Пише: Бранко Вељковић
Бизон кога зову бизон каже (оксиморон, бизон који говори, езоповски, дакле робовски), по задатку „с врха“, да историја није важна. Каже, са сетним погледом усмереним у неизбежну слику самозваног иза камере, да се уместо Галипоља, Турака и Британаца, треба бавити текућим горућим темама а у којима славобитно, нискостепеновано, учествује и тај „наш“ бизон, на нивоу првачке интерпукције, инфантилне спознаје и увежбане партијске реторике. Можда је један зналац, савременик, сасвим другачије пројектован и озбиљно уведен, на њега (бизона) мислио када је рекао да „верује да је заборав спасоносна формула али да жели да се одмакне од савремених стремљења ка заборављању“ те да „данас руља прати кокошији модел и појми само између два храњења“. Написано видим као истину. У случају бизона, то је између паше и испаше, те онда бизон (а и припадајућа кокошка) не разуме речено. Не разуме да су и тада и сада постојали (не)људи који ће зарад, из праха „обичног“ народа невидљивих интереса, у савршеном договору свих „зараћених“ страна, потпуно смирено да пошаљу у смрт стотине хиљада људи, милионе, читаве народе. Као на Галипољу или неком другом пољу. Све зарад договорених „великих“ интереса и циљева. И након тога ће, са истим тим миром, да напишу историју која се није догодила, а све то да би могли опет да посеју раздор и пожњу крв и затру своје трагове. И како рече један други уметник, без жеље да збуњује бизоне – „оно што није записано и не постоји; било па умрло“. А онда неки трећи, као што је, рецимо, Мали Маре архивар, неафирмативног надимка из невине младости и из истог „крштења“ као и меморандумски наоштрени, одабрани академици, на националној свимаприпадајућој срећној фреквенцији бране оно што је „било“ и оно што „јесте“ од удара истине, у границама свог умишљаја, зелених пашњака и припадајуће конвертибилне апанаже. Они величају историју, али ону историју тужно преузету, штреберски напамет научену и по народ опасно скројену по мери кројача, шнајдера и понеког шеширџије. И њих жуља истина о Гарашанину, том истом Галипољу и „по мало“ истина о актуелним партијама и „лидерима“. Жуља их не због тих историјских тачкица и армија побијених већ због откривања матрица кроз које се разоткривају и они и сви други пре њих на истом задатку. И академици свих боја то у истренираном „саврешном“ миру, наравно - академски, скоро па увек бираним речима, пласирају народу. У духу јавно омраженог а тајно високопоштованог, римског – хлеба и игара. Уз иронично објашењење да за истине треба да чекамо 30 година, амнестирају великаше и политичаре (нарочито актуелне) свих историја кроз ходнике времена те ламентирају о „терету тешких одлука“, „међународним притсцима“ великих сила, вешто маскирајући горку истину. Нема притисака! Барем не на дебело заштићене великаше и политичаре које тако свесрдно штите и промовишу и од којих јако лепо живе. Све је само договор. Договор за рачун њихов а увек на штету сопственог народа. И у томе тако здушно и предано учествују и ти „наши“ великаши, политичари, академици, јавни радници и толики други. Свако у свом умишљају и на свом пашњаку. Сви и одувек !
Како год, бизон ми је дражи. Граница његовог умишља, мимо траве и испаше, је у осећају важности као компензација за младалачке фрустрације, проценту од кладионица и тапшању по трбушинама. Блазирани доктори и академици су много опаснији и трајнији. Ако сви путеви у земљи Србији воде на српска гробља, онда је једно сигурно – те путеве трасирају ови на највишим државним позицијама, са највећим платама, највише тешко зарађених диплома и доктората, чинова, звања, титула и ордења, црквених и световних! Тешко да је радник из Шумадије, паор из Бачке или ткач из Лесковца осмишљавао стратегије и политике, националне интересе и грандиозне, баснословно скупе, економске пројекте. Тешко и да је тог сељака, паора или радника ико икада врбовао да одаје националне тајне или да буде „агент од утицаја“. Знамо кога јесте !
