Пише: Ненад Кецмановић
Имам идеју како да се „међународна заједница” ослободи ноћне море зване Додик. Још у античкој Грчкој у демократској Атини појавио се сличан проблем. Слободни грађани су у Агори непрестано за стратега бирали Перикла, најспособнијег међу њима, по коме је златно доба овог полиса и добило име. Уставотворци атински оценили су да избор стално истог угрожава демократски принцип смењивости, па су увели институт остракизма. Онај кога би демос бирао више пута био је оптужен да заводи масе. Санкција је била протеривање из полиса на више од десет година, или чак доживотно, па је таква казна задесила и самог Перикла. Елем, у Додиковом случају, ПИК би занемарио противљења руског амбасадора и донео једногласну одлуку, а „немачки туриста” би га по незаконитим бонским овлашћењима доживотно протерао у Кантон Сарајево, који би му са задовољством дао азил. Идеја изгледа смешна, али нису ли они у ПИК-у, ЦИК-у, ОХР-у још смешнији са својим ујдурмама не би ли му политички дохакали. Али на сваким изборима, њега ево опет! Само се у круг премешта са функције на функцију.
Ево, сада, после избора за председника републике открили су у чему је тајна. У селу бабе Јелене Тривић унука Јела није добила ниједан глас, односно језиком статистике, добила је закључно нула (0) гласова. Председник месне изборне комисије, као и остали сељани, тврде да су сви гласали за унуче. Шта се догодило? Гласове је по патријархалном обичају бројао часни старина у четвртом добу, па је грешком или подсвесно уписао нулу (0) на неместу.
Али није једино то спорно. У другој сеоској изборној јединици појавила се овећа група слабовидих старина у пратњи добровидећих младића. Пошто сами нису били у стању да испуне изборне формуларе, пратиоци су то учинили уместо њих али, могуће, не по њиховим инструкцијама, него по својим преференцијама. Мало ли су ова два примера као повод да се понови бројање како би се утврдило колико су бака и унуче стварно (не)омиљене у свом селу. Као и да слабовиди добију прилику да сами заокружују, наслепо или са појачаном диоптријом.
Зашто ли су се додиковци сада окомили на ЦИК? Странци и званично седе у ОХР-у, у ПИК-у, у Уставном суду итд., незванично и у осталим централизованим војним и безбедносним структурама. Није ваљда да је ЦИК једини изузетак!? Индикативна је коинциденција да је Јеленин изборни штаб прекинуо бројање, прогласио победу, и позвао на улично славље, а ЦИК такође прекинуо бројање при 10 одсто неизбројаних. Да ли је тиме остављена могућност да се ЦИК самооптужи да због властитог прекршаја процедура није регуларно доведена до краја, те да је зато неопходно изборе поновити. Важно је поновити јер то је шанса да не победи Додик. Нико се и не пита зашто изборе у Српској контролише ЦИК у Сарајеву када се избори одржавају искључиво у ентитетима.
Уз логичну претпоставку да ЦИК својом независношћу не штрчи из оркестрираног и 30 година увежбаваног система „међународног” протектората, није тешко посумњати да се и приликом ових избора радило на Додиковом одласку са политичке сцене. Разноразни високи, ниски и средњи представници из васцелог света у БиХ, годинама су се утркивали у стигматизацији личности и дела Милорада Додика, што је већ виђено у случајевима Милошевића, Хусеина, Јануковича, као припрема за политички одстрел.
Да је, не дај боже, Додик киднапован или ликвидиран, како су га „упозоравали” из западног обавештајног подземља, да ли би полицијски инспектори прво саслушали Орбана и Милановића, или Шмита и Терезу Меј. Наравно, одмах би на испитивање привели Терезу и Кристијана. Изузев, ако би под утицајем кримића Агате Кристи, у којима је кривац увек најмање сумњив, па би у истражни затвор одмах стрпали Виктора и Зорана.
