Пише: Миодраг Зарковић
Или можда ”Русије”.
Потпуно је очигледно, наиме, да средства јавног извештавања наклоњена западним силама већ седмицама и на сав глас понављају две пропагандне тврдње: 1) да се руска војска суочава са омаловажавајућим поразом у Специјалној војној операцији у Украјини, и 2) да су руски званичници, а међу њима и председник Владимир Путин, јавно запретили да ће прибећи ударима нуклеарним ракетама. Обе тврдње спадају у оне најопасније полуистине, које су у мањем делу чињенично потковане, али су у коначном облику препуне неоснованих закључака те грубих неистина.
Истина је, наравно, да је у септембру руска војска доживела неколико озбиљних војних неуспеха. Мада се размере и значај тих неуспеха наравно преувеличавају у медијима задојеним русофобијом, не може се порећи да су руске снаге најпре биле надмудрене на изјумском правцу и натеране на повлачење, а затим и надмудрене и потучене у Красном Лиману. Можда нека од руских оправдања за ове неуспехе и пију воду; на крају крајева, Украјинци су у обе те битке имали позамашну бројчану предност; али неспорно је да су се порази ипак догодили.
Из те чињенице, уз уобичајена пренадувавања, трком се прелази на оцену да руска војска срља ка неминовном коначном краху на бојном пољу. Јер, забога, ако Руси нису били у стању да држе чак ни оно што су недавно освојили, како ће тек да пробију снажно утврђене украјинске положаје код самог Доњецка, који су заправо и кључ за исход ратног сукоба! Поједини медији и аналитичари иду дотле да предвиђају чак и враћање целог Донбаса, односно Крима, под украјинску контролу.
Такође је истина да су бројни представници руске државе говорили о могућој употреби нуклеарног оружја. Сам Путин је помињао одбрану Русије ”свим расположивим средствима”, што свакако укључује и нуклеарне главе, иако њих није изричито споменуо. Једини од руских званичника који је дословце тражио нуклеарне ударе по Украјини јесте председник Чеченије Рамзан Кадиров, што је изјава на коју ћемо се вратити касније, јер указује на једну крајње злокобну могућност да читави делови руског државног апарата свесно или несвесно доприносе руским непријатељима више него самој Русији.
Говорити о нуклеарном оружју, међутим, није нешто што само по себи значи и решеност да исто буде употребљено. Млађе генерације то наравно не памте, али у време Хладног рата међусобне претње нуклеарним ударима биле су малтене свакодневица у односима Запада и Истока. А ипак, западни и прозападни медији већ данима преносе као неспорно да је Русија недвосмислено показала решеност да заспе Украјину нуклеаркама.
То све отвара простор за стварне нуклеарне ударе по Украјини. Они ће у западним и прозападним медијима бити приписани Русији - чак и ако их није Русија извршила. Штавише, управо то је сасвим могућа позадина оволике халабуке о ”срамотним” руским поразима и ”претећим” руским нуклеаркама.
Погледајмо најпре шта се прошле седмице догодило са Северним током. Ваљда једина држава која никаквог интереса није имала да уништава тај гасовод јесте Русија. Поред тога, још у фебруару су забележене отворене претње америчког председника Џоа Бајдена и Викторије Нуланд, која му у Украјини дође оно што је Кристофер Хил за Србију, дакле колонијална управница, да ће спречити рад Северног тока. Да не заборавимо ни Радослава Сикорског, бившег министра спољних послова Пољске (и једног од главних ”посредника” који су фебруара 2014. отворили врата кијевском државном удару), чија је захвалност Америци што је уништила Северни ток објављена на друштвеној мрежи Твитер. Упркос свему томе, међутим, западни медији успели су да убеде тамошњу јавност да иза минирања Северног тока стоји управо Русија. Не постоји у овом тренутку какво истраживање које би показало како западни гледаоци и читаоци реагују на такав, логички потпуно неодржив наратив, али више је него видљиво да му се нико отворено не супротставља. Тачније, безмало нико из такозваних гласила главног тока. Има нешто мало критичких гласова, али скоро сви они су, баш као и у Србији, сасвим скрајнути и одсечени од ширег утицаја.
И, пошто је западна јавност тако олако прогутала лаж о Северном току, шта мислите, да ли ће бити тешко истој тој јавности продати причу о томе да су Руси, после серије разорних војних пораза, нанели нуклеарне ударе по Украјини?!
Баш због тога је, процењује се, Западу и било потребно да овако силовито наметне наратив о руском ”војном дебаклу” у Украјини. Управо да би, после могућих нуклеарних удара по Украјини, западној јавности било лакше да поверује у тврдњу да су ударе сигурно нанели Руси, како би спречили даље поразе своје војске.
”Америци није потребно да Руси изгубе; довољан им је само привид да Русија губи! Ако њихова јавност поверује да су Руси пред поразом у Украјини, повероваће и да је руски врх можда одобрио употребу нуклеарног оружја”, каже Расел Бентли, некадашњи добровољац у војсци Доњецке Народне Републике. Човек је иначе Американац, бивши припадник америчких војних снага, дакле неко коме није страна не само америчка војна доктрина, него и спремност САД да прибегне чак и најсуровијим средствима како би остварила своје империјалистичке циљеве.