Део те ванвременски тужне, неизговорене истине је да не постоје политичке партије, династије, идеологије, сукобљене стране и непријатељи. То постоји само за народ који се свађа, расправља, гине и страда. За ове друге, они кажу „прве“ („највеће синове нашег народа“ и којекакве „врховне команданте“) и историје „вредне“ и записане, ултра богате и „образоване“ су вечерњи договори уз вино, испланирани излазни коридори, тајна склоништа, девизни рачуни, пластичне операције и нови идентитети. И наравно, снови о вечној слави и светлости. За народ је „милосрдни анђео“. И није битно који народ на овој планети. Свуда је и све исто. И „анђео“ је за све исти.
„Да у ратове иду политичари, ратова не би ни било“ - треба понављати одличне цитате.
Неко рече – „први светски рат је био рат у оквиру једне породице“. Велика истина баш као што је истина и да је то био Велики рат. И није завршен миром, него примирјем. А злом и издајом у тај рат увучени Срби нису се „примирили“ него победили. Али тешко је то јавно рећи. Не да протокол. Терминологија међународног права није случајна. Напротив, врло је прецизна и увек означава право стање ствари. Велике силе и дан данас на резултат Првог светског рата гледају као на привремено стање. Зато је то примирје, недоречено стање. И после крваве авантуре која се зове 2. светски рат и масе других покоља и на лешу Велике Империје свих океана успостављеног пројекта новог-новог света, Washington DC-ја и последично, стварање гаранта за васпостављање Израела и море других „ситних“ глобалних корекција, крајем века обновљена је и Велика Немачка. У контексту времена, „неко“ је успешно васпоставио „ред“ са почетка 20. века из „хаоса“ који је владао у међувремену. У том контексту сетите се, поштовани читаоци, какав је био положај и где су биле границе Србије у том и тако „уређеном“ поретку и погледајте куд плови овај брод данас. И све то није могло без Руса и Русије, у међувремену „крштене“ по идеолошком моделу у – СССР. Русија која, као и најлепша жена због које време не постоји, може само да се воли, не и да се разуме. А од СССР-а остала је несхватљива снага, крв као завет и наметнута судбина и плодна подлога за планетарну идеолошку и политичку комбинаторику нестварних размера. Комбинаторика значајна скоро као и заоставштина никад умрлих руских класика, незаменљивих за разумевање човека и наратива комплетне цивилизације 20-тог века. Из времена СССР-а остала је и крилатица – „В Москве зезды рубиновые. А здесь, в Приморье звезды приморские“. Ово нећу преводити, подложно је тумачењима и (не)намерним грешкама у превођењу.
О збуњеном бизону не бих више. Мир њему и поштено заслуженом пашњаку. И припадајућој кладионици.
О Малом Марету, сујетном, нестварно адаптивном, осветољубивом и егоцентричном, сасвим сигурно и начитаном, можемо још по нешто. Не због њега и бесмислених реклама-брзалица на крају сваке тираде, него због теме. Маре перо позлаћено, од Кисинџера до Кристијана и преко још неког „К“. Мера свега и по себи. Како другачије. Вешти и посвећени архивар свега а посебно самога себе, искрено заљубљен у своје ниско „ја“ и запад кога нема, нарочито ако има француски акценат и британско порекло а рођењем венчан са њему тако омраженом и неуништивом ћирилицом на националним фреквенцијама. Апсурд који траје, отуда хронична фрустрација. Маре је бистрица, сасвим извесно разуме пуно тога. Јесте Маре сведок-сарадник који је са разлогом одабран и који је све то уредно записао. Али за живота духа свога, Маре није схватио буџетирање повереника Даре нити алкохол његовог претходника Тирнанића. Тирнанић дивног, Богом датог имена, као дар а онда и усуд. Шта је упокојени, луцидни, безгранично шармантни новинар-интелектуалац, истог пера и пергамента, схватио и чега се тако плашио када се погаси јавна расвета (наравно) Француске улице и Клуба књижевника, зашто су тада једино алкохолна испарења била заклон од авети свих милиона покланих и покопаних? Схватио је покојни Тирке и мумлања брата по боли и не само боли, Томе Здравковића који је опијен успехом прво негирао Бога а онда почео да пева најлепше стихове из душе која боли. И Боли. Јер и Тирнанић и Тома и ти, Маре, и хиљаде других „њима“ тако корисних, потекли сте из исте атеистичке, југословенске крваве бајке оковане многим па и твојим омиљеним француским кључем, обојене у триколоре са црвеним пентаграмом исцртаним на тачно одређен начин. Превише симболике за „Настику“ или Дијагорино „нема Бога“. Ти си то назвао „Деца комунизма“. Аутобиографија, зар не, Мали Маре?
