Пише: Николас Бај, француски посланик у Европском парламенту
Француска и Србија одржавају дубоко пријатељство већ осам векова. Венчање краља Милутина са Јеленом Анжујском у 13. веку, Те Деум који одјекује у Нотр Дам де Парис у присуству краља Карла ВИ током битке на Косову Пољу, формирање српске регуларне војске од стране француског генерала Хиполит Монден 1860-их: толико епизода које су довеле до веома снажног војног, економског и политичког савеза од 1900. године, ратови после заједничке победе српских и француских војника у оквиру Армије Оријента.
Француска и Србија, миленијумски савез
Од проглашења независности Косова 2008. године, ова пропала "нова држава" је била хуманитарна катастрофа у срцу Европе.
Годину дана након што је Дејтонски споразум ставио тачку на ратове који су разбили бившу Југославију, 1996. рођена је УЧК. Ову маоистичку групу која тражи независност Косова амерички Стејт департмент је брзо прогласио терористичком организацијом након почетка њених напада на полицију и српску војску 1998.
Међутим, када је 1999. године централна власт у Београду реаговала да осигура безбедност косовских Срба и успостави ред, НАТО ће интервенисати и бомбардовати Србију и њену јужну покрајину од 24. марта до 8. јуна. Одричући се старог пријатељства, Француска Жака Ширака учествоваће у бомбардовању које ће изазвати 2.300 мртвих и уништење главне инфраструктуре земље. То је била највећа војна операција НАТО-а од његовог почетка.
Српска покрајина Косово и Метохија је историјска, културна и духовна колевка српског народа и православља. Ту се 1389. одиграла митска битка на Косову Пољу против Османлија, темељни пораз српског идентитета. Термин Метохија значи "црквена земља" јер је већи део овог краја некада припадао Српској цркви. Ту су српски краљеви подигли најлепше манастире, данас под претњом албанских екстремиста. У марту 2004. године, током погрома Срба, на мање од 2.000 километара од нашег дома, за неколико дана уништено је 150 цркава и манастира.
Од проглашења независности Косова 2008. године, ова пропала "нова држава" је била хуманитарна катастрофа у срцу Европе. Мафија, трговина органима, етничко чишћење, усађивање исламиста на подстрек страних сила... Већина Срба који нису побегли протерани су током погрома 2004. и данас се сматрају паријама у историјској колевци сопственог народа.
Последњи српски хришћани препуштени сами себи на Косову
Да бих расветлио ове нападе и упозорио на судбину српског становништва, отишао сам на Косово. Први пут сам упознао Арноа Гујона, директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и великог браниоца ствари српског Косова од његовог ангажовања у Француској и оснивања НВО Солидарност Косова. Тада сам у српским енклавама видео ужасну ситуацију да становници Осојана, Охаровца или Грачанице живе.
Да бисмо стигли до енклаве Осојане, на северозападу Косова, прешли смо вековима рађене земљане путеве. Упркос топлој светлости балканског индијанског лета, погодном за душевни мир, доласком у близину овог малог села којим доминирају планине, брзо схватамо да је ово уточиште пре свега макија.
Јер не смемо да дозволимо да нас завара спокој и привидни спокој ових долина. Дочекује нас породица српских хришћана који имају сву невољу света да остану да живе на земљи својих предака. Овде у Осојану, пре рата и страшног погрома 2004. године, у школи је било више од 700 ученика. Следеће године било их је само шест! После дугог страдалног пута, Срби су обновили део свог старог села, са црквом, школом – у којој сада има око 30 деце – и неколико кућа. Насупрот ове цркве покривене бакром, на ниском каменом зиду поново стоји, али и даље оштећен, крст који је поражен на очишћењу 2004. године.
Овај симбол, оптерећен болним успоменама, умирује Душана и Анастасјију, 13 и 10 година, када ујутру крену у школу. Ови млади школарци, који су узраста моје деце, редовно трпе муке и нападе свих врста од стране албанских окупатора. Једног дана је спаљен угао шуме. Друго, вандализирамо гробље. Затим крадемо или уништавамо трактор.
