Припремио Владимир Димитријевић
УЗРОЦИ ПРАЗНОВЕРЈА
Поред дивних народних обичаја, у нас, авај, има и мноштво сујеверја. Питање гласи: зашто су сујеверја тако јака у нашем народу, и зашто само црквени православни хришћанин може да их надиђе?
Разлог је у томе што сујеверја налазе основу у паганском, многобожачком схватању света. А човек, макар формално православан, ако не живи по вери хришћанској, често пада у искушење да се руководи паганским схватањем света.
Скоро највише сујеверја има у вези са смрћу. Преврћу се клупе кад се износи покојник, ломе се чаше, бацају се у гроб цветови са реченицом: „Ја теби бели цвет, ти мени бели свет“. Ко је кувао панаију за опело, мора да кува и за четрдесетницу. Обавезно је ритуално прање руку после посете гробу, чак и ако се на њему није садило цвеће и ако се није чистило. Постоји потреба за ритуалним очишћењем од ма каквог додира са смрћу.
Хришћанско схватање смрти од човека тражи само чисту веру у Васкрсење, у победу Христа Господа, и настојање да човек исправи живот да би Богу достојно одговорио на Страшном суду.
Руски фолклориста Владимир Проп, у студији о чаробној бајци, вели да се у најранијим митским слојевима разних народа налази представа о томе како мртви осећају телесну и полну глад, и како живи морају да je задовоље: „Умрлима, који су постојали због објективизације душе као самостална бићa, приписивана су два најснажнија инстикта: глад и полна глад. У прво доба на првом je месту глад. Смрт ждерачица je старија од других облика смрти. С тог гледишта су ждерачи умрли потпуно архаични. Ту, као и у Вавилону, још je потпуно одсутан еротски моменат који бујно расте, на пример, у Грчкој. Зависно о мери у којој напредује друштвени развитак, у први план долази задовољавање полног осећаја. /…/ Божанство бира себи драгу или драгана међу смртницима. Смрт наступа зато што се дух-отмичар заљубио у живог човека и однио га у царство мртвих ради брака. Штернберг пише: „Ta се идеја толико учврстила у уму првобитног човјека да се чак цели низ трагичних чињеница у животу приписује бирању. Тако се смрт од муње, случајна смрт у ватри, на води, смрт коју je изазвала грабљива звер – тигар, медвед, крокодил, итд. приписује томе што тај или онај дух заљубивши се у тог или другог човека, убија га да би њиме загосподарио у свету духова“. /…/ „Смрт се у древној вјери сматрала као брак с божанством смрти, умрли je с њом прослављао свадбу“/…/. To се очитује у свадбеној обредности. Свадба je типичан призор на саркофазима; брачни богови су богови смрти; погребна и сватовска поворка су једнаке; млада се, уз бакље, доводи ноћу, брачна je постеља слична мртвачком логу, a обилажење олтара слично je погребним обредима“.
Пагански свет има своју лепоту (стопљеност са космосом и природом уме да буде љупка; снажно осећање свејединства и поштовање свега живог такође). Али, паганизам je пре свега коб подређености нечему што je изнад човека, a сурово je и страшно. За паганизам je, како вели десетерачка песма о смрти Марка Краљевића, „Бог – стари крвник“. Уместо јасног Њега, Творца неба и земље, паганин види и прибојава се на стотине и хиљаде бића која траже некакве обреде, жртве, патњу која се не може поднети. Све je табуисано и забрањено, и у исти мах – све може бити дозвољено. Паганизам je и аскеза до самоубиства и оргијање до самоизмождења. A изнад свега, као у грчком миту, стоји Нужност (Ананке), која господари и боговима и људима и којој се умаћи не може. Шта год бива, мора да буде. Космос je леп, али пун сила зла; земља рађа, али и прождире мртве. Све je амбивалентно, двојствено, мутно…
Има ли бекства из света – тамнице?
Бекства, за паганина, нема: постоји смрт која се крије на дну свих људских подухвата.
ПОБЕДИТИ ПАГАНСКО СХВАТАЊЕ СВЕТА
Ko може да победи смрт? To јест, како надићи паганизам? Јер, вера у смрт рађа све друге, ситније, празноверне ритуале и узалудне наде: од епикурејства и „Carpe diem“, преко далекоисточне резигнације и фатализма, до приношења људских жртава да би се умилостивили богови зла.
Одатле и многобројна сујеверја у свакодневном животу људи који нису учвршћени у хришћанској вери. Зато кад неког питају зашто чини то што чини (држи се за дугме кад види свештеника, плаши се црне мачке, куца у дрво и виче: „Да зло не чује!“), он каже: „Ваља се!“ Не зна да објасни, јер је то подсвесно или предсвесно. Празноверица, али јака.
Паганин верује у силе овог света, које треба умолити да нас не нападају него да се смилују.
С друге стране, уместо космичких стихија, којима се пагани клањају и којих се боје, хришћанска вера човеку нуди да пази на Бога и душу. Паганство je, по апостолу, робовање „празним и безвредним стихијама овог света“. Треба се клонити општења с космичким стихијама, пошто „умријесте са Христом стихијама света“ (Кол. 2,20).
