Пише: Александар Митић, научни сарадник у Центру за студије „Појас и пут” Института за међународну политику и привреду
Реизбор Си Ђинпинга за генералног секретара на 20. Конгресу Комунистичке партије Кине потврђује да ће Пекинг у наредних пет година водити политику континуитета. За Београд то је од изузетне важности због недвосмислене подршке Народне Републике Кине територијалном интегритету Републике Србије и све активније кинеске дипломатије на Балкану, нарочито у погледу питања Косова и Метохије. Спољнополитичка визија актуелног кинеског руководства, под вођством Си Ђинпинга, додатно је у последњој деценији учврстила кинески став о Косову и Метохији и пружила још конкретнију подршку Београду у билатералним односима и мултилатералним иницијативама.
Бомбардовање Амбасаде Кине током НАТО агресије 7. маја 1999. године, у којем је убијено троје кинеских новинара и рањено још 20 запослених, довело је до својеврсног обрта у погледу Пекинга на међународни поредак. Стручњаци за кинеску спољну политику, попут Питера Гриза, још почетком 21. века упозоравали су да је у „постбеоградској Кини” створен „манихејски, црно-бели поглед на кинеско-америчке односе”, те да је НАТО бомбардовање Србије створило „прекретницу у кинеско-америчким односима” што ће имати „опасне последице по мир у 21. веку”. Кина је након НАТО агресије почела да стрепи од стварања „коалиција вољних” које би могле да се умешају у осетљива питања за територијални интегритет Кине, попут Тајвана, Тибета и Синђанга.
Од тада, питање Косова и Метохије за Пекинг представља пример одбране територијалног интегритета у условима униполарног поретка и транзиције ка мултиполарности. Иако се од избора Си Ђинпинга за председника НР Кине 2012. године у први план истичу изванредне економске везе Пекинга и Београда, као и присни односи руководстава Кине и Србије, три процеса су последњих година додатно ојачала кинески став поводом питања Косова и Метохије.
Најпре, Београд и Пекинг су паралелно водили процесе отпризнавања Тајвана и „Косова”. Од 2017. до 2021. године седам држава је отпризнало Тајван, чиме се број земаља које признају Тајван свео на 14 држава. У истом том периоду, 18 држава је отпризнало „независно Косово”. Иако ова два процеса нису директно повезана, развој догађаја је алармирао западне земље које су покренуле низ активности да би успориле негативне трендове по „независно Косово” и Тајван. Западне земље које су кључни спонзори „независног Косова” од Београда траже да „паузира” у својим дипломатским напорима, док се истовремено врши притисак на непризнаваче унутар ЕУ да крену у правцу успостављања односа са Приштином. С друге стране, последњих година је, пре свега под утицајем Вашингтона, вршен снажан притисак за успостављање односа европских држава са Тајваном. Тако је у новембру 2021. године Литванија дозволила да се у Виљнусу отвори представништво под именом „Тајван”, што представља суштинску разлику од представништава под називом „Тајпеј” која су постојала и у другим европским градовима. Пекинг је оштро реаговао на овај потез, спустио дипломатске односе и престао да одобрава извозне дозволе за литванске компаније.
Друго, Кина се последњих година све више налази под притиском Запада у вези са кључним питањима за територијални интегритет Кине. Тако је Европска унија 2021. године усвојила санкције против Кине у вези са положајем Ујгура у кинеској провинцији Синђанг, где се Пекинг бори против сецесионистичких тенденција подржаних од терористичке организације „Исламистички покрет Источног Туркистана”. Вашингтон је, пак, са своје стране, увео и низ рестриктивних мера против кинеских званичника у вези са Хонгконгом. Пекинг на ову ситуацију гледа као на угрожавање свог територијалног интегритета. Република Србија је одбила да се придружи декларацијама Заједничке спољне и безбедносне политике Европске уније поводом питања Кине и принципијелно истакла своју подршку њеном суверенитету и територијалном интегритету, због чега је предмет све жешћих западних критика и дипломатских притисака.
Најзад, више од деценије након што су оркестрирале „једнострано проглашење независности Косова”, западне силе су схватиле да је овај процес не само ослабљен политиком отпризнавања, већ је и недовољан да донесе пун међународни легитимитет Приштини, те да се на том путу налазе Москва и Пекинг као чланице Савета безбедности УН без чијег пристанка „независно Косово” не може да добије чланство у Уједињеним нацијама.
Ова три процеса указују да својом приврженошћу заштити норми међународног права поводом питања територијалног интегритета и суверенитета, Република Србија може да рачуна на пуну подршку Народне Републике Кине у вези са Косовом и Метохијом. У том контексту од кључне важности је инсистирање да, без обзира на посредовање Европске уније у дијалогу, решење за косовско питање није могуће ван система Уједињених нација, односно ван међународног правног поретка заснованог на Повељи ОУН. С друге стране, подршка Пекинга подразумева и да Београд остане доследан у поштовању територијалног интегритета и суверенитета НР Кине, у поштовању принципа „једне Кине” и у уздржавању од усаглашавања са декларацијама, рестриктивним мерама и другим активностима усмереним против фундаменталних интереса Пекинга.
Извор: Политика