А ако је комунизам ваш отац, Мали Маре, ко вам је деда ?
Кад већ помињемо деду, у свом тумарању на граници бар два света, Тирнанић је једне ноћи видео демона. Видећеш га и ти, Мали Маре. Тако то иде. Ко шта тражи он то и добије. Цитирао бих ти Божију реч али немам право да реметим твој самоизабрани пут ка светлости док луча свеће гори.
И онда круна „каријере“.
Мали Маре, одабран за режисера једне сцене и за нотара на другој, у тексту који следи по обрнутом реду. Путник о трошку народа за Ville Lumiere, Град светлости, хотел Ritz на Плаце Вендоме, овенчаног власника, Place Vendome. Бајка о Принцу и Ritzu званично ту почиње.
Сцена прва: Град светлости, наравно, подрум познате архитектуре и свеприсутне тишине. Симболи су битни, рећи ће вам протокол мајстор ако тамо залутате. Присутни грађани : Маре и сет оловака, телом упокојени, прихваћени, озбиљни и стварни зналац тајни, усплахирени свеприсутни самозвани, његов много опаснији пандан некада србског а сада ђетићког порекла, неколико „наших“ још увек присутних, одбројаних, са високим бројевима и прозаичним намерама и одабрани странци по пасошу. Штитоноше јелисејских поља, разиграни Charlie Hebdo двоструке намене и неизбежни англосаксонски модератор, игром „случаја“ инкорпориран у моћни, бездушни, англо-обавештајни канцер-концерн. Зналац тајни зна и колико је потребно да се задржи а да се не компромитује чином, те убрзо срећан напушта подрум двоструке намене, исто као и од почетка одсутни а некако опет присутни уметник. Уметник је оправдано одсутан, искрено свестан бестијалности времена које долази и улоге већ презреног самозваног коју управо свесно и уз готово опипљиву хипертензију прихвата, а опет, довољно јак да може да одбије да присуствује таквом, бизарном, чину. Уметник зна да мора бити бизарно да би се сакрила суштина. Зна, али мудро не учествује у том делу представе. Иако је свашта прошао у овом животу овако нешто га тера на повраћање. Од махале до подрума сведочио је само људским понорима. Уметник познаје подруме Источне престонице. Срце светске комбинаторике на пуно нивоа. Самозвани са својим прединфарктним стањем и балканска рапсодија су, из те перспективе, нестварно небитни део глобалне слагалице.
А онда, „избори“, Вождовац, инфилтрација по дубини, окупација државне администрације, отимање државне касе, „преузимање“ кадрова по том кључу из „противничких“ партија,... и би власт.
