Пише: Миодраг Зарковић
Иначе су студенти медицине, што ће рећи да им груби захвати на људском телу, сами по себи, нису страни. У датим околностима, међутим, вађење туђих црева произвело је трауму која ће их пратити до краја живота. Околности су биле најстрашније могуће за некога из Донбаса - ратно заробљеништво и то у украјинским рукама.
Младићи су из Доњецка, града који већ осам месеци трпи свакодневна, појачана разарања. Они, ипак, та разарања нису ни осетили, јер су безмало све то време провели у поменутом заробљеништву. Мобилисани су још у фебруару, на самом почетку онога што Русија зове специјалном војном операцијом, а што за њих, али и остале становнике Донбаса, чак и није било много специјално, пошто још од 2014. живе у рату који Кијев води против Доњецка и Луганска. Врло брзо су послати у прве борбене редове, али не у околину свог града, или пак на правац ка Маријупољу, већ преко 500 километара западно, на херсонски правац.
На том правцу је руска војска - појачана, ето, и регрутима из Донбаса - остварила ако не највеће а оно свакако најнеочекиваније успехе у првим данима операције. Нико није могао да предвиди да ће већи део Запорошке и скоро цела Херсонска област муњевито пасти у руске руке, а када се управо то догодило, нико није знао да објасни због чега се украјинска војска повукла тако брзо са толико влеиког пространства. Нарочито је збуњујуће то што је украјински генералштаб, али и кабинет украјинског председника Владимира Зеленског, још пре више година говорио да би, у случају руског напада на Украјину, један од главних праваца деловања био баш херсонски.
Веровало се да се крајем фебруара и почетком марта украјинска војска повукла из Херсонске области малтене без борбе. Судбина ових младића говори да то и није баш сасвим тако, односно да су на појединим тачкама руског продора Украјинци пружали отпор. На једној од таквих тачака ови младићу су пали у украјинско заробљеништво. У њему су провели будућих седам месеци. На слободу су изашли тек у октобру, када су размењени после једног од договора руске и украјинске војске.
Појединости о зверствима које су видели својим очима поделили су не са писцем ових редова, већ са лекаром који их лечи по повратку у Доњецк. Новинару не би ни рекли ништа, али некоме су морали да повере какве су изливе нељудског беса и свирепости све видели, па је избор пао на лекара. Њему су, до најситнијих подробности, препричали како су се њихови тамничари иживљавали над другим заробљеницима.
Нико неће бити превише изненађен податком да су касапљење руских заробљеника вршили припадници злогласног Азова, јединице која је од првобитног батаљона нарасла до целог пука наочиглед целокупног украјинског друштва и кијевских званичника. Од Азова се данас ограђују сви у Украјини, стварајући утисак да са настанком и постојањем ове русомрзачке, неонацистичке јединице, остатак Украјине није имао ама баш никакве везе.
Сведочење ових младића драгоцено је и у том смислу, јер су их, кажу, азовци убрзо проследили редовној украјинској војсци, чији се припадници према њима и нису понашали битно боље или другачије. Злосрећни студент тамо нису гледали како заробљеним руским војницима неко вади црева на живо, али јесу често били изложени разним другим злостављањима. Главно је, наравно, то што је њихово заробљеништво доказ да је Азов итекако био пуноправни чинилац оружаних снага Украјине, који је не само учествовао у борбеним дејствима под руку са редовном украјинском војском, већ је са њом делио и заробљене противничке војнике.
За то време, на другом крају Русије, у Москви, један број случајних пролазника пристао је да са екипом Радија слободна Европа подели своје виђење руске специјалне операције у Украјини. Ово су неки од одговора:
”Мислим да специјална операције није била неопходна.”
”Уопште није требало да буде војне операције. И ми сви то знамо. Ја сам против овог рата.”
”Ја сам од почетка против специјалне операције. Мислим да је незаконита. Убијају украјинске људе и ја се с тим не слажем. То је био варварски план.”
Коликом броју људи су ”слободноевропљани” уопште пришли на улици и поставили питање, није познато. Могуће је да је већина пролазника одбила да им одговори, или да су пак одговори били другачији па су их ”слободноевропљани” изоставили из крајњег прилога, који је приказан првих дана новембра. Непорециво је, међутим, да таквих људи, који руску специјалну операцију осуђују у начелу, итекако има у самој Русији.
Управо тај слој људи је, врло вероватно, један од кључних узрока оваквог тока руског војног ангажмана у Украјини. Шта год да је био првобитни војни план руског генералштаба, данас, осам и по месеци по почетку операције, недвосмислено је јасно да је у политичком смислу превасходни задатак био - да се не изазову никакви потреси у руском друштву. Што ће рећи, од почетка се страховало да противници војне помоћи Донбасу, мада нису већина у Русији, ипак могу да буду толико бројни, гласни и утицајни, да доведу до каквих државних поремећаја и преврата какве је Запад прижељкивао, а вероватно и активно припремао.
Можда би у некој другој земљи тај опрез био претеран, али у Русији, која је пре 105 година већ једном прошла кроз болно искуство државног удара усред ратног стања, нимало није чудно то што су кремаљски стратези по свој прилици више него од Украјинаца стрепели од домаћих пацифиста и либерала.
Тако да није немогуће да је то главни разлог због којег је првобитно одређено да у специјалној операцији учествује само 200.000 руских војника, те да се посебан нагласак стави на што мање жртава, како цивилних, тако и међу самим војницима. Наравно, нико нормалан не би имао начелан приговор на такве, племените обзире, јер ко па може да поздравља убијање мирних грађана или жртвовање војске?! Али, утисак је да је руско руководство више водило рачуна о томе да не да ни најмањег повода за незадовољство домаћим либералима и пацифистима, него о томе да што брже и што потпуније дотуче противника.
