Пише: Иван Пајовић
У данашње време, када су се односи Запада са Русијом крајње погоршали, Турска по том питању заузима прилично неутралан став. Са једне стране подржава територијалну целовитости Украјине, а са друге стране сарађује са Москвом и иступа у својству посредника између сукобљених страна. Чини се као да Турска представља најмању могућу опасност по Русију. Међутим, стварност је прилично другачија од привида и дипломатских осмеха.
У позадини рата у Украјини односи Турске и Русије остају „пријатељски”, упркос чињеници да Турска доставља Украјини оружје које се користи против руских трупа. Сфере утицаја Турске и Русије сударају се у више региона, а то може пре или касније довести до озбиљног конфликта, чак и оружаног.
Турски утицај у Закавказју сваке године јача, док Русија у том региону трпи пораз за поразом. И Азербејџан одржава привидно добре односе са Русијом, али је веома политички везан снажним турским утицајем. Управо преко Азербејџана Турци спроводе активну политику у том региону.
Грузија је заузела прозападни политички вектор још од доласка Сакашвилија на власт, а то траје све до данас. Односи са Русијом су пренапрегнути, а са Турском, напротив, непрестано се побољшавају. Чини се као да Грузија игра улогу некакве територијалне бафер-зоне између Турске и Русије.
Јерменија се тренутно налази под огромним притиском Турске и Азербејџана, које нуде потписивање примирја условљено потпуном предајом Нагорно Карабаха. Русија у овом моменту по том питању очигледно не може (или неће) да учини ништа, осим што учествује у преговорима са представницима Јерменије и Азербејџана.
Питање централноазијских држава свело се на утицај Турске и Кине у том региону, а Русија убрзано губи своје позиције, нарочито после почетка сукоба у Украјини. Ове године је потписан споразум о војној сарадњи Турске и Казахстана, што је подигло односе ове две државе на виши ниво. Турска повећава утицај на туркофоне државе Централне Азије преко разних организација типа Организације туркијских држава, у чији састав улазе Казахстан, Киргизија, Узбекистан и Азербејџан, а посматрачи су чак и неки аутономни региони Русије насељени туркофоним становништвом. После распада СССР Русија је имала велики утицај у Централној Азији, али данас се многе земље удаљавају од ње, упркос томе што се налазе у саставу проруских организација као што је војни савез ОДКБ или Евроазијски економски савез. И то представља играње очигледне довличне политичке улоге.
Питање Крима за Турску је веома важно, између осталог и због тамошњег аутохтоног народа – Кримских Татара, који су историјски блиски Турцима и данас заузимају битно место у турској спољној политици. Још 2014. године председник Турске Ердоган изјавио је да не подржава анексију Крима и да је забринут за права Кримских Татара који живе на том полуострву.
Регион Блиског Истока такође је тачка укрштања интереса Русије и Турске. Сукоб у Сирији је био кључна тачка неразумевања земаља у последње време. Још 2015. турски ловачки авион оборио је руски Сухој СУ-24, када су погинула два руска пилота. То је изазвало озбиљну ескалацију и уследио је прекид односа, али су они ускоро обновљени. С почетком 2020-тих година између земаља је избио конфликт због турског спровођења операције на северу Сирије са циљем гушења побуне Курда. Западни медији су чак говорили да је дошло до директног сукоба руских и турских трупа, али то није довело до даље ескалације. Однос ове две земље према режиму у Сирији, тј. председнику Асаду такође је био супротстављен. Русија се залагала (и у томе успела) да Асада одржи на власти, док се Ердоган крајње негативно односио према сиријском председнику и подржавао је опозиционе снаге.
Турски утицај се распрострањује и на десетине туркијских народа који живе на територији саме Русије и то на одређени начин угрожава руски територијални интегритет. Ердоган је више пута нагласио жељу за обједињавање свих народа туркијског порекла (тзв. Пантуркизам), макар на нивоу међународних организација. Највећи туркијски народ који живи у Русији су Татари, којих има скоро 5,5 милиона, затим ту су Башкири са бројношћу од 1,5 милион. Исто толико има Чуваша. Казаха има нешто мање од 700.000, Азербејџанаца око 600.000, Кумика око 500.000, колико има и Јакута. Укупан број становника туркијског порекла који живе у Русији прелази 10 милиона људи, од којих не мало њих живи на компактној територији, што представља највећу опасност од евентуалне сецесије. Турски утицај се може раширити и на муслиманске народе у Русији који немају туркијско порекло. То се нарочито односи на регион Кавказа, који је традиционално нестабилно подручје.
Као закључак може се рећи да Турска представља можда највећу геополитичку опасност по интегритет Русије. Упркос томе што Турци одржавају „пријатељске” дипломатске односе са Русијом, тачака конфликта је истински много. Улога председника Ердогана у будућим односима могла би бити кључна.
Више текстова Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