Јер, космос ће, са својим стихијама, једног дана нестати у огњу: „Стихије од ватре ће се растопити“ (Друга Петрова, 3,12). Душа која је потонула у стихије пропашће с њима у огњу, па је неопходно да се, ако хоће избављење, она, саздана по лику Божјем, причести Творцем „Који сам има бесмртност“ (Прва Тим. 6,16). У свету – космосу – постоји радијација смрти. Свет нам не може дати спасење. Спасава само Спаситељ, Господ наш Исус Христос, Својим Телом и Крвљу.
Смрт je неумољива, и зато je врховни бог сваког паганизма сам сатана, „бог подземног света“, који, са њом и грехом, чини „несвето тројство“ људске палости. Пред смрћу се могу изводити свакојаки ритуали, њој се могу приносити све могуће жртве – али милости нема. Због тога, поробљени смрћу и клањајући се њеном тамном господару, људи истинског Бога покушавају да саобразе свом искуству немогућности умилостивења смрти. Рађа се представа о Богу суровом судији, у Кога човек може веровати, дрхтећи пред Њим, али Кога не може волети.
КАКО ПРАВОСЛАВНИ ДОЖИВЉАВАЈУ БОГА
Православно поимање Бога није такво. У свом огледу о пореклу вечних мука и пакла, „Огњена река“, Александар Каломирос истиче да je „Бог праведан, али није правичан“. To јест: „Бог није правичан у уско човечијем значењу ове речи, али јасно увиђамо да његова Праведност значи исто што и његова Доброта и Љубав, коју он излива на неправичан, али праведан начин. Наиме, Бог увек даје, a ништа не узима заузврат. Он воли да дели дарове и личностима које нису достојне тога. Зато Свети Исак на крају самог тумачења каже: „Немој рећи да je Бог правичан, јер то не би било добро за тебе. И мада je Давид назвао Бога правичним и строгим, али Син Божји нам je открио да je Он добар и милосрдан. „Он je добар“, рече Христос, „и према злима и неблагодарнима“.“
Господ не саздава пакао да у њему мучи грешнике, него пакао настаје кад грешници својом мржњом и себичношћу одбију Божју љубав.
До Бога се не не долази паганским сујеверјем, него распећем у Распетом Христу које води васкрсењу у Васкрслом Христу. Жарко Видовић је у својој студији „Трагедија и Литургија“ утврдио да je у античкој трагедији, као наслућивању хришћанства, реч о оди која се пева у славу жртве-утемељитеља заједнице. Испуњење античке трагедије je православна Литургија у којој Распети и Васкрсли Богочовек бива Свештеник и жртва, Онај Који прима и Онај Који Себе раздаје. Античка трагедија je то наговештавала, јер су њени ликови (Прометеј, Антигона, итд.) давали себе за заједницу, и зато их je Полис славио. Чак и Олимпијске игре нису биле никакав „спорт“, него својеврсно играње пред лицем богова који су се пројављивали и показивали кроз олимпијске победнике. Жарко Видовић каже: „Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. To je опет јединство: испаштање, жртва која представља народ и треће, самог народа са божанством. Трагедија je, дакле, општенародно славље или, што je исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док je трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те жртве!“
Паганизам престаје кад дође рођење Бога у људском телу, улазак Бога у историју. Престаје „вечито враћање истог“ као „лоша бесконачност“; из времена je, од Христа наовамо, могуће ући у вечност. Штавише, могуће je њоме се причестити, јер je Христос Сама Вечност.
ОДАКЛЕ ПОТИЧЕ ИДЕЈА СУДБИНЕ?
У непреображеном паганском осећању света у нас, поред идеје о „суровом Богу“, постоје и трагови идеје судбине која поробљава човека и не да му да дише. Шта год уради, мора да се испуни његова судбина. Хатиџа Крњевић о идеји судбине вели: „У реконструкцији развитка идеје о судбини, какву je – након богатог лингвистичког материјала и етимолошких анализа Афанасјева и Потебње разрадио Веселовски стадијалним приступом (с намером да у разнообразну смесу сујеверја која изражавају судбину унесе идеја историјске генезе) – један од најстаријих слојева тога пресека почива на вери да je новорођенче, будући крвно срођено с породицом и племеном, повезано и са умрлим прецима до у далеку прошлост. Судбина je, према томе, предодређена, уписана с рођењем од суђаја, a оне су једна из циклуса инкарнација мртвих предака, што je основа на којој од искони опстојава веза рађања и култа мртвих“. Зато je особина сваког паганизма, од гностичарског до индуистичког, вера да je зло у самој човековој биолошкој природи или, шире говорећи, у природи уопште, то јест у материји као таквој. У трагедијском (чији je врхунац православно хришћанско) схватању света, појављивање зла се схвата другачије. Вели Видовић: „За настанак и појављивање Зла у свету крив je човек, и то као личност, a не као пуки „припадник рода“ (јер у овом, родовном или биолошком смислу не би био крив човек лично, него би био крив само зато што je жив). Зло je човекова трагична кривица, a спасење je могуће само као испаштање трагичне кривице“. Трагична кривица (пад из Адамове чедности у Адамову огреховљену уроњеност у твар) надилази се Христом, који je, узевши на Себе грехе свих људи, победио и последицу греха – смрт, и оца греха – ђавола, и омогућио човеку да васкрсне кроз своја страдања и патње…
Да поновимо – пагански „бог“ je далек, недокучан, страшан у својој неприступности. Такав однос је однос према богу као безличној Сили до које човек не може да допре, то јест према богу паганског усуда, a не Богу љубави каквим се открио у хришћанству.
