Пише: Владимир Димитријевић
ЈОЗЕФ К. У КАТЕДРАЛИ
Уморан од дуготрајне одбране од оптужбе која му никада није била изречена, Јозеф К. је ушао у катедралу у свом родном граду. На његово запрепашћење у полумрачној катедрали чекао га је свештеник - затворски капелан, службеник суда који је водио против њега процес. После размене неколико кратких реченица упознавања, свештеник упита Јозефа К.:
„Како замишљаш крај?“ Јозеф К. одговори:
„Пре сам мислио да се мора добро свршити, а сад понекад и сам сумњам. Не знам како ће се завршити. Знаш ли ти?“ „Не“, рече свештеник, „али бојим се да ће се завршити рђаво. Сматрају те кривим. Твој процес неће можда ни изаћи из оквира нижег суда. Барем за сада сматрају твоју кривицу доказаном“. „Али ја нисам крив“, рече К. „то је забуна...“ После подужег дијалога, свештеник изговара следећу констатацију о суду:
„Њега је закон поставио у службу и сумњати у његову достојност значи сумњати у достојност закона“. „С тим мишљењем се никако не слажем“, рече К. тресући главом, јер ако се човек њему приклони, онда мора све што је говорио сматрати истинитим. А да то није могуће, то си и ти сам опширно доказао“. „Не“, рече свештеник, „не мора се све сматрати истинитим, само се све мора сматрати потребним“. „Жалосно мишљење“, рече К. „ЛАЖ ПОСТАЈЕ ПОРЕДАК У СВЕТУ“.
Да, читаоче: Кафка је, одавно, осетио – на западном суду си увек крив, чак и ако не знаш због чега те оптужују. Такав случај је, одувек, и са Русијом, која је Западу крива као вечити непријатељски Други, Други кога не треба само потући, него и затући. Зато сам решио да подсетим на ставове западне штампе од пре осам година, када је Украјина гурнута у крв и ужас да би Русија била сломљена. Западни „мудраци“ су, од самог почетка, исто творили и говорили – разорити Трећи Рим по сваку цену. Тада су, међутим, показивали лицемерне осмехе – као, нека се Путин смири, нећемо му ништа. ( А спремали су, наравно, рат ).
Текстови су се појавили после пуча укронациста у Кијеву.
ЕНГЛЕСКЕ НОВИНЕ 2014.
„Тајмс“ своју анализу догађаја на Украјини почиње тврдњом да „Европом кружи баук страшног крвавог рата“, који би могао да личи на сукоб после распада Југославије. На Криму живе многе етничке групе, међу којима су и Татари, који се боје руског национализма и који би, у случају да се Крим одвоји од Украјине, могли да дигну устанак. Ипак, постоје два чиниоца који би могли да спрече продубљивање конфликта – руске банке су у Украјину уложиле 30 милијарди долара, и сигурно не би да изгубе капитал, а привремена украјинска Влада би могла да покаже „компетентност“, што би спречило побуне оних који се не слажу са „евромајдановском“политиком. „Гардијан“ пише да није толико битно да ли су руски специјалци освајали парламент Крима или нису ( мада изгледа да јесу ) – Русија је улетела у сукоб, показавши своју моћ на Украјини и доводећи до опасног појачања конфликтности у региону који је ионако нестабилан. Овај енглески лист саветује опрез новим властима Украјине, препоручујући им да увере Москву да ће бити сачувани и њени интереси и интереси руског становништва ове источнословенске државе. Такође, морају да се пазе од прејаког утицаја наоружаних људи међу својима. Новине подсећају „евромајдановце“ на 2008. годину и случај Јужне Осетије, у коју је грузијска војска ушла да би је присајединила Тбилисију. Русија је одмах узвратила:“На стотине људи погинуло је у тешком петодневном рату, који је довео до наставка руске окупације на 20% грузијске територије. Ако се деси нешто слично у много већој и боље наоружаној Украјини, последице могу бити катастрофалне“.
ФРАНЦУСКА И ШПАНСКА ШТАМПА 2014.
Француски „Le Temps“ се плаши да се евромајдановска револуција не претвори у грађански рат, с епицентром на Криму, чиме би, по Радославу Сикорском, министру спољних послова Пољске, дошло до регионалног сукоба. Ове новине сматрају да Украјина, као мост између ЕУ и Русије, мора бити обновљена, да у њој не би победили центрифугална силе са средиштем на Криму.
Шпански „Ел Паис“ упозорава да Евромајдан не представља целу Украјину, да украјинска држава није преуређена, и да је сасвим могуће да ће доћи до њеног распада. Шпанске новине Путину не препоручују да извлачи предности из сукоба, него да се договори са Западом.
АМЕРИЧКА ШТАМПА 2014.
„Кришчн Сајенс Монитор“ упозорава Русију да показивањем мишића на Украјини потврђује стереотипе по којима се толико плаши упада на своју територију да мора да улази на туђу територију и прави од ње тампон – зону према Западу. Новинари подсећају на чувену изреку Џорџа Кенана, творца „теорије обуздавања“ СССР:“Не сме се заборавити да су они народ незаштићен, кога страх или брига за престиж могу гурнути да учине нешто што не одговара ни нашим, ни њиховим интересима“. По Роберту Каплану, аутору књиге „Освета географије“, Путин је обичан руски аутократа који зна сву огромност, али и незаштићеност руске територије – тла је много, а становништва мање него у Бангладешу. Русија,каже он, „нема природне границе у правцу Западне Европе, због чега су је освајали не само Француска и Немачка на челу с Наполеоном и Хитлером, него, у претходној руској историји, и Швеђани, и Пољаци, и Литванци“. „Кришчн Сајенс Монитор“ сматра да Путин не треба да буде агресиван, нити мора да претрпи пораз – његова мудра и умерена политика „потврдиће идентитет Русије, којим ће се друге земље одушевљавати“.