Ако изузмемо све друге околности и мотиве, ово, поштовани читаоче, није био никакав узвишени чин, иницијација или духовни пут. Већина присутних, никако сви, је у духовном смислу на нивоу горе поменутог бизона (нека извину бизони), али то јесте био чин класичне велеиздаје. Под покровитељством припадника страних обавешајно-политичких структура, увођење још једног самозваног у звање и позиције које ће овај наш народ, а и не само наш, да уведу у године ужаса, издаје, економске девастације, разарање националног, личног и породичног идентитета и по свему судећи у озбиљан рат и погибељ. То, у народу, а и у још увек постојећем Кривичном Закону Републике Србије има своје име. Сви га знамо. Потписнику ових редова се управо ових дана суди у суду преко пута суда због деликта изречене „те“ речи !
Смешни део представе и сцене прве је што су присутни мајстори игре убедили разиграног самозваног и припадајуће сватове са младине стране, да је моћ подрума таква да генерали са три стране не знају истину и да ако је и сазнају, неће моћи ништа са тим да ураде. Овде, на другом омиљеном језику Малог Марета и припадајућих „тамо“ школованих академика иде неизоставно – no comment !
Сцена друга: све оно што сте већ толико пута читали и слушали о „тајном“ састанку у хотелу Ритз у Паризу. Први извор – „обавештени“ Маре. Бесмислена тирада трапаво осмишљена да сакрије сцену прву. Није вредно писања.
„У царству лажи истина је издајник“, забележио је Блез Паскал, математичар, као дечак заљубљен у геометрију и математичку вероватноћу. А онда, пут живота, немирних година јансенског покрета и очеве смрти, освешћен у вери, аскета, проналази Бога. „Нека ме Бог никада не напусти“ записао је пред коначни пут у Sent Etjen du Mont.
Бог своју децу никада не напушта, али зато деца то редовно чине оцу своме !
А „наш“ самозвани ? Размислите, драги читаоци, мимо свих издаја, лажи и превара, како се се од закопаног оружја ничим изазваних и никада пронађених атентатора и спашавања деце у сметовима, преко „зато што сам паметан“ и „економског тигра“, лако дошло до „ко да смо бацали камење на Бога“. Сви, дакле сви, су криви само не он. Крив је и народ што га је кобајаги „бирао“. Од армије непостојећих убица, такозване „опозиције“, преко „страних сила“, стигао је до Бога. Психопатологија нема границу, као ни глупост. Хоће ли сада самозвани да суди Богу као што је пресудио свима нама? Све и свја је криво, сем њега. Он је једини жртва. Типично за манипулаторе, чак и у „белој“ медицини лако препознатљиво „стање“, дијагноза. И чудан је тај наш свеприсутни манир. Важно нам је какво је ментално стање возача аутобуса у коме се возимо, или рецимо хирурга док оперише нама неког важног, што је логично, али је занимљиво да нам ни најмање није битно какво је ментално стање „највиших државних руководилаца“. Ако је за утеху, а није, и Француска, рецимо, quel dommage, има председника, Емануел Жан-Мишел Фредерик Макрона, бивши јавни службеник, ученик језуитске школе, социјалиста који је усвојио црвену кокошку, па човек сасвим лагано „влада“ државом. Тужни Џозеф Робинет Бајден звани Џо-Јуниор или „не знам шта ћу ја овде али знам да Србе треба бомбардовати“ више није тема ни у том њиховом „новом свету“.
И дигресија, ван данашње теме, али да се не заборави. Рече ми мој добри пријатељ, животно истини посвећен, да је у Москву јавним путем а тајним задатком отишла „занимљива“ делегација. Иду тамо многи на сликање, малобројни и на ходочашће али ова је делегација посебна. Црквено-световна. Делегација преговара, опет у наше име, о томе да се по македонском принципу аутокефалност да и Хрватској и Црногорској Православној Цркви ! По моделу Павелићеве НДХ и ЦПЦ Антонија Абрамовића, растакање Србије на атоме у терминалној фази. И као што рекосмо, учесници и саучесници – сви. Нисам могао да поверујем, носе ме емоције, али један томос је скоро на такав начин већ додељен, зар не ? Живи били па видели.