Уместо Бога, влада УСУД. Све што се збива, „морало се“, „мора“, тако je писано у неком „запису“. Судбина je страшна зато што се не може појмити, a противити се – не вреди.
Утроба je рођена сестра гроба. Земља рађа и сахрањује. Светом влада наслеђени грех, грех родитеља, нека њихова кривица која се преноси – са шкртице или тровачице на њихово, невино и чисто, потомство.
Паганска заједница je са свих страна опкољења смрћу и стравом коју смрт изазива. Постојање отишавших се наставља, можда у неким другим облицима, али je ужасавајуће и веома се тиче света живих. Да би били мирни, мртви траже жртве. Жртве се приносе и њима и земљи, и то се мора чинити стално: и да би се плодност земље обновила, али и да би покојни остали онострани, да не би дошли овде… Јер, они у малени космос пагана могу унети хаос. A онда ће хаос надвладати и појединце.
Да поновимо: из паганизма непревладаног вером у Христа рађају се разнолика празноверја. Сујеверја се могуће ослободити само победивши страх од смрти.
ИЗ ИСТОРИЈЕ ПРАЗНОВЕРЈА
Као што смо показали, многа празноверја везана су за паганизам. Рецимо, некад се прорицало помоћу пилећих костију (код Етрураца), па је одатле остао обичај да двоје ломе пилећу грудну кост, звану „јадац“, и гледају једно друго да преваре, а онај ко се сети да је ушао у игру преваранту каже „Знам за јадац“. Пагани су веровали и да зец доноси срећу, па је зечја шапа остала као амајлија. Бацање новчића у фонтану са надом да ће се нека жеља испунити потиче од старих Римљана – новчићима су се наводно умиривали дуси који обитавају у води. Келти су сматрали да детелина са четири листа доноси срећу и штити од злих духова. Куцање у дрво кад се говори о нечему добром плод је древног становишта да у дрвећу могу обитавати зли дуси који нам завиде, па их треба заглушити буком док причамо о нечему добром. Древни Германи су веровали да је број 13 несрећан, јер су једном у Валхалу, како су они звали рај, на гозбу позвали дванаест богова, а избегли да зову тринаестог, преваранта и штеточину Локија, који је дошао и тучом покварио гозбу. Из Скандинавије се прича о несрећном броју 13 ширила Европом. Египћани су мачке сматрали божанским бићима, чак их и мумифицирали, а њихова појава пред човеком на путу је сматрана неким „благословом“. На средњовековном Западу, црна мачка је сматрана оличењем демона, а сусрет са њом несрећним – то је некима остало и до данас. Коње су поткивали још древни Грци, а потковица је, од њиховог доба (јер је коњ вредна животиња) сматрана знаком среће који чува кућу од злих духова.
Постоји и низ празноверја „домаћег“ порекла: кад неко крене из куће на испит, за њим се просипа вода – да му све иде као вода; оџачар доноси срећу (не зна се зашто), али кад се сретне свештеник, то доноси несрећу, и другом треба предати „баксуз“ (ово срамно сујеверје остало је од Турака, који нису подносили србске свештенике); изјутра се устаје на десну ногу да би целог дана све ишло како треба (десна страна је добра, лева лоша). Ко за столом седи на ћошку, неће се удати или оженити. Многа веровања су везана за тзв. „недоба“, време од сумрака до првих петлова, кад не ваља нешто радити напољу (рецимо, качити веш), јер је то наводно доба злих духова. Кад те сврби леви длан, добићеш паре; кад те сврби десни длан – даваћеш паре. Кад на сату видиш да су се мала и велика казаљка поклопиле, неко мисли на тебе, итд.
И код Срба су многа празноверја везана за смрт и сахрану.
СМРТ, САХРАНА И ПРАЗНОВЕРИЦЕ
Чим неко умре – одмах се јављају комшије и рођаци који тобож знају шта треба радити. Обавезно је покривање огледала и телевизора пешкиром, вода којом се покојник окупа не сме се нипошто просути, него се сипа у лавор и ставља испод ковчега. После обављеног опела (ако је у дворишту) клупе се обавезно преврну. За гробље се спрема месо, пите, торте и колачи, бели лук и много шта друго. На послужавник се ставља чашица ракије, пиво и кафа и то се остави на гробу, јер је покојник волео то да пије, п му и сад треба „дати“. Запали се цигарета и забоде у гроб – и то је покојник волео, без обзира што је пушење порок, и тај порок престаје чим се пређе граница овог света. Празноверице се понављају у трећи, девети и четрдесети дан. Коље се и тзв. „душни брав“.
Сви ови обичаји су потпуно погрешни, тј. супротни православној вери и души покојниковој ништа не користе, а живима је то грех и због сујеверја ћемо бити осуђени на страшном Христовом Суду – ако се не покајемо.
Неки свештеници упозоравају народ да ово не ради, али су неки, авај, дигли руке и пустили да ради ко шта хоће.
