„Једна од највећих руских слабости јесте њихова неспособност да контролишу емоције и са својим словенским, емоционалним ставом често греше. Зато Американци и Британци рационалним начином размишљања могу да излуде Кремљ.”
Овај цитат није дело неког неонацистичког аутора нити изјава трећеразредних аналитичара који последњих двадесетак година обилазе регион претенциозно демонстрирајући свој утицај. Ово је твит саветнице Фондације за заштиту демократије из Вашингтона Иване Страднер. Уз то, она је и специјални извештач „Кијев поста”, родом из Београда.
Оваква реторика, натопљена токсичним екстремизмом, подигла је прашину чак и на „Твитеру”, чији корисници баш и не маре превише за суптилност и политичку коректност када нападају неистомишљенике. Што би се рекло, душе немају.
– Да ли ће Американци и Британци са својим супериорно-рационалним мозговима тријумфовати над инфериорно-емоционално руско-словенским мозговима – иронично се запитао чувени амерички новинар Глен Гринвалд, који је у „Гардијану” објавио чланке о шпијунирању грађана, користећи податке Едварда Сноудена. Овај добитник Пулицерове награде, твит Страднерове назвао је „неком врстом мајн кампф расизма”. Ко је заправо Ивана Страднер? На „Твитеру”, за један део јавности она је чувар светске демократије, на чија је плећа пао терет од 240 словних знакова којима свакодневно брани Запад од руске пропаганде. Али за онај други део, Страднерова је „страни плаћеник”, неко ко је амерички сан достигао идући трасираним путем – путем осуда на рачун Србије и у свету омражене Русије.
Рецимо, објавом фотографије на којој се смеје, прославила је „уништење Кримског моста”, иако ова експлозија није однела само део конструкције, већ и оно много страшније – људске животе. У њеном вредносном систему Сноуден није узбуњивач, већ злочинац, неко ко је нанео „штету САД сарађујући са Русијом”. Џулијан Асанж није херој који је на интернет тацни званој „Викиликс” свету сервирао тајне најмоћнијих држава, већ непријатељ Америке, чије су „незаконите радње представљале озбиљну претњу националној безбедности”.
Иако је Страднерова доктор међународног права, Путина посматра као да је Фројдова асистенткиња. Зарад бољег разумевања, она позива своје фоловере да читају о детињству Владимира Владимировича и нарочито о „веома чудном односу између источноевропских мајки и њихових синова”. – Путин је типичан мамин син који само изгледа снажно, али је беба са нападима беса – разоткрива Страднерова. Дакле, Путин је едиповац, по дијагнози докторке међународног права.
А како је у Србији? Е, ту ништа не ваља. Ем је савезник Москве и Пекинга, ем овдашња диктаторска власт неће да уведе санкције Русији. А неће ни у НАТО. Све сам едиповац до едиповца. На терет Србији, Ивана ставља и многа друга непочинства, попут игнорисања америчких донација. Рецимо, када амбасада САД обнови школу у Сврљигу и стационар психијатријске болнице у Доњој Топоници, коју Ивана зове Доња Тополница, нема РТС-а да „ову вест сваки дан заврти у дневнику”, нема ни штампе да је „постави на насловне стране”. – Ја теби запалим кућу до темеља и после 20 година дам ти донацију да направиш гаражу. И јел’ би ме ти дизала у небеса у знак захвалности – само је један у мору сличних одговора њених сајбер-архинепријатеља који је подсећају да је Србија била жртва НАТО агресије.
Ова тридесетседмогодишњакиња врло радо ће младим Американцима причати због чега се преселила преко баре – због искуства са комунизмом, чак иако тада није била рођена или због живота у социјализму, претпостављамо из перспективе петогодишњакиње. – Млади Американци би заиста требало да причају са људима који су стварно имали искуства са социјализмом и комунизмом и питати их – зашто смо се преселили – самоуверено твитује, иако припада генерацији која никада није носила пионирску мараму.
Мада, није сасвим јасно када је говорила истину о разлозима свог одласка у Америку – ономад на „Твитеру” или пре осам година у интервјуу који је дала за један српски портал. – Још током основних студија била ми је велика жеља да наставим са изучавањем међународног права у Америци. Знам, изгледа парадоксално што сам отишла у земљу која највише крши међународно право да се усавршавам из те области, али то и јесте била поента – да учим међународно право какво јесте, а не како би требало да буде – причала је Ивана Страднер као студенткиња прве године докторских студија на Универзитету Беркли. Тада је још увек желела да се врати у Србију, да овде „настави академску каријеру током које би могла младе људе да учи правном резоновању међународног права”, али и да постане судија Уставног суда. И како признаје, веру у Србију јој је повратила Делта фондација, која је финансирала њено школовање на Беркли универзитету.
На друштвеним мрежама неки поручују „Делти” да је било боље да су школовали Куртија. Данас јој не пада на памет да се врати кући, штавише, жали што није у Америку отишла раније. А заправо је отишла чим је то било могуће с обзиром на то да је београдски Правни факултет завршила након седам година студирања и то са просеком 8,58, који је углавном доња граница за добијање стипендија. Разлог за не баш беспрекорну академску каријеру је можда тај што је током основних студија око годину дана била власник агенције за секретарске и преводилачке послове „Скриптус”. Поједини њени твитови откривају да чак ни она, иако скоро деценију живи ван Србије, не може тако лако да се избори са вишком словенске емоције, ни када превише страсно плаши неистомишљенике упозорењима да чува њихов идентификациони број твитер налога, ни када оснива „Беркли Славик”, центар за промоцију правне традиције и мисли земље из које долази.
Фото: принтскрин
Извор: Политика
