Ово је дио филозофијске студије, а на основу мојих претходних књига и чланака, написане за научни скуп „Србија и Република Српска у светскоисторијским промјенама“ који се одржао у Андрићграду од 25 – 28 јуна 2022. године. Текст је, колико је то било могуће, прилагођен широј читалачкој публици.

Резиме

Хисторија је смислена и њен се развој у потпуности остварује формирањем грађанског друштва.  Њега је остварила западна цивилизација захваљујући својој рационалности и насиљу којег је спроводила према остатку свијета. Али смисао грађанског друштва је да буде универзално хумано, да престане са насиљем и експлоатацијом. Протестантско католички дио Запада то не прихваћа и даље настоји да доминира свијетом. Руско-српско православље има стварни потенцијал да грађанско друштво направи истински хуманим.

НАПОМЕНА. У студији сам се користио и неким другим мојим текстовима чије дијелове сам функционално укомпонирао.

Пише Емил Влајки

Повијест човјечанства је повијест рационалности

   Дарвин је у свом дјелу 'Појава човјека' ('Descent of man'), написао да је човјек најслабија животиња на Земљи. Нема ни кљове, ни канџе, ни снагу мишића животиња, итд. Али оно што има, то је најразвијенији мозак који му је омогућио да овлада животињским царством и природом уопће.
   У људским пропорцијама, мозак је метафора за рационалност; повијест свијета је и повијест рационалности.  С тим у вези, Хегел у уводу Филозофије повијести вели:
   „Једина мисао коју филозофија доноси са собом у контемплацију Повијести је једноставна концепција Разума; да је Разум Владар Свијета; да нам повијест свијета, дакле, представља рационални процес. Другим ријечима, повијест је искључиво заокупљена показивањем како Разум долази до препознавања и усвајања Истине.“

   Запад (јудео – грчко – римско –кршћанска цивилизација) се показао као најрационалнија цивилизација свих времена, и зато је успио овладати свим осталим цивилизацијама. Било је цивилизација које су, тијеком повијести, у многочему биле напредније од Запада  (арапска, кинеска), али је Запад, без религијских (Ислам) и институционално-организационих ограничења великих система (кинески мастодонт бирократска организација) знао у себи инкорпорирати све оно најзначајније што је красило човјека. Томе су посебно допринијеле двије изузетне личности:
-Свети Аугустин који је јасно разграничио божје и људске овласти (Богу божје, Цару царево).
-Свети Тома Аквински који је увео Аристотелову формалну логику у средњовјековне кршћанске универзитете 
   Након тога је све „било лако“, изнуђено. Кадрови који су се формирали, нису имали ограничења у мишљењу. Инквизиција (једнако као и догматски стаљинизам, а и амерички макартизам)), узалудно су их покушали у томе спријечити. Након тог периода средњовјековног мрачњаштва, слиједило је просвјетитељство, емпиризам и класични њемачки идеализам, коначно са Хегелом и његовим грађанским друштвом, што је означило крај сваког повијесно значајног филозофирања, као и крај саме повијести, и ту почиње наша прича.
   Треба напоменути да је концем деветнаестог вијека, надмоћна рационална западна цивилизација, држала под својом колонијалном управом, девет десетина свијета.

