Пише: Слободан Рељић
Брига Европске уније за своје недоношче Западни Балкан постаје дирљива, бесмислена и опасна. То се лепо видело ових дана кад је „у главном граду Албаније одржан самит 27 чланица ЕУ и земаља Западног Балкана, први пут ван неке чланице ЕУ.“
Лидери ЕУ, који све теже могу да се договоре између себе шта да се ради у Украјинској кризи, нису имали дилему да Западни Балкан мора да маршира уз антируску музику.
Глас Америке је свој муљави извештај из Тиране насловио „Самит у Тирани јасан сигнал да регион припада Европи, а не Русији или Кини“. А та велика мисао је дошла из главе једног „независног“ аналитичара из Београда. Морало је баш из Београда, јер Београд стално мрда тамо-вамо. Па да се покаже, да је то само привид. Јер, кад Наим Лео Бешири јави из главног града Србије да ствари стоје као у наслову – у Берлину и Бриселу могу да себи пишу плус.
Не знам колико људи у Србији уопште зна ко је Наим и шта је његов Институт за европске послове. Јер, у традиционалистичкој Србији – институт, то тако гордо звучи. А ово што је „за европске послове“ је НВО.
Направиш записник са скупштине од три члана која се није одржала, платиш неку таксицу и однесеш у АПР. Ето то је данас Институт.
И то је у овом случају настало од кадрова којима је центар васионе Хелсинсшки одбор за људска права, а што се у српској јавности идентификује преко лика и дела Соње Бисерко. И, наравно, на парама из европских пропагандистичких фондова за друштвени инжењеринг. Дакле, да Србима несебично помаже да раде у корист сопствене штете.
Те, кад су, уз помоћ Урсуле фон дер Лајен и Шарла Мишела, „лидери на крају самита усагласили декларацију, у којој се, између осталог, потврђује перспектива за чланство западнобалканских држава и позивају земље кандидати да ускладе спољну политику са Бриселом и уведу санкције Русији“ – човек из Института је могао да објави Гласу Америке да је јасно да „регион припада Европи, а не Кини или Русији или неком трећем“.
Има и трећи?
Е, да је међу Србима више Наима! Све би ишло као по лоју. Овако, како се „лидери“ (све је теже утврдити колико они представљају интересе сопствених народа) разиђу – све ће се вратити реалности.
Шта данас на Западном Балкану (како је отромбољена Европа самоуверено прозвала овај део света) значи да сте „на европском путу“? Да сте померили с памећу! Ако сте при здравом разуму – баш то.
Како другачије протумачити беспризорни притисак Европске унија да се Срби (у Србији и Републици Српској) преокрену за увођење санкција Русији – и то без обзира што Унија која је увела те санкције сад не зна како да преживи зиму. „Наши пријатељи“ из Европе реже: да и ми будемо солидарни са Европљанима у тој самоубилачкој будалаштини, или нас неће бити.
Човек за исправан пут Србије, политиколог Бешири, јавља да је све пошло наопачке 2014, кад је Русија узела Крим а Срби нису дали знак – ваљда нису запалили руску амбасаду – „и од тада балтичке земље блокирају отварање Поглавља 31 у преговорима са Србијом, које се односи на спољну и безбедносну политику, а сада им се придружују и друге земље у тој блокади.“
„Биће тешко да Србија објасни једној Пољској зашто не уводи санкције Русији, док у тој Пољској (која је увела санкције Русији) има два милиона украјинских избеглица“, закључује Бешири.
Лако је Беширију, он не мора да брине о реалности. Што више лансира оваквих бесмислица, послодавци из Брисела ће га богатије наградити. А каква је ово држава, можда постане и амбасадор. И то без обзира што нико од народа којима се обраћа то не узима озбиљно, чак ни колико протесте малобројних, али храбрих „Жена у црном“.
„Истраживања у последњих 18 месеци показују да подршка ЕУ опада, како у нашој земљи тако и у региону“, јавио је председник Северне Македоније Стево Пендаровски „Блумбергу“. Наравно, Стевче проблем види у (не)подршци ЕУ, јер, вели, „ми објективно не видимо да се процес евроинтеграција помера“.
Да је председник погледао и нека друга истраживања, видео би да се Македонци (Северомакедонци како су им он и други политичари средили да буду именовани) уопште не слажу са његовом „европском“ политиком по кључном питању овог вермена – по питању Украјинске кризе.
Пендаровски је задужен да шири европожељну русофобију, а у народу се множи оно „што му срцу драго“ и што је рационалној памети блиско.
Јесте, признаће и на часовима ритуалне сакоритике у Европском парламенту: „Недостатак ангажмана Европске уније и пад њеног кредибилитета направили су вакуум и на тај начин отворили простор за државе попут Русије, Кине и других малигних сила“, преноси Блумберг.
Ова Блумбергова реченица је политикантска скаламерија која тужном и преплашеном народу показује да тамо, у том Бриселу, апсолутно нема никакве добронамерности према тужном Западном Балкану.
Да је Бог дао мање ангажмана Европске уније – на Балкану би нешто и било. И не постоји малигнији утицај на Балканско полуострво од евнушког наступа Уније.
Унија може да се похвали да је, како јавља исти Блумберг, после одлучне акције и деветог круга снакција, успела да снизи цену гаса тако да је„гас сада седам пута скупљи него у периоду од 2000-2020, док је струја 10 пута скупља“. Међутим, јавља Блумберг који се у такве послове разуме, „главни проблем је што се не зна колико дуго ће те цене остати“ јер „енергетска тржишта су толико тесна да само неколико степени Целзијуса или неколико дана без ветра дели Европу, суочену са нестанком струје од тога да има довољно енергије да преживи зиму“, упозорава аутор.
