Пише: Владимир Димитријевић
РЕБЕКА ВЕСТ О ВИНАВЕРУ
Ребека Вест, енглеска књижевница, аутор књиге „Црно јагње и сиви соко“, која је Југославију посећивала уочи Другог светског рата, описала га је под именом Константин као одушевљеног Србина-Европљанина који је њој и њеном мужу на Косову пољу занесено причао о Лазару и Мурату, о Обилићу и Вуку Бранковићу. Гласом потпуно увереног човека, пред Грачаницом им је рекао: „Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно, а ви странци то никако не можете схватити. За вас је све то исувише тешко, ми смо прегруби и предубоки за вашу префињеност и плиткоћу. Зато су многе књиге написане о нама у иностранству увредљиво неистините.“ Ту им је рецитовао косовску епику, од „Мусића Стевана“ до „Пропасти царства српскога“.
Када је о Старој Србији говорио визионарски, да ће читава долина, све до Скопља, бити „пуна светлости“ и да ћемо бити богати као Манчестер и Америка, на примедбу која је требало да га „охлади“ узвикнуо је: „Па зар и ја нисам и сам понешто урадио? Зар се нисам борио у Великом рату, зар нисам био тешко рањен? Зар нисам и ја својом крвљу задобио Македонију?Зар не треба онда да будем срећан што више није пустиња и разбојиште, каква је била под Турцима?“
КО ЈЕ БИО ВИНАВЕР?
Реч је о Станиславу Винаверу, који је, са Тодором Манојловићем основао чувену библиотеку „Албатрос“, у којој су се, поред „Дневника о Чарнојевићу“ Црњанског и Расткове „Бурлеске господина Перуна, бога грома“, појавиле и његове књиге – „Громобран свемира“ и превод Поових „Прича тајанства и маште“. Дакле, није то био примитивни кафански шовиниста, него један од најумнијих и најхрабријих твораца нове српске књижевности, европских видика (оне праве, нестале Европе, коју је Штефан Цвајг описао у својој аутобиографији). На почетку овог текста, Вук Винавер сведочио је о свом оцу ( у разговору с Драгољубом Игњатовићем), Надежда Винавер о свом деди (у поговору за друго издање његове збирке песама „Ратни другови“), а Ребека Вест, дама енглеске књижевности, о свом пријатељу, главном јунаку путописне прозе „Црно јагње и сиви соко“. Господо, аплауз: Станислав Винавер, човек-институција, песник „Злих волшебника“, приповедач „Прича које су изгубиле равнотежу“, есејиста „Чардака ни на земљи ни на небу“, пародичар „Пантологије“, монограф „Заноса и пркоса Лазе Костића“, преводилац „Хиљаду и једне ноћи“, Раблеа, Гетеа, Поа, Блока, Хашека. Он је објаснио нашој култури да је величанствени десетерац ствар прошлости, јер се на њему више не може стварати велика поезија, пошто „језичне могућности“ хоће даље и више. Он је указао на Момчила Настасијевића као на „свеца српског језика и српског књижевног израза“.
СРБИН ПО ОПРЕДЕЉЕЊУ, ЕВРОПЉАНИН СВАКАКО
Пишући о песнику Момчилу Настасијевићу, Винавер је описивао и своје родољубље у култури, које је морало бити – и било је – европејство:“Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једног ствараоца. Стварао је у нашем неодгонетнутом подручју. Оно му је било најдраже, не само зато што је било његово и присно, него и зато што је у њему видео своје призвање, проклетство и благослов: а и у једно и у друго је веровао.Ако је тражио оригиналност, изворност, то није било да се удаљи он од Еворпе, и да се удаљимо ми сви од Европе, него је било да се пре свега ми уопште нађемо. Чак и имитовати не можемо како треба, ако не знамо себе.“
И стално нас је подсећао на надсуштно: од Византије, преко Филипа Вишњића, до Лазе Костића, у свему истински нашем бдије нешто универзално, свечовечански вредно, нешто чега се не морамо стидети јер нам даје крила „утве златокриле“ да полетимо у наднебеско јутро трајних културних вредности.
СРЧАНИ БОРАЦ
О њему је Ребека Вест записала и ово:“Од свих људских бића које сам икад срела, он највише личи на Хајнеа: а буду и да је Хајне најјеврејскији писац, из тога следи да је Константин Јеврејин колико и Србин. Отац му је био јеврејски лекар и симпатизер револуције. Пре неких педесет година дошао је из руског дела Пољске у богату србијанску провинцију и постао један од водећих људи у медицини, то је увек било не то много напредније него то би човек могао да претпостави. И мајка му је била из Пољске, и јеврејског порекла, а и чувена музичарка. Он сам је тек натурализовани, али ипак изразити Србин. Борио се веома срчано у Великом рату зато што је човек огромне физиче храбрости, зато што је за њега српска историја његова историја, а његов живот део живота српског народа. Сада је чиновник Владе. Али то није разлог из којег верује у Југославију. За њега је држава Срба, Словенаца и Хрвата, којом управља централна влада у Београду, нужан услов да би ти народи одолевали италијанском и средњоевропском притиску са запада, као и бугарском притиску, који у крајњој линији и опет може бити средњоевропски, с истока.“
Тај и такав, Србин до сржи, Винавер је једном учинио нарочит заветни подвиг.