И да не трошимо дане и године да пописујемо шта су нас све ови наши „изабрани“ лидери слагали, где су нас све опљачкали, потрошили, заменили, поништили,... рећи ћу вам суштину. Рећи ћу вам, кроз цитат неког ко је, верујте ми, савршено био упућен у све о чему пишем а на шта је наш „самозвани“, у име свих нас пристао. Чега је самозвани део. Речено је овако: „створићемо време у ком су сахране важније од покојника, свадбе од љубави, где ће изглед бити важнији од душе, где ће доброта бити глупост, интерес важнији од пријатељства, жива реч одузета страхом, људски однос ће заменити социјална дистанца, живеће се култура обожавања амбалаже презиром садржаја. Кад то буде, бићемо близу, наше стадо ће блејећи ићи куда им кажемо, а наше тајно знање својом „хуманошћу“ водиће их ка светлости“. То је манифест онога што је самозвани прихватио. И то је оно што и он спроводи а ми силом нереаговања живимо.
А новац, говорио је исти, је у том плану само средство, оружје. „Са новцем можете купити кућу али не и дом, са новцем можете купити сат али не и време, са новцем можете купити кревет али не и сан, са новцем можете купити доктора али не и здравље, са новцем можете купити храну али не и апетит, новцем можете платити вечеру али не и поштовање. Материја је наше оружје за конзументе, јер све им то дајемо, да би лутали, а ми знамо тајну“.
Само један пример од онолико, од неки дан - у пракси то изгледа овако, реч има самозванац : „Катастрофа и то са литијумом што смо урадили. Оћете да вам то докажем ? Па ево да вам докажем. Дакле, литијум је прошле године у мају био 13.000 долара по тони, данас је 79.000 долара по тони. Што значи да је на наше оверене резерве то око 100 милијарди евра. Па нека нама остане 20 милијарди, нека Лозници остане једна милијарда, јел знате шта је то, ти би се људи купали у новцу. Ви сте отели људима милијарде евра, милијарде евра,...“. И опет - „Ви сте“,... А и ко уме да чита, у праву је – све нам је самозванац баш лепо „доказао“.
И ето, толико о томе ко се онолико посипао пепелом, ко доводи у Србију међународне конзорцијуме „убице“, ко се дебело наплаћује и гради још „пар година за њих“ на власти на рачун уништења пола Србије, ко их протежира и лобира за њих и у ту сврху поставља министра-егзекутора са шест дана србског држављанства, плаћеника истих тих конзорцијума. И стварно није у реду што су незахвални Срби, Шумадинци, махом пољопривредници, домаћини, устали да срцем бране своја имања и дедовину од сатирања и уништења и што сте им, како то лепо рече овај, опет усплахирени говорник, „отели милијарде евра, милијарде евра“, а њима, јасно рече, тих тричавих, 20 милијарди евра од „оверених“ 100. Није у реду. А лепо су испланирали да се „купају у новцу“... И наравно, са тим лицем, одмах се пројектује и наличје,... преподобни зелени ћутолог, пројекат зелене глобалне агенде за потребе запаљиве еx-yу политике, „заузима јавно свој став“ и у договореном ритму „напада“,... а све зато да тај „став“ не би заузео унезверни народ са мотикама већ да би (народ) наивно веровао да ће добро плаћени „ћутолог“ да их одбрани,... а оно и зато, да се тај исти народ бави и том, важном и пре важном темом, док друге важне и преважне теме – попут издаје Косова или свеопшта глад и опште безнађе, иду у поноћне термине на националним фреквенцијама,... и ето,... то вам је, поштовани читаоци, тлоцрт политике и „сви други су криви а не ја“ примитивне манипулације,...
„Ако од новца направимо Бога, проганаће нас као ђаво“...
А сад, као и сваки други узорни грађанин мале вароши, упалите свој телевизор, послушајте трећи или неки други обојени или хепи дневник, одгледајте пар ријалитија, гласајте за најлуђег и уредно и смирено сачекајте крај…
Остале текстове Бранка Вељковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