Ако се анализирају, ови обичаји се испоставе као крајње глупости. Рецимо, огледало и телевизор се покривају јер душа може да се огледне у њима, па да се „уплаши“. Ако се човек док је у телу не плаши огледала, зашто би га се плашила душа која је, без тела, много свеснија и снажнија него што је у телу била? Кад се заврши опело, преврне се клупа, да нико из куће више не би умирао. И ово је примитивна вера – како клупа може да спречи умирање ако знамо и верујемо да је Господ источник живота и здравља? Храна се износи на гробље, па многи, нарочито на сахранама старијих, једу, пију и веселе се као да су на свадби. Тако се квари древни хришћански обичај, који је подразумевао да се храна дели убогима, који немају шта да једу, да би се они молили за покој душе онога кога смо испратили у вечни живот. „Душни брав“ нема никакве везе са православљем. Не можемо убијати животиње за душу покојника. Христос је једном принео себе за жртву и од тада се крвне жртве више не приносе. И тако даље, и томе слично. Али, где нема праве вере, празноверице бујају.
ВЕРОВАЊЕ У СНОВЕ
Са сновима треба бити опрезан и имати велико расуђивање. Има их истинитих (мало), али и лажних (много више). Сваки озбиљан сан који душу узнемирава треба проверити код духовника, а опрез је главно средство заштите, по начелу: „Ако је виђење од Бога, нисам га достојан; ако је од ђавола, одбијам да га видим“. И Господ нам никад неће замерити на опрезности. Из светоотачке литературе знамо да безумно поверење у снове може довести до губитка душе. Ево примера. Био је у једној обитељи монах украшен свим врлинама, због чега га је сва братија веома поштовала. На несрећу, он је увек веровао свакојаким сновима. Кушач се веома радује када човеку пронађе слабу страну, са које га лако може побеђивати. Непријатељ нашега спасења се свом снагом обрушио на монаха. Зато му сваке ноћи, чим монах после уобичајених молитава задрема, демон поче приказивати сновиђења, и то најпре безазлена, како би што више завео несрећника. Како год да их је старац тумачио, свако се тумачење оправдавало обистињивањем сна. Најзад, видевши да заблудели старац свему верује, дух таме му једне кобне ноћи приказа будући живот. Приказа апостоле, мученике, преподобне и све хришћане како седе у ужасној тами, како се муче очајањем, а са друге стране заједно са пророцима и древним праоцима приказа народ јеврејски како ликује, и Бога Оца како указује на њих прстом и говори: „Ово су чеда Моја!“ Старац се од ужаса пробуди и, ништа не расуђујући, оде у Палестину, у насеобине јудејске. Тамо прими обрезање и постаде ревносни заштитник убица Христових. Али колико је Бог дуготрпељив, толико је и праведан у суду Своме: кроз три године Он посла на њега толико страшну болест, да су иструлиле чак кости на њему, те одступник у ужасним мукама испусти свој дух („Пролог“, 26. фебруара).
Још су незнабожачки филозофи различито објашњавали снове. Један незнабожачки филозоф (Протагора) говорио је: „Сваки сан има своје значење, свој смисао, и за људски живот је корисно обраћати пажњу на снове“. Други незнабожачки философ (Ксенофан) објашњавао је да су сви снови пусти и варљиви и да је у заблуди онај ко на њих обраћа пажњу и своје поступке усклађује према њима. Истину треба тражити у средини, тј. пре свега, не треба на све снове обраћати пажњу, а друго, не треба ни све снове презирати и сматрати бесмисленим.
Ево шта о томе каже Књига премудрости Исуса, сина Сирахова: „Празна и варљива су надања неразумног човека, а бесмислена сновиђења дају крила глупима. Као онај ко грли сенку или гони ветар, такав је онај ко верује сновима. Снови су исто што и лице које се огледа. Од нечистога шта може бити чисто, и од лажнога шта може бити истинито? Гатања, добар и лош знак и сновиђења – све је то сујета и срце се испуњава маштањима као жена кад треба да роди. Ако снови нису послати од Свевишњега да те уразуме, не примај их к срцу. Сновиђења су многе одвела у заблуду и они који су се у њих уздали, доживели су пад“.(Сирах,36,1-7)
Већином су снови само природни резултат побуђене људске маште. Оно о чему човек дању размишља и чиме је веома обузет, оно што страсно жели или не жели, то му се и приказује у сну. Свети Григорије прича о једном човеку који је неразумно веровао сновима и којима му је обећаван дуг живот. Он је сакупио много новца да би имао од чега да проживи у благостању свој дуги живот, али изненада се разболео и убрзо умро, те тако никако није могао употребити своје богатство, а истовремено није могао понети са собом у вечност никакво добро дело. Према томе, има много снова који су заиста пусти и варљиви, који ништа не значе и на које не треба обраћати пажњу.
Али постоје и такви снови који за нас имају значај и на које треба обраћати пажњу. Укажимо ради примера на сан Јосифа, једног од дванаесторице синова патријарха Јакова. Јосиф је сањао да са оцем и браћом жање жито у пољу: Јосифов сноп је стајао усправно, а снопови оца и браће су стајали око њега као да му се клањају. Тај сан се испунио: после извесног времена Јосиф, кога су браћа продала, постаде управитељ Египта, а отац и браћа његова, када дођоше у Египат, бише принуђени да му се поклоне и да га поштују. Исто тако се обистинио пророчки сан фараона, цара египатског. Да фараон није обратио пажњу на тај сан и да у родним годинама није припремио велике залихе хлеба за неродне године, горко би се покајао: житељи Египта, а такође и отац и браћа Јосифова, умрли би од глади.
