Пише: Џевад Галијашевић
Након проглашења изборних резултата у БиХ и увјерљиве побједе Милорада Додика, његове странке СНСД и замјенице Жељке Цвијановић, огласили су се из Русије са највишег мјеста: честиткама и нескривеном подршком. Предсједник Савјета Федерације Федералне Скупштине Руске Федерације Валентина Матвијенко, поводом побједе и избора за предсједника Републике Српске кажее:Додик је човјек искрено одан свом народу“, те да је; „захваљујући Додиковим личним напорима, као српског члана Предсједништва БиХ, у знатној мјери ојачао конструктиван и повјерљив дијалог по широком спектру питања, а свестране везе, укључујући и парламентарне, добиле су нови подстицај“.
"Користећи прилику, желим Вас увјерити, да су сенатори Руске Федерације спремни и даље доприносити развоју обострано корисне сарадње за добробит наших народа. Нека Ваш успјех на важној функцији обезбиједи благостање и просперитет Републици Српској", поручила је Матвијенко у честитки упућеној Додику, која је, за јавност у Србији, звучала шкакљиво, па су честитку сложно прешутили медији блиски власти, као и Шолак-Ђилас медији. А погледи из Републике Српске, усмјерени ка Србији, стрепње и надања, често се чине узалудним и без одговора.
Јер након посјете Београду, шефа Војног комитета НАТО, холандског адмирала Роба Бауера, као последње у низу акција и договора о јачању војне сарадње на линији Србија-Запад, комуникација и заједнички пројекти са Русијом постају прошлост, премда су и током цјеле 2022.године били церемонијалне природе.
Интензивнија сарадња са земљама НАТО и Западом у цјелини, била је уочљива још у септембру 2021.године, током посјете команданта националне гарде Охаја, генерал мајора Џона Хериса, коме је Предсједник Србије Вучић, уручио орден Српске заставе другог реда.
Колико кошта руско пријатељство?
Било би погрешно, вјероватно и некоректно, не видјети и не уважавати објективно тешку ситуацију у којој се Србија налазила толико дуго, прије него што је отпор у јавности, непријатељском притиску Запада спласнуо а циљеви и опције, попримили облик конфузне дезоријентисане политике.
О Косову је ријеч, али било би нетачно тврдити да је само то проблем: сада је већ ријеч и о Републици Српској и положају Срба у Црној Гори, али и начину на који Србија разумије појам: пријатељска држава и пријатељски народ. О Србима у Хрватској већ одавно није ријеч: њихова судбина за рационални ум и неопходну колективну свјест, је примјер, постављених циљева који су НАТО и католички Запад, рјешавали по систему, „једно па друго“ а не по систему „једно или друго“. Ако је неко помислио да може добити државност Републике Српске или Црну Гору, као нову-стару српску државу: преварио се: Ни ту не постоји опција „једно за друго“, него увијек, према Србима, отимање по систему „једно па друго“. Док се не узме све... а и то је близу.
У принципу, слика политичког живота у Србији поприма обрис инверзије, једног холивудског филма из далеке 1993 године. у коме, Давид (Вуди Харелсон) и Диана Мурфи (Деми Мур) су вјенчани пар, који одлази у Лас Вегас, са надом да ће освојити довољно новца за финансирање Давидовог пројекта, на подручју некретнина. Када на рулету изгубе уложени новац и сву уштеђевину, сретну милијардера Џона Гагеа (Роберт Редфорд), коме се Диана, на први поглед, свиди. Џон понуди брачном пару милион долара за једну ноћ са Дианом те, иако се понуда младом заљубљеном пару испрва учини неприхватљивом, идуће јутро, они је прихвате. Велики кино хит, снимио је Адриан Лине, и у њему: односи, дилеме и мотивација три главна лика диктирају заплет филма, који открива мноштво занимљивих моралних питања, када се ставља на пробу вјерност и прецјењује улога новца, у куповии среће.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 5, 2022
И у духу моралних дилема у филму, баш као и у животу, уочава се да, граница на којој се дефинишу циљеви и утврђују избори те доносе одлуке о важним питањима, привидног сукоба морала и перспективе, врло често се избрише и прегази, корацима који увлаче народ, у тешко историјско проституисање. И политичким небом Србије већ дуго одзвања наводна дилема „исток или запад“, која у начелу значи: „Русија или Америка“, јер помињати НАТО алијансу, Европску унију, Њемачку и Велику Британију, значи потврдити Америку као опцију, јер се у њој и кроз њу, испољавају се све ове привидне парцијалности, које би наводно требале представљати нешто засебно и другачије од тога. Ту чињеницу, данас би требали разумијети и необавјештени и ометени у развоју, који причају о неком „европском путу“, европским стандардима и великом напретку.
