Пише: Небојша Катић
Економске поруке које европски лидери шаљу својим грађанима, иако песимистичне, гротескно умањују стварне ризике којима је Европа данас изложена. Процена по којој би се криза у Европи могла завршити благом рецесијом крајем ове године и током 2023. је, бојим се, у домену економских фантазија. Највеће опасности по систем прете не само из сфере реалне економије, већ (поново) из дубина финансијског система. А шта се у тим мрачним дубинама налази и какве све опасности одатле вребају више је у домену слутњи него знања. (Финансијски амбис пред којим се Уједињено Краљевство нашло пре пар дана наговештај је онога што може доћи и није само одраз некомпетенције „мапетоваца” који данас воде УК.)
Лош економски, и још црњи политички амбијент, гори је од онога из 2008/2009. када је Србија доспела на ивицу банкрота. Иако су драматичне спољне околности нове, домаће слабости које ће отежати ионако тешку ситуацију су старе, познате су и понављају се. Највећи „аутохтони” економски ризици поново имају слично порекло и генезу као ономад.
Динар је бесмислено јак и Народна банка је талац јаког динара, баш као што је то била и пре 14 година. Овакав курс динара и девизна ликвидност могу се одржавати једино новим задуживањем, и то само неко време. На нешто дужи рок динар може „спасити” само рецесија која би, између осталог, оборила увоз и смањила тражњу за девизама. Неминовно је и озбиљно смањивањe буџетске потрошње и вероватно, у овом или оном облику, реприза рестриктивних мера из 2014. Власти ће тек зажалити због олаког и непотребног предизборног буџетског арчења.
Висока инфлација, највећим делом увезена, озбиљно оптерећује кућне буџете већине грађана Србије. Али драма српске инфлације – с августом 13,2 процента – није само у њеној висини, већ у чињеници да она наставља да расте упркос стагнацији, па и благом јачању курса динара који смањује увозне цене. Ако би НБС пустила да динар клиза, ионако висока инфлација би отишла у стратосферу, а валутно индексирани кредити би потопили велики број дужника.
Поновићу по ко зна који пут и вероватно узалуд – јака валута у нејакој економији смртни је економски грех. Коришћење курса као антиинфлационог инструмента је проверено лоша политика. На крају тог пута је увек погоршањe трговинског биланса, велики раст спољног дуга и велики раст унутрашњих дугова стимулисаних нереалним курсом – баш како се то дешава од 2018. Није нормално да се од фебруара 2017, када се за евро могло добити око 124 динара, стигне до данашњих 117. Није случајно ни да је спољни дуг са око 25 милијарде евра у првом кварталу 2018. скочио на преко 38 милијарди у другом кварталу ове године – и неће се ту зауставити. На све домаће монетарне муке долазе и спољне везане за раст каматних стопа и осеку на тржишту капитала. Сервисирање кредита државе, привреде и тешко задужених грађана биће све теже и скупље, поготово у условима претеће рецесије.
Власт се бодри указујући да су параметри ризика и задужености под контролом и да је, на пример, јавни дуг у односу на бруто домаћи производ испод 60 процената, те да је Србија по овом параметру боља од великог броја ЕУ држава. Благо речено, ова врста показатеља који се базирају на БДП-у у еврима не вреде ни по луле дувана – то се односи на државе које се задужују у туђој валути, чији се грађани и привреда ефективно задужују у страној валути и чија је штедња у туђој валути. Економске кризе увек изнова покажу бесмисао ових показатеља.
Кључни параметри финансијског ризика рачунају се тако што се висина јавног дуга, спољног дуга, буџетског дефицит и сл. стављају у однос с висином номиналног БДП-а исказаног у еврима (или доларима). Што су коефицијенти нижи, ризик кризе је мањи. Слабост овог показатеља је што је тако исказан БДП прво увећан стопом инфлације, а потом додатно увећан и неразумно јаким курсом динара. Што је инфлација већа, а курс јачи и стабилнији, БДП у еврима је фиктивно већи. Што је БДП већи, показатељи ризика су фиктивно повољнији и све удаљенији од реалности.
Анализа економских проблема је далеко сложенија него што то може стати у кратку, мучну колумну. Економска криза која тек почиње не би се могла избећи све и да је Србија годинама водила најбољу и најопрезнију монетарну политику - а није ... да је пажљивије трошила буџетска средства – а није, да је … – а није. Поменуте, неизнуђене грешке економске политике ће додатно појачати домаће проблеме и продужити и отежати излазак из кризе. Србија се, као и све друге земље у развоју, ослања на показатеље финансијских ризика чија је методологија преписана од развијених земаља и која је непримерена домаћој економској структури. Било би добро да се српска памет окане туђих економских бусола и направи своју – тек тада ће (можда) Србија престати да плови у погрешном правцу.
Извор: nkatic.wordpress.com