Зими, када температуре достигну -20°Ц, плаше се нестанка струје. Заиста, напуштена од самопроглашених власти Косова, породица ће морати да чека више од 15 дана пре него што угаси свеће. Упркос свему, ова породица се држи, остаје. И као илустрација најчистијег отпора, они се састају недељом у канцеларији коју слави њихов папа, да загреју срца и помоле се за покој душа својих умрлих.
Ове приче, чули смо их у свим енклавама, понекад и горе. У Великој Хочи, која се назива и "бисер Метохије", 90 одсто села су спалили терористи ОВК 1998. године. У овој енклави је остало само 300 Срба, за 12 цркава. У Призрену је погром похарао српску заједницу. Било их је 12.000: данас их нема више од двадесет. Свуда по Косову мунаре се дижу, а цркве руше; промена цивилизације се одвија постепено.
Упознали смо папу из Катедрале Светог Ђорђа, у срцу овог данас исламизованог града. Овог свештеника редовно вређају и малтретирају на улици. Као симбол, грчки рестауратори су сачували фреске ове мале цркве, разорене албанским бомбардовањем. Јаз између два света се шири. Док терористи ОВК копају очи иконама, које се у исламу сматрају идолопоклоницима, ови Грци обнављају и оживљавају лепоту.
Свуда нам се леди крв од прича о прогону. Неки су брата нашли у масовној гробници, а други нису имали право ни на одмор. Данас се на Косову и даље води 500 Срба. Чувари вере много пута потврђене у невољи, Срби се моле и призивају наду.
Слепи и глуви Запад
Вреди подсетити да је "албанско Косово" само лоша вештачка творевина под америчким патронатом без икаквог историјског утемељења. У овој земљи, где им ни један камен не припада, Албанци су подигли лажне споменике сећању на терористе УЧК. Потоњи су дуж путева и чине бензинске пумпе, које служе као праонице за ову државну мафију, највећи део албанског наслеђа на Косову.
Морамо поменути и све нехумане поступке насилника УЧК – трговина органима, отмице, произвољна убиства... – и имати у виду да су они ти који држе власт самопроглашеног режима од 2008. године. Хашим Тачи, тада председник Републике Косово, је и сам бивши вођа УЧК. У јуну 2020. године Специјални суд за Косово га је оптужио за ратне злочине и злочине против човечности, осумњичен за злостављање српских цивила, па чак и умерених Албанаца. Чини се да ови ратни злочини, међутим, не сметају Урсули фон дер Лајен, која сматра да Србија мора да призна независност Косова да би се надала уласку у Европску унију. Према речима Хишашија Оваде, председника Међународног суда правде, Косово "није прекршило ниједно применљиво правило међународног права" приликом усвајања њихове декларације о независности! Ако моћ демографије ствара суверенитет на рачун историјског народа, шта да замислимо за будућност појединих сектора наше земље? Године 1999. млади француски патриоти већ су демонстрирали у одбрану српског Косова са слоганом "Данас Србија, сутра Сена Сен Дени? »… Сена Сен Дени сутра? »… Сена Сен Дени сутра? »…
На висовима Београда налази се августовски споменик у част Француске, украшен натписом: "Волите Француску као што је она волела нас". Овај натпис уклесан после Првог светског рата охрабрење је да се раскине са 20 година лоших одлука. Француска мора поново да се повеже са својом дипломатском традицијом и поштује стари савез.
После бомбардовања 1999. године, коначно напуштање Срба хришћана било би друго одузимање. Попут храбрих "чувара" моста у Косовској Митровици, који раздваја српски и албански део града, и ми имамо мост који треба да бранимо кроз одржавање српског Косова: нашу заједничку цивилизацију.
Извор: Косово онлајн