Ево неких правила за размишљање на ову тему.
1) Ако нас снови побуђују на добро и уздржавају од зла, сматрајте их прстом Божијим који вам указује на небо и уклања вас од пута који води у пакао.
Бог говори једном, и ако то остане непримећено, онда говори други пут, у сну, у ноћном виђењу, када сан обузима људе, за време дремежа у постељи. Тада Он отвара човеку ухо и запечаћује Своју поуку, како би одвратио човека од какве намере и удаљио од њега гордост, како би сачувао душу његову од пропасти и живот његов од ударца мача (Књига о Јову, 33, 14-18).
„Када у сну угледаш облик крста – учи преподобни Варсонуфије, – знај да је тај сан истинит и да је од Бога; али потруди се да од светих добијеш тумачење тог сна и немој веровати својој помисли“ („Руководство за духовни живот“ Варсонуфија и Јована).
2) Ако нисте сигурни да сан потиче од Бога или немате разуман разлог да тако нешто закључите, а нарочито ако се тај сан тиче неважних и непотребних питања, онда нема потребе да обраћате пажњу на снове и да своје поступке управљате према њима. Будите пажљиви и не обраћајте пажњу на сваки сан, како не бисте постали сујеверни и пали у опасност да сагрешите.
3) Најзад, ако сан саблажњава човека и вуче га у грех, онда је он последица наше искварене и растројене маште, наше фантазије, или потиче од онога, од кога нека нас сачува Бог Својом благодаћу, тј. од ђавола.
Свети Теофан Затворник каже: „На снове је најбоље не обраћати пажњу. Неки од њих можда нешто и значе, али пошто нама није дато да то тачно одредимо, а наша сопствена тумачења могу бити варљива и некорисна, онда је боље заборављати их. Снови су и по природи својој одређени да буду заборављени, јер тако бива са већином снова. Знајте да има природних снова, има снова који су од анђела и од светих, а има и снова који су од демона. Они који су од анђела и светих, доносе мир, и тај мир дуго остаје у души, а који су од демона, они нарушавају душевни мир. Наши сопствени снови су пресипање из шупљег у празно без икаквог реда. Демони су немоћни и ништа нам не могу, али њима се допушта да понекад приђу ближе слугама Божијим и да их узнемире, једним делом ради кушања, другим делом ради поуке, а и ради тога да би се њима самима показало ко су и шта су. Из истих разлога им се допушта да приказују снове“.
ПРЕДОСЕЋАЊА
Човек може предосећати некакву велику промену у животу, нарочито смрт. Али углавном су предосећања варљива, јер је кроз Адамов пад способност предосећања изгубљена, а она често могу бити изазвана и лагодним животом или због растројене уобразиље. Дакле, на основу предосећања не треба доносити коначне одлуке о својој или туђој будућности, јер на тај начин непотребно падамо у грех или у варљиву радост. Тако се заборавља на Промисао Божији који управља нашим животом и који нас по својим премудрим и благим намерама може избавити и од најочигледније несреће, као што може и да не оправда радост коју предосећамо. Језекија је у тешкој болести требало да умре, али није умро. Аман се унапред радовао своме тријумфу над Мардохејем, али се његова предосећања нису обистинила.
Немојте брзоплето веровати предосећањима.
ДОБРО И ЛОШЕ „ЗНАМЕЊЕ“
Уместо да се у своме животу руководи здравим разумом, сујеверни човек све своје успехе или неуспехе у свакодневном животу повезује са разноразним појавама које му представљају добар или лош знак.
Ако обратимо пажњу на све те празноверице, видећемо да за многе од њих постоје једноставни историјски или практични разлози, а све оне заједно једноставно се оповргавају речју Божијом и здравим разумом. Хришћанин треба да одбаци свако сујеверје, предрасуду и добар или лош знак.
МЕШАЊЕ РЕЧИ БОЖЈЕ С ПРАЗНОВЕРЈЕМ
Никако није допуштено изговарати речи Божије и речи из црквених молитава заједно са гаткама или гледањем у карте. Реч Божија је дата човеку искључиво ради спасења душе, а не ради одгонетања некаквих других питања.
АМАЈЛИЈЕ
Православни хришћанин има силне заштитнике у невољи. То је његов крст који носи на грудима и често стављање крсног знака на себе, то су свете иконе, то је анђео чувар. А ношење или чување измишљених ствари, веровање у које је препуно свакојаких глупости и јадног сујеверја, или качење деци око врата или на руку разноразних предмета који треба да их чувају од болести, или папирића са некаквим текстовима, или амајлија (на пример, ланчића, кончића,итд.) – све то није ништа друго до стављање ђаволског јарма на своју душу. За тај грех је, чак, предвиђено изопштавање из Цркве (Лаодикијски сабор, канон 36). Највећа измишљотина се човеку подмеће као истина: уместо да новокрштено дете чува сила Божја, његови родитељи се уздају у црвени кончић. А тек како је јадно носити у џепу бели лук као заштиту од урока, и помишљати кад ти неко каже нешто лепо (а ти мислиш да је урокљив): „Лук ти у очи“. На тај начин ђаво, стари циник, исмева људе који се мање уздају у Бога а више у своје будалаштине.
