Пише: Емил Влајки
УКРАЈИНА
Црвено, мрзим те црвено
Немоћно шапташе цигански романсијеро
А крваве су кише непрекидно лиле
Натапајући улице Гранаде.
--------
И видјех коња црвеног
А оном што га јахаше
СМРТ му бијаше име
Док за њим иђаху црвени анђели
Што убијаху мачем, глађу, кугом
И звјерима земаљским.
Гледам их
У вијестима су свакодневно
Црвеним словима исписани
Истопљени оловни војници
По црвеној земљи леже
И ријека црвена тече
Под сунцем небеским што блијешти
К'о ледена црвена плоча.
Бијаше тако лијепа
Коса пламена
Усне пожудне
Дрска црвена хаљина
Црвене ципелице
И нокти црвени.
Из челичних птица муња црвена
Спалила косу пламену
Усне, нокте
Хаљину, ципелице
И што рече некад неки пјесник
Ужаснут смрћу њему најдраже:
Пуче пушка одозгора
Проби срце јадне жене
Ево пехар крви њене.
Гдје ју је црвена смрт снашла
Тајна вјечита
Јер посвуда су гинуле
И гину жене пламене косе
У новим Герникама,
без Пикаса да их ослика,
У Доњецку, Луганску, Мариупољу
Херсону, Харкову и Кијеву
Гинуле су не знајући
Због натоизације, демилитаризације
Демократизације и денацифијације
Да ли ће икада више гинути
Само због љубави?
-------
Зелено, волим те зелено
Зелен вјетар, зелен гране…
Написа пјесник живота и наде
А његова је крв проливена,
Никад заборављена,
На улаштеним плочницима Гранаде.
Извор: Правда