ПОБЕДНИЦИ У СОФИЈИ
Наш угледни историчар из Шапца, Бранислав Станковић, пише о свом земљаку Станиславу Винаверу који се враћао, са групом српских војника, из Русије:“На повратку кући, 1919. године, потпоручник Винавер је повео последњу чету југословенских добровољаца из Русије. Ишли су преко Цариграда, међународним возом кроз Бугарску, без права на напуштање вагона у станицама. По реду вожње, воз се у Софији задржавао два сата. Користећи бугарску небудност, Винавер је постројио своју чету и повео је у град. Кад је чета ушла у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак, којим су ишли све до цркве Свете Недеље где је, са свим војним почастима сем плотуна, одата пошта моштима Светог великог краља свесрпске земље Стефана Уроша II Милутина. Кад су Бугари дочули шта се догађа, Винаверова чета је већ била у возу који се приближавао Нишу. Бугари су ово схватили као ароганцију победника над побеђеним и тешко кршење мировних одредаба. Претили су међународном арбитражом и тражили казне за виновнике, али све је заташкано уз доста дипломатског такта. Међутим, када је, у априлу 1925. године, Винавер дошао у Бугарску да извештава о покушају атентата мајора Јанкова на Александра Цанкова, још на граници му је одузет пасош. То му није сметало да на гробу Светог краља Милутина два пута дневно пали свећу, док му, ангажовањем наше дипломатије, није уручен нови пасош.“
Да је веза између краља Милутина и Станислава Винавер била трајна, види се и кад је био водич Ребеки Вест на Косову и у Метохији.
У МИЛУТИНОВОЈ ГРАЧАНИЦИ
У Грачаници су срели једног Винаверовог пријатеља, архитекту, који каже, гледајући Милутинову задужбину: „Погледајте је. Ништа на њој није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајње интелектуална комплексност. Пуна је изузетних решења која тешко могу разумети они који нису архитекте. Куле које држе куполе померене су у односу на своју средишњу осу. То је учинио неко ко је тачно знао да се тиме постиже ефекат елеганције и лакоће, а да се тако нешто постигне потребно је много теоријског и практичног знања. О, шта је све овај градитељ знао!“ Ребека Вест опажа да су сликари Грачанице имали „оно највеће богатство које као уметници могу стећи: нису штедели свој дар јер су стварали за публику која је имала богату моћ опажања“. Ребека Вест је, захваљујући Винаверу, постала свесна значаја Милутинове Србије:„Да није било Турака, византијска цивилизација преселила би се овде и процветала још једном у Српском царству, као што је велики део наше европске цивилизације прешао у Америку, где живи на универзитетима, у уметничким галеријама, концертним дворанама и лабораторијама, већим од оних које ми можемо себи да допустимо“.
Ребека Вест је Србе сагледала Винаверовим очима.
ВИНАВЕР ЈЕ НАШЕ ОДЛИЧЈЕ
У изврсној књизи „Винаверова константа“, Зоран М. Николић, достојни земљак Станислава нашег, говори ко је он нама:“Он је успоставио своју, Винаверову константу.
Она је динамична, стално у кретњи, трајно у побуни, она је сфера, заснована на разуму, инстинкту и интуицији, чија је тродимензионалност свевремена, неоивичена, без обода и без краја.
Она установљава неминовност потребе за непрекидним преображајем статике, која пролази, која је прошлост, и која само таква, преобликована, има чврстину, решеност и снагу да одолева ударима судбине, да сачува оно што се може и мора сачувати.
Она је космички громобран карактера личности наше колективне културе и историје, која, сходно протоку времена, нужно мења свој лик, али никад и ни по коју цену не сме раскућити своју душу.
Она је locomotion /шабачка чивија/ која точку српске културе даје способност кретања кроз време и простор, где у прошлости препознајемо себе, да би себе могли и у будућности пронаћи.
Она представља сва наша метанастазичка кретања, сва наша рачвања и раскршћа, где смо, у сретењу са Европом, без обзира на њену спорадичну дарежљивост и постојану похлепу, увек били у равнотежи са сопственом традицијом и историјом.
И где, без обзира на развој индустрије „пнеуматика“, удобност, комфор и брзину возила којим се крећемо, ми јесмо у обавези да појмимо крајолик наше епске и лирске поезије, и наш романтизам, а где нас лепота и колорит раскошног пејзажа нашег реализма и наше модерне дотиче и задужује као велика и непролазна вредност.
Она је заправо константа одстојања, она је одмакнутост од сваког трептаја, од сваког покрета и геста Европе, у којем наши животи стоје.
Она је Европа, која проговара против наметнуте непомичности, која се бори за енергичност живота, док сви ми /по градовима, варошима, а паланкама нарочито/ ћутимо, неко из освете, неко из протеста а неко из добро схваћене животне потребе.
Она је занос и пркос.“
елики су само они људи који умеју да се поклоне другим великанима. Тако се Никола Тесла, 1892, приликом јулске посете Београду, поклонио Чика Јови Змају, свом омиљеном песнику, и пољубио му руку.
Заносан и пркосан какав је био, Винавер је умео да се поклони великом српском краљу Милутину.
Угледајмо се на Теслу и Винавера, и нећемо се покајати.
Извор: Правда