ЛЕЧЕ ЛИ ВРАЧАРИ?
Врачари и гатари стално нуде услуге лечења и помоћи, али су они Божји непријатељи и од њих помоћи нема. Господ је опоменуо све и сваког: „Многи ће Мени рећи у онај дан: Господе! Господе! Нисмо ли у Име Твоје пророковали, и Твојим Именом ђаволе изгонили,и Твојим Именом чудеса многа творили? И тада ће им Ја казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене који чините безакоње.“ (Матеј 7: 22-23)
Руски епископ Александар (Милеант) о томе каже: „Христос је дошао да нас спаси од власти ђавола и ропства греха. „Сваки који чини грех роб је греху. А роб не осатје у кући вавек, син остаје вавек. Ако вас, дакле, Син избави, заиста ћете бити избављени.“ (Јован 8: 34-36)
У Светој Тајни Крштења човек раскида ланце порока и добија силу од Христа, да поведе рат проти својих злих тежњи. Не постоји страст, нити порок, који не може бити побеђен уз помоћ Божију.
Само је неопходно, да се одлучно уђе у борбу са грехом и почне да се води духовни живот, да се моли, да се каје, да прима Свето Причешће и да моли Бога за помоћ. Запамтите да у току превазилажења својих слабости, човек расте и постаје јачи. Овај ток унутрашњег раста садржи сврху нашег живота на земљи.
Уместо хришћанског исцељења душе благодаћу, бројни савремени далекоисточни култови (кришнаити и остали), заједно са бројним окултистима и врачарима, нуде своје услуге тобожњег лечења. Обећавају потпуну терапију за врло озбиљне патње као алкохолизам, пушење, наркоманска зависност, гојазност, изражена сексуална жеља, итд.
Иако постоје неке разлике у њиховим методама, ови исцелитељи користе психичко „програмирање“ у коме концентрисана енергија „исцелитеља“ доноси окултни ефекат на ум пацијента. Ово програмирање, слично другим окултним експериментима, захтева пуну отвореност, пасивну пажњу и безусловно поверењу у онога ко наводно „лечи“.
Постоје случајеви, где они који су се придружили неком далекоисточном култу и врше своје окултне радње, или они који се окрећу за помоћ врачари, добијају потпуно олакшање својих патњи.
Оно што се мора разумети, јесте да такво наводно излечење може у стварности бити много горе него болест за чијим се леком трагало. Са својим окултним методама, врачаре и хипнотизери разарају одбрамбену линију људске душе, која штити душе од мрачног света демона. Ово се дешава кроз концентрисање пажње пацијента на личност „исцелитеља“, који, слично медијуму, постоје проводник демонског деловања.“
Дакле, привремено излечење добијено од врачара води у вечну смрт. Зато се са овим никако не треба играти. Православна Црква пуна је лекова и лекара, светаца Божјих, који од најтећих болести лече. Узмимо само два најновија примера: Светог Нектарија Егинског, светитеља из Грчке, и Светог Луку (Војно – Јасенецког), светитеља из Русије. (О њима је књиге штампала издавачка кућа „Образ светачки“). Они лече од најтежих и најстрашнијих болести и то потпуно бесплатно. Потражите свештеника да вам чита молитву и да вас упути како и коме да се молите, а не јурите у пропаст код врачара и гатара.
ПОСТОЈИ ЛИ УРОК? ДА ЛИ „САЛИВАТИ СТРАВУ“?
Православна докторка, др Татјана Ђорђевић, одговара на питање о тзв. „урокљивим очима“: „Српска традиција позната је по многим добрим стварима, али у склопу фолклора добијамо и „нуспојаве“, као што су српски народни обичаји везани за гатање, гледање у шољу карте, пасуљ и још многе безумне ствари. Модерна верзија ових штетних обичаја су пасијанс, тарот, астрологија, „саливање страве“, и једнако су погубни као и друга гатања. Суштина код свих ових набројаних радњи, је у томе што се призивају зли духови помоћу којих се треба „сазнати“ та увек неизвесна будућност. Српско маловерје и примитиван дух –који се, некако, на чудан начин, провлачио поколењима Срба, никако да „отпадне“ од наше лозе, и коначно је пусти да здраво расте, и доноси добре и здраве плодове. Корен ових зала налази се у нашој неинформисаности, а за то, наравно, постоје и кривци.
Сви они, и гатаре, и исцелитељи, и екстрасенси, и астролози-што они не говоре сами за себе – добијају своју чаробњачку вештину из једне базе, на чијим вратима је написано „Ад“.
Препорука мајкама је да уместо „црвених кончића – против урока“ и сличних „амајлија“, воде децу у Цркву, и што чешће их причешћују, и моле се за њих. Цена „исцелења“ које деца добијају код гатара је велика, јер привидним спољашњим исцељењем од неке болести, дете потпада под власт злог духа који се раније или касније појављује у његовом животу, и узрокује страст ка безакоњу, злоби, разврату, и пијанству. Каже се и да се мајке морају чувати од разврата тела, језика и очију, а што савремене мајке „хришћанке“ не желе да чују, а ни да сазнају, тврдећи како им је све то дозвољено и не виде нажалост, у томе ништа лоше, а зна се ко испашта!