Свакако, није то једино чиме су се Руси водили, јер би у противном до ногу била потучена руска, а не украјинска војска, која је у првим недељама операције била једва способна да уради ишта више од иживљавања над заробљеницима. Па ипак, не може да се порекне да су руске снаге често биле уздржане, или пак опрезне, у толикој мери да је то утицало на временски оквир за постизање постављених циљева, а понегде можда и на само остваривање задатака. Повлачење из Лимана прави је доказ томе, чак и више него недавно напуштање Херсона иза којег су можда стајали и некакви други разлози (о њима нешто више у једном од будућих чланака).
”Нема никакве шансе да Путин пусти Донбас низ воду, подршка том народу тамо је толико снажна да он то не би смео да уради чак и када би хтео, а нема никаквих наговештаја да уопште размишља у том правцу, ово што је рекао није никакво остављање Донбаса на цедилу!”
Те речи је потписнику ових редова својевремено изговорио један московски колега, иначе одлично обавештен и темељно упознат са приликама у руском друштву. Разговор се одигравао на пролеће 2014. године, а повод је била тадашња молба руског председника, упућена предводницима побуне у Доњецку и Луганску, да одложе референдуме о независности у односу на Кијев.
Било је то доба када је започело кретање које је довело до крвопролића које имамо данас: Запад је приредио државни удар у Кијеву и на власт довео саме русомрсце, Крим је на то узвратио успелим гласањем о осамостаљивању од Украјине, остатак проруског истока Украјине повео се одмах за кримским примером и најавио исто, бунт је некако угушен у Харкову и врло свирепо у Одеси али у Доњецку и Луганску проруско расположење није сломљено, две донбаске области најавиле су и своје референдуме попут оног на Криму... а онда је уследио поменути Путинов позив да се од тога одустане! За светску, а нарочито српску јавност, тај позив био је нека врста хладног туша. Истраумирани својим искуствима деведесетих, многи у Србији су одмах осудили руског председника да је Донбасу наменио ”сценарио Крајине”, односно предају тог подручја неонацистичком Кијеву. Познанство са московским колегом омогућило је муњевиту проверу колико су такве бојазни оправдане, а добијен је горе наведени одговор: Донбас неће бити напуштен, јер тако нешто не би допустио народ Русије!
Испоставило се, наравно, да је колега био у праву, Доњецку и Луганску нису окренута леђа, али рекло би се да данашња Русија не стоји иза Донбаса онако непоколебљиво како је стајала пре осам и по година. Сасвим је могуће да 2014. године руска држава, привреда и војска нису биле спремне на сукоб са целокупним Западом онолико колико су данас, али је зато руско друштво тада било кудикамо одлучније да се по сваку цену супротстави кијевским русомрсцима и њиховим страним покровитељима.
Због тога, да поновимо, руски државни и војни врх улажу оволике напоре не би ли специјална операција протекла што безболније по обе сукобљене стране.
Узрок тог проблема највероватније лежи у осмогодишњем занемаривању Донбаса. Доњецк и Луганск нису били занемарени логистички нити хуманитарно, јер из Русије је све време стизала позамашна помоћ. Нису занемарени чак ни војно, тачније, уживали су подршку руске војске таман толико да Русија може да пориче непосредну умешаност у ратна дејства, а да донбаске републике могу да одбијају нападе украјинске војске. Али Доњецк и Луганск јесу били занемарени културно, односно медијски. Народ Русије начелно је знао да сукоб у Донбасу није разрешен и да још увек тиња, али појединости им нису биле познате.
Најшири слојеви у Русији ниси знали, а можда не знају ни данас, да украјински војници својим заробљеницима ваде црева на живо!
Тако да основни проблеми с којима се Русија суочава сада, у 2022. години, заправо проистичу из чињенице да руска јавност није свесна
колико је мржња према Русима пустила корење у савременој Украјини. О Украјинцима у Русији и даље влада свеопште убеђење да је то братски народ који је ето тренутно заведен од стране неонациста, али ће се кад-тад пробудити и вратити ”на фабричка подешавања”, тј. у блиске и пријатељске односе са Русијом.
Украјину као такву Русија би још и могла војно да победи, а да не излази из законских оквира специјалне операције, односно да не нарушава наивне предрасуде руског друштва. По свој прилици, то се већ и догодило протеклог априла, када је украјинска војска била сатерана у нимало завидан положај, а украјинска држава пред колапсом и предајом. Али, онда је конце оружаног сукоба са Русијом потпуно преузела Америка и, крајем лета, дошло је до промене односа снага на терену, па и ратне среће. Руска војска данас више није у надмоћном положају у којем је била пре пола године.
”Када сте нападнути као Јеврејин, морате да се браните као Јеврејин”, рекла је својевремено Хана Арент. Упркос њеним неретким размимоилажењима са јеврејским елитама, које су је сматрале малтене за издајницу (на чему им није остајала дужна), била је ето свесна неопходности националног осећаја у одбрани националних права.
Тога ће морати да постану свесни и Руси. Јер нападнути су као Руси. Само као Руси ће моћи да се одбране и победе. Не као ”украјинска браћа”. Не као ”спасиоци Европе”. Него само и једино када се помире са чињеницом да су она црева, са почетка приче, била руска црева, те да су само из тог разлога и вађена. На живо.
Са тим сазнањем, као и са мерама које из њега буду проистекле, Русија ће овај рат добити можда и лакше и брже него што у овом тренутку делује. И то ће бу онда била драгоцена поука за друге народе који се суочавају са сличним изазовима... а нарочито за Србе!
ИСТИНА ЈЕ МНОГО СТРАШНИЈА ОД СНИМКА: Да ли је ово била накрвавија битка овог рата? (ВИДЕО)
Извор: Правда