Повијест и насиље

   Поновимо, рационалност је нешто што припада свим цивилизацијама и народима, али су друга друштва, из различитих разлога (географских, климатских, религијских, итд.) рационалност подређивала неким другим императивима. Самим тим, многе су од тих заједница биле не-хисторијске.
   Што било да било, Запад је своју надмоћ искористио тако што је колонизирао друге цивилизације, а неке у потпуности уништио. Са уобичајеног моралног становишта, то је неприхватљиво, злочиначки. Али Хегелова филозофија, донекле у Марxовој и Енгелсовој интерпретацији, каже нешто друго.
   Повијест има свој смисао. Њен првенствени циљ је очување људског рода од свега што би га могло уништити, посебно од различитих природних катаклизми и смртоносних болести. Смисао повијести је такођер и његов напредак према грађанском друштву као остварењу слободе и крају хисторије. То је једино било могуће усвајањем и праксом апсолутне рационалности.
   Чему оружје и насиље? Апсолутна рационалност, да би била повијесно ефикасна, морала је обухватити читав свијет. На Западу, као „изабраној цивилизацији“, било је да то оствари и он је, војно супериоран, то чинио употријебивши према другим цивилизацијама и народима крајње насиље. С друге стране, овом несмиљеном експлоатацијом колонизираних подручја, Запад је био у могућности да се убрзано развија у сваком погледу и да тако, на нивоу могућности, промијени набоље судбину људског рода.
   Посебно је било важно XX стољеће. Тада је ова цивилизација, развијајући медицину, генетику, информатику, нанотехнологију и роботику, успјела побиједити разне смртоносне болести, отпочети свемирска истраживања, претворити пустиње у плодна тла и, „зеленом револуцијом“, производити храну за све становнике планете. Увидјевши предности апсолутне рационалности, и остала подручја свијета су, с различитим успјехом, слиједиле примјер Запада. Колонијализам је нестао, а људска права су била институционализирана, посебно кроз документе Уједињених нација. Што се тиче свјетских еколошких проблема насталих услијед често неконтролиране индустријализације, и они се, мада мучно и споро, настоје рјешавати на глобалном нивоу.

Расцјеп унутар грађанског друштва: сумрак неправославног Запада

   Све се завршава са Хегелом. Он је филозоф идеализма (све почиње са Идејом, Духом, Самосвијешћу), дијалектичке повијести и грађанског друштва у којем је главна ставка ЛЈУДСКЕ СЛОБОДЕ ЗА СВЕ, ЗА ЧОВЈЕЧАНСТВО! Након тога, нема више хисторијског развоја гдје би нове дијалектичке синтезе превазишле грађанство. Марx је покушао на Хегелову конструкцију додати комунизам као коначну етапу развоја човјечанства, али је био у криву; утопијски комунизам је само један крак грађанског друштва.
 На бази рационалности и грађанства, не-православни Запад је створио идеална друштва, државе благостања. Али су та, постмодерна друштва, била егоистична и заснивала су се на настављању злочина и експлоатације Запада у односу на остатак свијета, као и на непрестаном уништавању, концептуално и практично, људских права, дакле и самог грађанства.
Елаборација:
   Постмодернизам је, успркос привидној сличности, суштински раскид са модернизмом, класичном капиталистичком епохом.  Он значи неповратну друштвену пометњу због све тежег функционирања тржишне привреде, нестанка великих идеја кршћанског и марксистичког типа, колапса образовања и  распада традиционалне породице. САД и ЕУ су, ступањем на свјетску сцену Кине и Русије, изгубили монопол свјетске суперсиле. Еуропска унија се распада по шавовима. Лидери држава Њемачке и Енглеске, Меркел и Броwн, су јасно рекли како је мултикултурализам мртав. Резултат тога је накарадан, злочиначки, хистеричан однос према свему што је руско и српско.
   Поред тога, Еуропа је замијенила свој кршћански идентитет идеологијом „нових људских права“ и постала безлична. Искориштавајући накарадне законске могућности и „политичку коректност“, друштвеном и политичком сценом завладале су разне мањинске групе. То се посебно односи на ЛГБТ и  скорашње имигранте са Блиског истока, који заједно чине у ЕУ до 15 % становника. Они своја партикуларна права настоје наметнути читавом друштву као да су универзална. За имигранте је везан повремени тероризам као и непрестани сексуални напади на жене што се настоји заташкати. Што се тиче ЛГБТ популације, узевши у обзир медијску буку која се ствара око њих, добива се утисак да су они ти који су стварали хисторију и омогућили репродукцију људског рода. С обзиром да њихове кампање често попримају карикатуралне облике, то је на Западу изазвало (и изазива)  друштвени и политички каос са многим подјелама и сукобима.