Зато се Вучић унапред опрезно оградио: „Нећу се мешати у изборе у БиХ!” А на питање зашто му још није честитао главни у матици, Додик је одговорио: „Вучић је озбиљан политичар и чека званично проглашење победника.” То не значи да су Путин, Орбан и Милановић неозбиљни. Напросто, омакло им се јер су поверовали да је на основу 98 одсто пребројаних Додикова предност недостижна и да могу да честитају победнику. Нису знали шта је све могуће у „немогућој држави”. Рецимо, да самозвани в. п. Шмит (колективног) шефа државе БиХ назове малим Путином, што је данас у Европи гора оптужба него за геноцид, да га је Борис Џонсон стави под санкције, али и доглавницу Жељку Цвијановић зато што је одбила Ескобарову непристојну понуду („Радо бисмо вас видели уместо вашег шефа!”).
Ван дер Лајенова је дошла на идеју да се забрани читава СНСД. Зашто не санкционисати и све њихове бираче или читав народ или директно ићи на циљ – укинути Републику Српску. Тако би поступили робусни Американци и питали само колико то кошта, али Европљани уживају игри мачке и миша. Зашто не да лажни в. п. по незаконитим бонским овлашћењима још једном промени изборни закон па да председника Српске бирају Бошњаци у федерацији . Не оног кога хоће локални бирачи, него оног који је најомиљенији у комшијском ентитету. Или да га, пошто је БиХ нетом добила кандидатски статус, бирају у Бриселу. Уосталом, зашто незаконити Кристијан не би могао да учини било шта незаконито па да укине изборе у Српској. Када већ Срби не умеју да направе пожељан избор, не треба им дозволити ни да бирају.
Ако у мањем ентитету дрско наставе да бирају Додика, мораће да нађу неко ефикасније решење. Каква је то демократија у којој бесконачно побеђује исти?! Какав је то протекторат који то не може да спречи?! Али, изгледа да ће то решење морати да сачека следеће изборе, ако их буде, јер друго пребројавање у највећим градовима (Бијељина, Бањалука, Приједор) није донело значајне разлике у односу на прво, а Додикова предност је остала неокрњена, тако да посматрачи из СДС/ПДП нису ни отишли у Сарајево да прате рад ЦИК-а.
Пошто атински уставотворац Солон није заштитио ауторско право на остракизам, а ни Грчка га није регистровала у Унеску као нематеријалну културну заоставштину, размишљао сам да га ја патентирам и продам у Бриселу. Али, онда сам се сетио да не ваља. У агори, сличној савременом парламенту, нису седели народни посланици него читав демос, односно сви грађани града-државе, непосредно гласали и неопозиво одлучивали. Дакле, свако заседање агоре било је референдум. Жива згода да се на једној седници скупштине врате све отете надлежности, укине в. П., удаље странци из Уставног суда, ЦИК замени изборном комисијом РС. Но, знамо да се „међународна заједница” јежи и на реч референдум. Остракизам који би протерао Додика из Српске не би им решио проблем јер би остао народ у Српској који хоће исто, чак и више него он. Зашто би га иначе стално бирали!?
Зато колективни Запад мора да се служи ситним факинским марифетлуцима. Чим су видели да поновно бројање неће дати очекивани резултат, ЦИК је прекинуо посао бројања листића из преосталих малих општина и латио се бројања гласова из дијаспоре и то по први пут. А тај контингент гласова стиже из земаља колективног Запада (САД, Канада, Немачка, Француска) и најлакше им је да га преусмере. Сувишно је да народ у Српској излази на улице или да иде у Сарајево да опседа зграду ЦИК-а. Довољно је да Народна скупштина РС прогласи Додикову победу на основу 98 одсто пребројаних гласова коју је објавио ЦИК.
Није Српска Америка па да Гор добије највише гласова, а председник постане Буш јуниор.
Извор: Политика
