећу пажњу својих грађана на негативне појаве, трудећи се истовремено свим силама да спроведу штедњу енергије где год је то могуће. Очигледно, то је лакше урадити него испунити захтеве радника нуклеарне електране који штрајкују и траже повећање плата за 5%.
Захтеви штрајкача, не само оних који раде у енергетици, су познати: веће плате које инфлација убрзано обезвређује и укидање наредби власти која је прибегла закону о тзв. приморавању штрајкача да обезбеде минимално функционисање предузећа.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) October 19, 2022
Поменути закон дозвољава наредбу о принудном раду уколико се ради о предузећу од јавног значаја. Одговарајућу наредбу издаје локални префект, извршење обезбеђују судска власт и полиција, а ако запослени одбије да послуша, прети му шест месеци затвора или новчана казна од 10 хиљада евра. Међутим, на радном месту треба да ради само најнеопходније. Синдикати сматрају да се овим законом крши право радника на штрајк, а као одговор подижу тужбе против локалних власти.
Међутим, нису само принуда на рад, инфлација и сродни проблеми оно што изазива забринутост људи. Узнемирење постоји због пооштравања прописа за добијање накнаде за незапослене, а још више због предстојеће пензионе реформе, која ће померити старосну границу за одлазак у пензију.
Дакле, упркос делимичним уступцима (на пример, радници у фабрикама Exxon -а прекинули су штрајк, пошто су постигли задовољење својих захтева), штрајкачки покрет не јењава, већ се само шири. Штрајкују железничари, наставници, млађи кадар приватних здравствених установа, радници супермаркета, возачи камиона. Левичарски политичар Жан Лик Меланшон већ прети властима новим мајем 1968. године, када је народ устао и помео владу која је изгледала хиљаду пута јача од садашње.
Хиљаде људи изашло је 18. октобра на демонстрације у Паризу, Марсеју, Стразбуру, Авру, Лиону и другим француским градовима – укупно 107 хиљада, према подацима Министарства унутрашњих послова (синдикати инсистирају да је заправо било око 300 хиљада демонстраната, од којих је 70 хиљада било само у Паризу). Као што се често дешава, сумњиве особе су се увукле у гомилу демонстраната и покушале да пљачкају банке и радње, али је полиција успела да их спречи.
„Влада је потценила гнев радника рафинерије, као и целе земље“, рекао је Филип Мартинез, шеф највећег синдиката ЦГТ. – То је главни проблем у Француској: власти увек покушавају да умање размере онога што се дешава. И уместо да реше проблем, они говоре лепе речи.”
Дакле, „социјални протест“, како га најрадије називају у француским медијима, неће јењавати – поготово што синдикати очигледно не намеравају да смање интензитет борбе. Када не сто или триста хиљада, већ милиони изађу на улице, никаква полиција неће бити довољна да их обузда, а постоји озбиљна могућност да се и сама полиција придружи демонстрантима. А онда, мај 1968. ће изгледати као весела викенд-шетња.
Посматрајући догађаје у Француској, без устручавања се може рећи да се у њима огледа скора будућност целе Европе.
Остале текстове Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