   Дошло је, дакле, до сумрака Запада. Ум (Хегеловско-повијесни) је капитулирао пред не-Умом. Први је, након милијуна година мукотрпног рада, успио формирати грађанско друштво, поготово његове хумане аспекте, и сродио се са његовим институцијама, а сада је то, антируским и антисрпским акцијама протестантско католичког дијела Еуропе и САД, доведено у питање.
   Губећи монопол најмоћнијег дијела свијета ,инфраструктурне полуге држава не-православног Запада су се ујединиле: политичари, предсједници моћних компанија, научници, рационална бирокрација, обавјештајне службе, финанцијске и здравствене институције и медији (укључујући друштвене мреже). Резултат тога је био формирање једне неформалне, гигантске, моћне политичке организације, НОВОГ ЛЕВИЈАТАНА, која је чврсто одлучила да поврати пријашњу моћ ове не-православне грађанске цивилизације, често методама нацистичког типа.
   Ствари се нису зауставиле на томе. Ту су укључени и незамисливо богати идеолошки еугенички теоретичари Хитлеровски настројени који би „у име новог хуманизма“ знатно редуцирали свјетско становништво за неколико милијарди особа.

Руски и српски антибарбарус

   Грађанство је, дакле на раскрсници између протестантско-католичког терора и латентног, али апсолутно могућег, православног, посебно руско-српског, хуманизма.
   Путин се 2007. године у Минхену побунио против експлоататорске, неоколонијалне политике не-православног Запада и наставио је говорити и дјеловати у том правцу. Запад је то добро схватио и означио Русију као свог главног непријатеља. Желећи Путинову пропаст и неизмјерна богатства Сибира, искористио је Украјину и њен насилни карактер како би Руску федерацију увукао у рат. Путин није имао избора.   
   Наравно, да је, хуманитарно гледано, требало интервенирати у Украјини. Када је 2014. године оборен легитиман поредак НАТО-наци „Мајдан револуцијом“, Руси су у тој вишенационалној земљи, били жртве стравичних злочина. Након тога су се у Луханс и Доњецк и Крим  одвојили од НАТО-наци Украјине с тим што се Крим референдумом, одмах прикључио Русији. У друге двије покрајине Руси нису службено смјели користити свој језик, а затим су СВАКИ ДАН били бомбардирани од не-руских украјинских снага. У току осам година, око двадесет тисућа Руса било је убијено и рањено у тим нападима у наведеним украјинским покрајинама. Коначно, почетком 2022. година створене је армада не-руских украјинских снага од сто тисућа војника, пошто је било одлучено, да се та два одметнута  територија врате по сваку цијену. То би било право крвопролиће, и било је јасно да то Руска Федерација не може дозволити.
  Међутим, рат који се сада води, не може ставити у питање хуманистичке тенденције које православље носи у себи и за које сада постоје увјети да човјечанство крене тим путем.

   Са својим основним захтјевом „Боже правде“, извјесно је да ни Срби, као ни Руси, не могу ван хисторије, али чини се да ни хисторија не може ван Срба. Српско-православно, у много чему, „антирационално“ понашање, задавало је неизмјерне муке и малима и великима. Срби су вјековима стајали у обрану кршћанске Еуропе спречавајући продор ислама, задали су одлучне ударце Аустро-Угарској у Првом свјетском рату, иступили су из нацистичког пакта 1941. године, да би исте године успоставили прву слободну територију у окупираној Еуропи. И ма што год тко причао, Срби су 1999. године, наизглед сулудо, али храбро ушли у рат против најмоћније коалиције на свијету коју су, према анализама западних стручњака, војно надмудрили, тактички и стратешки. С обзиром на чињеницу да је НАТО био пред распадом, можда би, и побиједили да није било Јељцинове издаје.
   Српски отпор барбарима свих врста и њихова тежња за правдом, дубоко је укоријењена у ортодоксном кршћанству, које се од својих почетних дана није много промијенило. Оно је несугласно са римско-католичком хијерархијом и офирањем с вјерницима у облику олаког опроста гријехова. Мистика изворних вриједности кршћанства чини да је револт који осјећају православне масе употребљив за стварање идеалних друштава под водством неоспорног свјетовног господара са карактеристикама које утјеловљују ту жељу за правдом. Зато су се у православном свијету, посебно руском, снажне личности могле с лакоћом наметнути народу.
    Дискурс таквих личности морао је бити заснован на правди, без обзира на то што се у пракси могло догађати нешто сасвим супротно као, на примјер, ужаси стаљинистичких концентрационих логора. Али, као што ни ужаси инквизицијског периода католичанства не могу доводити ту религију у питање, тако се ни православље као вјера не може довести у питање зато што је, не хтијући, изњедрило стаљинизам. Што било да било, а што је нагласио кршћански филозоф Берђајев, једино су изворност и мистичност православног кршћанства могли анимирати и у пракси успоставити комунизам као систем идеално конципираних односа. Уосталом, погледајмо на који начин данас Руси гледају Путина. Они му дају плебисцитарну подршку, јер је он за њих утјеловљење бога који је ту на земљи да Русима донесе правду.

