Пиши: др Иван Пајовић
Из ког разлога сваки човек сматра да је злато скупоцени метал – то нико не може објаснити, нарочито из разлога његове јако мале утилитарности, осим ако се изузме одвајкада веома распрострањена израда накита. Ипак, хиљадама година разне цивилизације служиле су се златом као средством размене, све до обуставе конвертибилности долара за злато 15. августа 1971. и конференције у Кингстону, на Јамајци 1976. године, када је званично укинут златни новчани стандард. Укинута је везаност валута за злато, како за унутрашње, тако и за спољне финансијске операције. Злато је демонетизовано и претворено у обичну берзанску робу, што значи да је злато престало да буде финансијски инструмент. Финансијски инструмент постале су тзв. резервне валуте: амерички долар, британска фунта, јапански јен, немачка марка и француски франак, а злато је постало метал којим се тргује на берзама. Тај метал не располаже никаквим специјалним правима у односу на друге метале. Постоје метали који су јефтинији од злата, и они који су скупљи од њега, али сада је све то само роба која се продаје на међународном тржишту. И све је то јасно одређено поменутим Јамајканским валутним системом.
Али у свему овоме постоји нешто чудно. Сви знају да злато није финансијски инструмент, али се јавно говори о златним резервама разних држава. Човек би се запитао: зашто банке купују злато, где је логика? Из ког разлога је битно колико је злата прикупила ова или она држава, уколико злато није финансијски инструмент према међународном споразуму? Какве везе има количина злата са финансијском сигурношћу неке земље? Рекло би се – никакве. Злато је само један од метала. Исто тако би се могли сакупљати никл, волфрам, титанијум… све су то метали, сви имају своју цену и ниједан не представља финансијски инструмент. Али ипак, до нас долазе информације да је нпр. централна банка Кине сакупила 2000 тона злата, а Европска централна банка око 500 тона. То би требало значити да је на финансијском плану Кина богатија од Европе четири пута. Али у суштини Европска централна банка чини се да је богатија, јер за куповину одређене робе не мора испоручивати злато. Довољно је да просто „исфабрикује” одређену суму у виртуелном банкарском свету. Нпр. у 2021. години Русија је у Европу испоручила 108 милиона тона нафте за суму од 50 милијарди евра, што чини око 1000 тона злата. И Европа је, уместо 1000 тона злата, Русији „испоручила” електронску потврду на којој пише „50 милијарди евра”. А ту је у питању само нафта намењена Европи. Целом светском тржишту Русија испоручује робу вредну више од 300 милијарди долара, што је прерачунато у злато око 6000 тона. Али уместо злата, у Русију долазе електронске потврде са банкарских сајтова. Све залихе злата у европским банкама не прелазе 10.000 тона и уколико би Европа Русији плаћала златом, њене залихе злата потрошиле би се за мање од две године. И то само за куповину руских сировина, не рачунајући још нафту из Саудијске Арабије и разне друге испоручиоце. Да би платила свој увоз златом, Европа би морала да има залихе стотине хиљада тона злата, а њих у толикој количини никада није ни било. Немачка, нпр. има залихе од 3300 тона, Италија 2500 тона, Швајцарска 1000 тона… У целом свету накупило се око 35.000 тона злата. Али све то није толико ни важно, јер Европа све обрачунава електронским цифрама.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 4, 2022
Тренутно велики број финансијских експерата, очекујући велики пад вредности долара, прогнозира раст цене злата, јер очекују да ће са крахом досадашњег система злато постати нова (стара) финансијска валута и да ће сви који га поседују бити на добитку. У том случају појавили би се нови финансијски центри, тј. земље са највећим залихама злата, а оне без злата би осиромашиле. Аустралија, рецимо, јер располаже са само 70 тона злата. Велика Британија постала би сиромашнија од Русије осам пута.
Међутим, под таквим околностима велику улогу би имала производња, тј. рудна експлоатација злата. И земље-произвођачи повећале би ископавање. Поменута Аустралија, са малим резервама, може годишње произвести око 260 тона годишње; Кина 370 тона, Русија 215, Јужноафричка Република 200, Гана 100 тона… што значи да би те земље постале нови финансијски центри и у свету све почиње да се мења. Америка би остала један од лидера, јер производи око 230 тона злата годишње.
У таквом новом систему поставило би се и питање инфлације. Како је речено, светске залихе злата су око 35.000 тона, а сваке године ископа се око 3.500 тона. То значи да уколико би се увео нови златни стандард, инфлација би теоријски имала стопу од око 10%. Све ово за сада само су некаква хипотетичка разматрања шта би могло задесити овај свет у неком веома догледном времену.
У сваком случају, злато се и даље не сматра финансијским инструментом и ако дође до рушења финансијских тржишта, оно може да буде један од видова излаза из таквог стања, уколико се закулисни центри моћи не определе за неки нови модел… рецимо за дигитални новац. Оваква могућност за одређене људе из више разлога представља кошмарни сан, али он може врло брзо бити горка јава. О тој могућности у некој од наредних колумни.
Остале текстове Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