Један од најважнијих аспеката врачарске парксе је урок или урокљиво око. По предању Православне Цркве, појава „урокљивог ока, тј. врачање очима, узима се веома озбиљно, као дејство демонске силе, која делује преко оних који јој служе. У том смислу, врше се молитве радње над дететом које се крштава. Урокљиво око може бити стварни узрок духовне и физичке слабости. Преподобни Амвросије Оптински каже да: „од урокљивог ока, љубоморе и зависти, и од невидљивих духова моли свештеник за спас породиље и новорођенчади…“
У раду „Реч живота“ духовника Александра Сантајева каже се: „Људско око је проводник светлости, коју зрачи срце. То што излази из срца, изражавају и, делимично, репродукују очи и са своје стране упућују к срцу. У контексту тога што нам Свето Писмо поручује, урок представља мрачну мржњу, која се налази у злом срцу – или по његовој злоби и греховном разврату, налазећи се због тога под утицајем ђавола, или намеран утицај служитеља таме. Како говори Тајновидац, свети апостол Јован Богослов: „А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи“.
Човекова мржња је стварна сила, незасита пожуда која се пројављује кроз своје посреднике; остварујући се посредством болести, несреће, врачања за смрт, помрачења разума… Нема и не може бити „добрих“ магова, „белих“ односно добрих по опредељењу, јер и на пропаст. Деца су дар од Бога, који морамо волети и чувати.“
Она додаје: „У магијским обредима се често користе материјали биолошког порекла, на пример крв, кост животиња, делови са леша, вода у којој су купали некога ко је умро, али и олово. Сваки лаик, без минимума медицинског знања, може да закључи колико је ово безумно, јер ови материјали могу бити контаминирани токсинима и микробиолошким агенсима који директно оштећују телесно и душевно здравље.“
Врачеви признају да не могу излечити болест, већ само уклонити симптоме. Позивајући се на духовно-медицинска искуства рада са болесницима који су одлазили код окултиста, Татјана Ђорђевић каже да она сведоче о психосоматској деградацији која има као последицу растројство са тешким последицама које се може завршити и смрћу болесника.
Ова лекарка указује и на опасне последице код нас распрострањеног обреда познатијег као „саливање страве“. На ово се одлучују родитељи који имају немирну децу или чија деца пате од разних страхова: „Родитељи у свом незнању тако жртвују своју децу. У овом обреду у воду се баца топљено олово. Али у додиру растопљеног метала с водом настају оловни оксиди који су веома токсични и могу да изазову тровање. Гатаре препоручују да се ова вода пије и олово у јонизованом облику се депонује у костима уместо калцијума. У стањима стреса олово се покреће и везује за хемоглобин уместо гвожђа што може изазвати тешке хемолитичне ’оловне анемије’“, каже она.
Епископ Александар (Милеант) нас све упозорава: „Многи од наших савременика, забринути су са проблемом чини и урока. Ово постаје извор зараде професионалним маговима и врачарима, пошто један од њих баца клетву, а други је уклања, па на тај начин помажу један другом у свом послу. Иако сигурно постоје, широке могућности за преваре у овом пољу, постоји увек и опасност мешања од стране невидљивих духова.
Као једина заштита од ових духова и од свих врста чини и клетви, јесте Благодат Светога Духа, коју верни хришћанин добија у Цркви, бесплатно.
Верујући хришћанин треба да престане да се плаши чини, или „злих очију“ и да се свим срцем окрене ка Богу ради заштите и помоћи, уз помоћ молитве, пажљивог читања Речи Божије, покајања, редовног примања Светих Тајни и добрих дела, чињених ближњем. Ако је све ово учињено, онда никакви напади злих духова неће имати ни најмањег успеха.“
КАКО ЦРКВА БРИНЕ О НАМА?
Када верник има неку потребу (требу) он се обраћа православном свештенику, снабдевеном благодаћу Духа Светога у Тајни рукоположења, и каже му: „Оче, дошао сам са том и том потребом“… А свештеник, Богом постављени лекар народни, узима потребник (требник), ставља на себе епитрахиљ и позива верника да се заједно обрате Богу, Оцу нашем Који јесте на небесима, Оном Богу Оцу Који ће нам, по обећању Сина Његовог, испунити сваку прозбу. Какве се све молитве и за какве потребе налазе у „Требнику“?