И док страшна фон дер Лајен бескомпромисно приводи Западни Балкан, њена земља је пред оним „што стручњаци за енергетику у Немачкој називају Dunkelflaute“ – како се у сектору обновљиве енергије описује временски период у којем се мало или нимало енергије може произвести употребом енергије ветра и сунца.
Европа, која се толико сили над природом – кроз све врсте биоинжењеринга, сад клечи и моли да дуне ветар и да се разиђу облаци. Себи помоћи не могу, али знају шта морају да раде Срби. Укључују те у савез (савези слуте на пријатељства), а отимају ти Косово и разарају Републику Српску.
Ко је овде луд?
Застрашујућа је сама идеја да се помоћ Западном Балкану разуме као гурање свих нас у још тежи и суморнији положај.
Олаф Шолц као газда коме се испразнила кеса јури у Кину и Индију и мољака да његовим фирмама дају – некаква посла. Кад Кинези раде с Немцима то је – бизнис. Кад раде са Србима или Бошњацима то је – малигнитет.
Или, други Шолцов центаршут иде преко текста у „Форин аферс“ да „Немци намеравају да постану гарант европске безбедности, што наши савезници очекују да будемо“. Немци купују од Американаца „борбене авионе Ф-35 с двоструком оспособљеношћу“, што у ствари значи да „могу да носе и нуклеарне и ненуклеарне пројектиле“.
Који то савезници чекају да Немци могу да бацају атомске бомбе, по сопственом нахођењу? Пољаци? Чеси? Британци? Французи?
То би се можда допало Пленковићу, али не и Милановићу. Американци би их пустили да носе бомбе на Москву и засад – нигде другде.
Извесно је да ће оно што Шолц назива „глобална прекретница“ у погледу политике безбедности много тога променити. Али, да ће Немачка бити земља консензуса на том путу Запада – у овом тренутку није извесно.
Ако и нехотице упоредите Шолца са Хитлером, јасно видите историјску разлику.
Немачка привреда између два светска рата јесте постала друга на свету – уз директну и апсолутну ињекцију америчког капитала. Хитлер се томе отео и – наоружао. Био је сила. Да се то допусти Шолцу, тешко је замисливо. И друга су времена.
Зато Немачка тренира строгоћу на Западном Балкану. Ту је сила! Уз свесрдну помоћ Француске и – буку осталих. И ствари тако теку. Западни Балкан јесте окупиран, али и Хитлер нам је нудио да постанемо „део европске породице народа“.
Може бити да би неки Херкул Поаро и успео, кад би се баш напрегнуо, да нађе неке чиновнике који су за проширење Уније. Велики је Брисел! Али, о „ширењу Уније“ – на начин како је текла досадашња мека окупација европског истока – данас извесно не мисли ни један „Европљанин“ – од Бугара до Естонаца, од Мађара до Португалаца.
Зато писмо групације која себе назива Friends of the Western Balkans делује као проста рутина, у којој се испуњава неки формулар на основу кога се после вуку неке парице, а који су скуп у Тирани позвали да се „испуне обећања дата Западном Балкану у Солуну јуна 2003“. Они су мало озбиљнији од Наима, али не много.
Да се 2023. испуне обећања дата 2003!? Шта је ово? Виц из луднице? Додуше, кад видите да се тих 25 потписника састало у Прагу – надате се да су се овог сетили после обиља пива из великих кригли.
Овде је и даље мирођија за све чорбе Америка. А америчка дипломатије никад и нигде није престајала да буде слон у стакларској радњи. Тако амерички изасланик за Западни Балкан Габријел Ескобар пред Тирану филозофира да је „разлика између заједнице за слободну трговину и зоне слободног кријумчарења у контроли граница. То значи да ће морати да се признају границе између Србије и Републике Српске и Србије и Косова, као међународне границе. Има прилике да регион напредује, да се мало залечи кроз Отворени Балкан ако се правилно спроведе“, рече он међу својима у разговору који је организовао Atlantic Council.
То што Европа фрфља – мачку о реп. Баш као што 2014. Викторија Нуланд рече свом амбасадору у Кијеву: Ко ј… ЕУ! Радимо ми свој посао.
Проблем је, наравно, што је миротворство Американаца врло често водило у ратна стања. Није ту важно како је на терену, него логика њиховог интереса.
На знаном блогу „Сајкер“, познати анонимни мислилац је, поводом оног што се дешава овде, подсетио на случај Гренада: „Сећате ли се инвазије САД на Гренаду 1983. године? Све је почело 23. октобра 1983, кад су два камиона с експлозивом дигла у ваздух зграде ‘вишенационалних јединица’ у Либану. У нападу је погинуло 307 људи, од тога 241 америчких и 58 француских војних лица.
Америчке дипломате су се по бомбардовању разгаламиле да неће поклекнути пред тероризмом. Највећи проблем за САД био је што нису имале начина за освету какву су прижељкивале крвожедне „патриоте”… Тако је Реган, с неспорним генијем за маркетинг, наредио инвазију на Гренаду свега два дана по нападима у Бејруту.“
Дакле: „Одлуче ли се САД/НАТО да ударе на Србију, не би им био потребан никакав опипљив војни успех – то би имало искључиво пропагандну сврху и послужило одвраћању пажње јавности с катастрофе у Украјини.“
Нама остаје нада да нисмо Гренада. Јер, ни Украјина није Либан.
Извор: Све о Српској