Бентли, који сада живи у Доњецку, један је од оних гласова који су најпре у донбаској, а потом и у руској јавности, успели да покрену питање могућег нуклеарног напада на Украјину који би лажно, пропагандно, био приписан Русији. Занимљиво је да о тој могућности расправу предводе управо људи попут Бентлија, тј. Западњаци, махом Американци, који су се отворено сврстали на страну Русије у овом сукобу. Самим Русима, можда и због њихове наивности, тако нешто као да није ни пало на памет, све док им Бентли и остали Западњаци нису нацртали какве подлости вероватно пролазе кроз главу вашингтонским моћницима.
”Ако сам ја то успео да схватим, ваљда руски државни и војни врх није мање паметан од мене”, додаје Бентли, не без ироније и озлојеђености, условљених недавним примерима руске тромости, обамрлости и успаваности, који су довели до руских пораза код Изјума и Красног Лимана.
Можда могућност лажираног ”руског удара” није пала на памет ни Рамзану Кадирову, па је зато упутио онај крајње несмотрен позив Москви да већ сада гађа Украјину нуклеаркама. У том је случају показао драматичан недостатак озбиљности. А мора бити да је тако. Јер, у супротном, могло би да се закључи да је Кадиров - који је иначе, да подсетимо, пре два месеца шокирао руску јавност али и Кремљ још увек необјашњеном најавом да ће се ускоро повући са чела Чеченске републике - намерно дао изјаву коју Запад сада може савршено да искористи за своје сумануте припреме за лажирање ”руског нуклераног удара” по Украјини. Превише би то било суморно. Не би то, у крајњем случају, заслужили ни чеченски борци, који су се управо под вођством Кадирова одлично показали у ослобађању Донбаса и изнели неке од најтежих операција. Зато је боље држати се објашњења да је Кадиров само био несмотрен и недорастао питању којег се дохватио.
Шта би се дешавало после таквог удара на Украјину, лако је замислити. И језиво. Уследио би ”одговор” Запада, пре свега Америке, нуклеарним тактичким ударима по Русији. Можда би то били неприкривени напади са америчких подморница, а можда би Вашингтон прибегао новој лажи и ”одговор” приписао Украјини - у ком случају би Кијев вероватно био поштеђен потребе да објашњава одакле му уопште нуклеарно оружје (није неосновано, уосталом, препоставити да је Украјина већ снабдевена нуклеарним главама, за којима је кијевска власт отворено вапила у много наврата). Свеједно ко би га извео, али то би био напад на који Русија не би ни смела ни могла да не узврати... и ето планете за час посла у завршној фази самоуништења.
”Да је 1941. године Стаљин имао атомску бомбу, сто посто би је бацио на Немачку. Тада, у оним околностима, то би урадио. Немам ту ни најмању сумњу. Али 1945, када је Хитлер већ био на коленима, сигурно је не би употребио.”
Ове речи изговорио је Владимир Путин на лето 2020, управо око 75. годишњице разарања Хирошиме и Нагасакија. Њима је хтео да нагласи нечовечну употребу атомског оружја над скоро па докрајченим противником који више ништа не може да уради не би ли избегао коначан пораз. Ту употребу извршили су Американци, једина нација икада која је против живе силе употребила нуклеарно наоружање, за шта од тада па до данашњих дана изналази најциничнија могућа оправдања.
Та иста нација, преко глобално утицајних гласила која у потпуности контролише, сада поново звецка нуклеарним оружјем. Не својим, него руским, али ипак звецка. Америка, не Русија. Сама та чињеница мора да забрине чак и најзаслепљеније американофиле. Јер ово више није идеолошко надметање са повременим изливима насиља. Ово прети да прерасте у питање опстанка људске врсте. Лако је клиначки гутати сваку и једну лаж о ”руској агресији” и ”руским злочинима”; лако је јер вас, на преко хиљаду километара удаљености од самог догађања, такве лажи не коштају ништа; ни вас ни ваше ближње. Али чак и најзагриженији љубитељ ”америчког сна” и ”западне демократије” мора да, бар на неком нивоу свести, макар нагонски, носи сазнање о томе да нико осим Американаца никада није дејствовао нуклеарним оружјем по живим људима.
И о томе да Америка ни раније није презала од убијања својих, само да би тиме оправдала ратне походе. Сетимо се 11. септембра и силних питања везаних за тај догађај која су остала без икаквог смисленог одговора. У њујоршким ”Кулама близнакињама” ватра није прождрала Украјинце и Русе, него Американце. А ипак су куле сравњене са земљом.
Да поновимо на крају: одлично ако је све ово испразно нагађање и свођење рачуна без крчмара. Одлично ако нико од најодговорнијих у Вашингтону не размишља о гађању Украјине нуклеарним ракетама за које би потом окривили Русију. Али, ако ћемо искрено, тешко да ико од нас, после свега чему смо присуствовали протеклих деценија и нарочито од почетка ове године, може да сасвим да одбаци ту могућност.
Остале текстове Миодрага Зарковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