Молитве првог дана кад жена роди дете, детету молитва у осми дан, молитва на четрдесет дана по рођењу детета. Ако се деси да мајка невољно (не самовољно, чедоморно, код абортера) побаци, чита јој се молитва за опроштај и милост Божију. У „Требнику“ је Света Тајна Крштења („Јеси ли крштен?“ у нашем народу је значило: „Јеси ли нормалан?“), као и света Тајна Покајања и Исповести, којом се човек растерећује од грехова и поново постаје чедо Цркве. У „Требнику“ је обред Венчања, Света Тајна Јелеосвећења за болесника. То су молитве против сваке болести, врачевске (на црквенословенском, „врач“ значи „лекар“), Светих Седам Младића против несанице, молитве за оне које муче зли дуси и молитве заклињања, којима се зли дуси изгоне. Ту је поредак причешћа за тешког болесника, молитва за човека чија се душа раздваја од тела, као и за онога који се дуго мучи, не могући да умре. Ту је опело за покојника и парастос за блажено уснуће његове душе у Господу. У „Требнику“ су молитве за освећење славског колача и жита: за кишу и престанак кише; за њиву и виноград кад их црви нападају; против птица – штеточина; у „Требнику“ су молитве за благосиљање оваца и стоке и за заштиту блага од помора; благосиљају се пчеле, нови мед, вино, уље, сир, јаја, со, семе за сетву, грожђе на Преображење, врбица на Цвети. Благосиљају се темељи нове куће, кућа при усељењу. Освештава се нова воденица и нова пекара, бунар, рибњак, мреже за риболов, гробље и надгробни споменик. Кад кући досађују зли дуси, позове се свештеник. Он чита молитву и зли дуси одступају. И још ове молитве: против искушења и нечистоте у сну, против похоте, ружних помисли (срце и помисли нам морају бити чедни); разрешавају се покајници од лажне заклетве, и хулитељи од богохулства (ако су се искрено исповедили и обећали да ће се поправити). Постоје молитве за помирење људи који су у свађи. Призива се Дух Свети пред почетак сваког доброг дела, пред сабор, скупштину, нову школску годину, нову календарску годину, да буде срећна и благословена. Моли се Црква за војску и народ, за Краља (ако га има); благодари се Господу за испуњене молбе и за сва доброчинства Божија… „Требник“ је, ваистину, књига светлости, и није нимало необично што је, поред Служебника, у коме је Света Литургија изложена по чину, као и вечерња и јутарња служба, „Требник“ најважније оружје духовно у рукама православних свештеника, а преко руку њихових – и у рукама верника, чији су свештеници пастири и учитељи и руковође ка Царству Небеском. Уместо да се иде код врачара, гатара и хоџа ( треба знати – и ислам забрањује враџбие и амајлије), разних екстрасенса, астролога и других духовних превараната и обмањивача, треба се обратити мајци Цркви и од свештеника затражити лек из „Требника“: а нема болести која се молитвом не лечи, нити има прозбе коју Господ неће испунити онима који ишту са вером, надом и љубављу. Он је, никад то не губимо из вида, Отац, чија је љубав већа од сваке земаљске љубави: „Може ли мајка заборавити пород свој? А и кад би га заборавила, ја нећу оставити тебе“, вели Господ преко Својих пророка.
А „Требник“ је ту да својим молитвама заштити од магије и враџбина. Тако се у молитви породиљи иште од Господа да јој опрости грехе, да је сачува од насиља ђавољег, а њено новорођенче од отрова, муке, злих духова и злих очију. (Наравно, не постоје зле очи. Постоји зла душа, која злим погледом, следујући вољу злог духа, са завишћу и мржњом неког гледа. Од зле воље људи и демона штити ова молитва, у којој се помињу „зле очи“.) Читају се молитве и онима које узнемиравају и муче зли дуси, изазивајући душевне и телесне тегобе и болести. Такође, дешава се да дому досађују демони (лете предмети иако их нико није бацио, чују се чудни звуци, гласови, виђају се утваре, итд.): и тада се чита заштитна молитва. На селима је нарочито познато како врачаре могу да делују на стоку. Тако се у молитви за престанак помора домаћих животиња свештеник обраћа Господу просећи га да погледа на стоку која љуто пати, и да од ње отера све оно што је „од злог дејства демонског, и зло нанесено им чарањем, бајањем или неком другом врачбином“. Кући нарочито помаже мало и велико освештање воде (мало – уочи славе и у Великом посту, кад се по кућама свешта водица, а Велико – Богојављенско, од кога свака православна породица треба да има по једну боцу): демони беже од свете водице исто као од Крста Христовога, јер је ту водицу сам Син Божји освештао својим Крштењем у Јордану, дајући јој силу да прогони сваког непријатеља и противника наше душе и спасења. Из „Требника“ сазнајемо да и бездетност супружника може бити од враџбина. Свештеник проси од Свете Тројице да слуге своје, молитвама Богородице и свих Светих, „ослободи од сваке завезаности, злодејства и мађија сатане и слугу његових“. Једном речју, кад год је тешко, прибегнимо Цркви Божјој – и нада се наша неће постидети!
Како каже архиепископ џорданвилски Аверкије: „Управо у томе се нарочито јасно показала мајчинска брига свете Цркве за њену децу – за све верујуће хришћане. Ове „требе“ обухватају читав ток људског живота, почев од његове појаве на свету, па до тренутка предавања земљи после упокојења. Према идеји свете Цркве, буквално сваки корак хришћанина, сваки његов подухват, све треба да се освешта молитвом, призивањем благодати Божије и благословом. Истински хришћанин ништа не ради без благослова Божијег, тврдо знајући да је само у том благослову поуздан залог његовог успеха. Света Црква му у том погледу излази у сусрет, нудећи по садржају одговарајуће богослужбене чинове и молитве за све случајеве у животу. Сви ови чинови изложени су у Требнику, приближно оним редоследом којим се за њима јављају потребе у животу хришћанина, почев од његовог рођења.“
Почео је Божићњи пост као припрема за Рођење Христово. Вреди то имати на уму, и јасно разликовати веру од сујеверја. Вера помаже, а сујеверје заводи. Бог позива, а ђаво мами. А мамац је, како рече Његош, увек на удици.
Остале колумне Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