Треба поједноставити: Ако је нека држава, случајно или увијек кроз историју, сарађивала са Србијом, и била спремна да уђе због Србије у Први свјетски рат а у Другом, дође са војском да је ослобађа од нацизма (Њемачког) и фашизма (Италијанског), и након што издржи под Бољшевицима 80. година тираније и фрагментације, настави помагати и градити способност Србије да се брани: авионима и зенковима, против-ваздушним и против-оклопним средствима, онда је то Држава Пријатељ.
Тим прије ако у Уједињеним нацијама упорно штити терироријални интегритет Србије, 15 % њене најважније терирорије која одражава историјску свјест нације о важности: државе, цркве и народа. Само неупућени, могу такав значај Косова тумачити као митологију прошлости. Она држава која заштити Српску државу и њен страдалнички народ, од етикете и жига, због измишљених геноцидних намјера и послова, у предлогу Резолуције Савјету безбедности Уједињених нација, који учини Велика Британија у име цјелог НАТО и католичког Запада... па, нема сумње: Русија је тако ријетка, пријатељска држава.
А колико кошта Косово?
Непријатељ, је у свему другачији од пријатеља: он планира штету за Србиу и српском народу разбија сваки правни и политички оквир који Србја брани или га гради: разбијање српског постигућа званог Југославија, бомбардовање Срба у Републици Српској Крајини, Републици Српској, Савезној Републици Југославији (Црној Гори и Србији). Затим разбијање мале, Савезне Југославије и окупација Косова и прављење албанске државе на простору пуном српске историје, културе, државности, вјере и крви која је натопила ту земљу чинећи је светом срспском земљом. Данас је Косово „света америчка земља“, на којој живе углавном шиптари, док се оно мало преосталих Срба, додатно мрцвари и прогања. Држава је направљена, од вха до дна: од Приштне до посљедњег села и засеока, због чега је за Србију и Србе, Америка на другој страни, јер само она, са свим својим војно-политичким и економским пројектима, лажним посебностима и парцијалностима, она напада, вријеђа, окупира и понижава: док Русија брани. Мало је неморално, причати о истоку и западу, у неким конфузним геополитичким категоријама, као да овдје није ријеч о Пријатељу и Непријатељу, који заслужују отворен и јасан став о њима самим и њиховим акцијама.
А док Америка гази Србију и њене интересе, на опште разочарење политичких првака, никако да пониженом вођству, упути било какав „смоквин лист“ да се бар мало, сакрије та политичка голотиња која изазива згражавање и забринутост у народу. Та неморална понуда коју Србија очекује нажалост не долази, па су неки политичари почели отворено да позивају Американце: да је коначно учине: „Не нудите нам руку спаса, како бисмо одбацили Руску руку“, „узимате нам Косово а не нудите нам ништа“... па понудите нешто ... да се види, колико кошта пријатељство Руско и шта може да се добије одрицањем од њега; али и колико кошта Косово, шта се ту може добити заузврат?
Европски пут, инвестиције које Србија плаћа субвенцијама обезбјеђених многобројним кредитима подигнутим у Западним банкама или вањско-трговинском размјеном са западом која производи губитак од 9.милијарди долара годишње. Гдје је то и како изгледа, „западно лизало“, које Србија тражи да се одрекне Русије и Косова? Највећи степен понижења огледа се у свијести о немоћи, која жртву додатно тјера у нова понижења и губитке. Хорско арлаукање и бука, самодопадних полтрона званичног става, увијек истих, салонских аналитичара, не може сакрити ни срамоту ни губитак на који се пристало.
Ко са ђаволом тикве сади; и ко позива непријатеља на трговину светим мјестима властитог постојања, већ је изгубио све што вриједи и што има било какав значај.А то не може бити непримјетно и никад није безболно.
Уништење украјинског система Стрела 10 можете видети ОВДЕ.
Извор: Правда