„Вол Стрит Журнал“ не сумња да су руски специјалци освојили кримски парламент, као ни у то да Путин хоће нови рат у Европи, осокољен тиме да Америка и ЕУ нису помогле Грузији, нити су снажно подржале украјинске протесте. Прекрајање територије Украјине за Путина је начин да спречи њен улазак у ЕУ и НАТО. Гласило светске банкократије тврди да је Путин непредвиљдив:“Проблем је у томе што је на свим фронтовима, била то противракетна одбрана у Источној Европи или Сирија, Бела кућа одступала пред његовим захтевима и није му дала разлоге због којих би уважио америчку вољу. Твит из НАТО штаба или изјава државног секретара Џона Керија о Криму, дата у четвртак ( 27. фебруара 2014, нап. аут. ), ово неће променити“.
Колумниста „Вашингтон Поста“, Ен Ејплбаум, сматра да нема потреба за масовни упад руске војске на Украјину. Руска обавештајна служба, још од доба КГБа, има вештину да прави провокације које доводе до Москви корисних сукоба, какав је био онај између екстремне кијевске опозиције и Јануковича, што није тешко тамо где новца хронично нема – а на Украјини га нема. Нешто слично се дешава и на Криму, који се сам наоружава и спрема за борбу против евромајданског „фашизма“ Украјина је пред банкротом – довољно је да се руске банке повуку, да скоче цене гаса, да се прекине сарадња украјинске привреде повезане са Русијом. Могуће је, вели Еплбаум, да су збивања на Криму само почетак распада Украјине.
Чарлз Краутхамер у већ поменутом „Вашингтон Посту“ истиче да Путин обнавља руску империју: 2008. узео је од Грузије две области, а недавно натерао Украјину да повуче споразум потписан са Европском унијом. Када су се Украјиници побунили, оборили „руског човека“, Виктора Јануковича и обратили се Америци и ЕУ – лидери Запада нису знали шта да раде. Сад је „или – или“: или ће Украјина кренути ка „европској будућности“ ( ако Америка обузда Русију ), или ће Русија завладати Украјином. Америка мора одмах да подржи евромајдановце и да им економски помогне у озбиљној мери. Изјаве Керија не значе пуно, али би слање америчке флоте у Црно море било јасан знак да се САД не шале. 15 милијарди долара које Русија нуди Украјини је много новца, али то је мање од половине свега 1% бруто националног прихода САД и ЕУ. По Краутхамеру, боље је Украјини дати паре него допустити крвопролиће. Јер, без Украјине, Русија не може постати Империја. Путин све ово зна, и врши притисак. Питање је да ли Обама може да тај притисак усмери ка Русији, да би Украјина „продисала“.
Тако су писали 2014, а сада гледамо шта се збива.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Наш велики геополитичар Милош Кнежевић подсетио нас је још 2012:“Евро¬а¬ме¬ри¬ка је трансатлантска двоконтинентална симбиоза која оличава најкрупнију амбицију просторног организовања и овладавања, или, како неки мисле, једини прави глобални Запад. Европа и Америка, дакле били би Запад Првог или Слободног света који унилатерално предњачи јер је најснажнији и најмоћнији. Из те врсте Запада, са нескривеном мисионарском и тотализујућом претензијом, искључени су други који, можда, у религијском, културном и цивилизацијском смислу, такође, спадају у глобални Запад. Сплашњавање западног тријумфализма које догодило у првој деценији 21. века, указало је на обнову мултиполаризма у међународним релацијама. Иако је у глобалним односима као културна доминантна остала западна, тј. америчка for¬ma men¬tis, у реалној светској геополитици запажа се поступни завршетак америчке ере и настанак постамеричког света./.../Слично европском ниподаштавању у одбијању Балкана као недовољно европског подручја, такав став градио се и у дискриминаторно становиште према Русији. Тврдило се да Русија уопште није европска земља, да ничим не припада Западу и Европи, да је најкрупнија и безнадежна врста азијског Оријента. Руски оријентализам, додуше, није поистовећиван са балканским, али су извесне сличности уочаване и истицане. Са друге, српске и руске стране уочене сличности и сродности су високо вредноване. При свему не би смело да се заборави да је Русија европска, православна и хришћанска земља која, захваљујући историјским околностима ненасилне колонизације, допире до Хабаровска и Владивостока на најдаљем истоку. Посредством Русије Европа додирује Кину и Јапан.“(1)
И рат НАТО-а против Русије, а путем Украјине, рат је Европе против себе саме. Имаће, и већ има, крваве последице по европску целину, која изнемогава у сукобу који је раздире. Али, авај – еврократија је под сенком вашингтонске моћи, и ако европски народи не одбране себе побуном против штеточинских квазиелита, ништарија маскираних у свемоћне свезнадаре, они ће заувек нестати.
И пре осам година то је могло да се наслути, а сада се види потпуно јасно. Русија не пристаје да буде Јозеф К, а конструкција лажног западног суда се руши на наше очи.
1. https://www.ips.ac.rs/rs/publications/srbija-i-zapadni-balkan-sporna-zapadnost-zapadnog-balkana/
Воде се жестоке борбе за Доњецк и Херсон! Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