НАПОМЕНА. Оно што Путин ради, није првенствено, као што Дугин сматра, обнова руске империје, већ стварање равноправних, хуманијих односа у свијету.

   Што се других аспеката тиче, насиље православља најчешће има као основу револт против неке неправде или пак извршење правде, што не значи да такав револт не може и сам, у својој ирационалној заслијепљености, бити неправедан, па и злочиначки.
   С друге стране, насиље на протестантско- католичком Западу често је егоистично мотивирано, препуно је неистинитих оправдања и неријетко рационално-злочиначки спроведено. У модерним временима споменимо геноциде над аутохтонцима у Америци и Аустралији, као и трговину афричким робљем. Истовјетно, концентрациони логори као Аушвиц, Треблинка, Бухенвалд, Јасеновац, САД-логори нељудског карактера као Абу Граиб у Ираку и Гвантанамо на Куби, те логори за мучење затвореника диљем Еуропе и, коначно, уништавање ирачког, афганистанског и српског народа од „међународне заједнице“ предвођене Америком, примјери су таквог рационалног антихуманизма.
   
   Али, као и све остало, антибарбарус има своју дијалектику. Када се Срби одрекну православне изворности која је, рекли смо, дјечје ирационална и усмјерена према супротстављању неправди, и замијене је са католичко-протестантском рационалношћу, тада губе оријентацију и претварају се у служинчад која се, поред свега, и међусобно изједа. Не сналазећи се у новом руху, остају без основних моралних вриједности, одричу се својих величина, свога тла и идентитета. Постају изузетно „прилагодљиви“, мазохисти, доушници, прихваћајући логику првенствено оних који им желе зло умотано у амбалажу „хуманизма“. У том смислу, одричући се властитог српства, што се посебно односи на њихове политичке и интелектуалне елите, прихваћају припадност „геноцидном“ народу, послали су своје хероје у хашке раље „међународне заједнице“, дозволили онима који су их демонизирали и уништавали њихов териториј, и који то и даље раде, да слободно шећу њиховом земљом и да им кроје законе, те нуде, сваком тко зажели, своју дједовину за илузорну шаку еура.

   Можда је, ипак, француски филозоф Мерло-Понти у свом дјелу „Хуманизам и терор“, а ослањајући се на Берђајева, у крајњој линији, био у праву. Оправдавао је, имплиците, православни бољшевизам. Међутим, гријешио је у погледу оправданости стаљинистичких метода. Државне форме православља не морају нужно бити нехумане, а   Путин је то доказао. 
  Пренесено у контексту ове студије, то значи да, метафорички, они који би хтјели да Србија постане дио протестантско-католичког Запада, повијесно гријеше. Избор између Русије и Запада није избор између „лошег“ и „доброг“ живота, већ избор између људског и нељудског, морала и неморала,  између хуманизма и терора.

Остале текстове Емила Влајкија можете читати ОВДЕ.

Извор: Правда