Пише: Миодраг Зарковић
У уторак су ме позвале баш и колеге са једног од тих гласила, тачније са телевизије ”Оплот” из Доњецка. Познајемо се још од 2016, када сам први пут гостовао у једној од њихових емисија, па ме није изненадио позив, али њих јесте моја почетна молба да им одговоре упутим на енглеском језику. ”Али ви говорите руски јако добро”, рекли су ми, што наравно није истина. Чини ми се да Руси једино лажу када хвале мој руски. Иначе су веома истинољубив народ, далеко искренији од Западњака на пример, али су врло склони обманама када је реч о мом позанавању њиховог језика.
Објаснио сам им да руским свакако не владам довољно добро да бих тумачио тако сложено ситуацију каква је на Косову и Метохији, те да бих се ипак првенствено ослонио на енглески, којим се служим приметно боље. И даље збуњени, прихватили су.
На крају разговора, било им је савршено јасно зашто сам инсистирао на томе да одговарам на језику који говорим боље него руски.
Ево шта сам им рекао.
Најпре сам се осврнуо на један парадокс, а то је да ”обичан народ” одлично схвата да је усијање на Космету некако узроковано руско-украјинским сукобом, док особе присутне у јавном простору, дакле новинари, водитељи, коментатори и аналитичари, углавном и не помињу могућу повезаност. Они којима је посао да то знају, одбијају и да причају о томе, док најшири слојеви становништва поново показују склоност ка посезању за геополитичким питањима највишег реда не би ли проникнули у суштину онога што се дешава нама.
Претпостављам да сваки читалац може да упореди ово што сам изнео са својим искуством. Вероватно ће доћи до истог закључка.
Затим сам Русима испоставио сва моја сазнања о Аљбину Куртију. А сва та сазнања своде се заправо на једну, најбитнију чињеницу: он је немачки човек. Исто као што је то и Виталиј Кличко, казао сам Русима. Па се сетите, додао сам, како је Викторија Нуланд 2014. године издавала директиву да Кличко никако не сме да буде у постмајданској влади, и да је то своје наређење зачинила сочном псовком на рачун Европске уније. Е, управо тако Американци данас гледају на Куртија, који је пак са своје стране залегао за такозвани ”немачко-француски план” за ”решавање косовског питања”. Наравно, појаснио сам да се западни планови не разликују много један од другог, те да је суштина свих да некако натерају Србију да се помири са ”косовском независношћу”, која нити је косовска нити је независност. Али, упркос тој једнообразности, Американци ипак не желе да немачка дипломатија и немачке службе преузимају иницијативу било где, а поготово не на Косову, и нарочито не у овом тренутку када су, због рата у Украјини, односи Вашингтона и Берлина поново затегнути.
Додао сам и да стање на самом терену контролишу не Куртијеве полицијске јединице, него амерички, британски и пољски КФОР, који су заузели позиције у северној Косовској Митровици и око ње. Такав састав не полаже рачуне Приштини, па ни Бриселу, него по свој прилици директно Вашингтону.
Према томе, могуће је да садашња ескалација представља америчку замку за Куртија, који не ужива подршку ни међу Шиптарима, некмоли Србима или другим мањинама у покрајини. Сам по себи, одлазак са сцене једног таквог екстремисте као што је Курти наравно да је добра вест за Србе и Србију, али, додао сам, то је само половина приче. А друга половина је кудикамо мрачнија.
Једна могућност је, испричах, да Запад користи косовско жариште како би развукао руску војску. По тој теорији, САД потпирују оружани сукоб на Косову и Метохији, како би довели Русију пред свршен чин и приморали је да интервенише како би заштитила свог савезника Србију. Одмах сам изнео Русима своје мишљење да та теорија није много вероватна, из простог разлога што Запад делује уплашен од руске војске и да је последње што сада жели то да се она појави још негде и, после Украјине, помрси му планове још негде.
Наравно, из самог Доњецка, по којем месецима пљуште украјинске бомбе, не може се баш најјасније сагледати тај страх Запада од руске војске. Непосредно искуство Доњечана говори да руска заштита и није онолико корисна колико су се надали и прижељкивали у претходних осам година. И нема им се на томе шта замерити, јер јесте чињеница да су доњецки градови, не само Доњецк него и Горловка, Макејевка, Харциск... сада чак и угроженији него што су то били пре руске специјалне операције. Изван Донбаса, међутим, видик се шири и открива другачију слику. Па тако можемо да приметимо учестале позиве Москви да се започну преговори о Украјини; позиве који долазе из Берлина, Париза, чак и Вашингтона. Можда се Џозеф Бајден и не сећа шта је причао пре само неколико месеци, али они који пазе на то шта све изговара излапели амерички председник добро памте како се тада зарицао да никада неће сести за сто са Владимиром Путином, кога је називао ратним злочинцем. Данас тај исти Бајден јавно предлаже Путину да се ипак нађу и започну преговоре о Украјини. Исто нуди и француски председник Емануел Макрон, кога Путин чак није удостојио ни одговора, али и немачки канцелар Олаф Шолц, с којим је Путин разговарао телефоном, а онда га испонижавао потанким јавним саопштењем о дотичном разговору - и Шолц је, свеједно, најавио да ће опет радо попричати са руским председником ако се укаже прилика. И тако даље... Много је показатеља, друштвених још и више него дипломатских или политичких, да Запад сада покушава да произведе обуставу борбених дејстава у Украјини, па им онда руско евентуално ангажовање на простору Србије, тачније Косова и Метохије, никако не би ишло на руку.
Уосталом, НАТО је једном већ избегао непосредан сукоб са руском војском, управо на Космету у јуну 1999. године, када је руски одред заузео приштински аеродром Слатину и нашао се у окружењу НАТО трупа. Британски генерал Мајкл Џексон, подсетио сам Русе, тада је дао чувену изјаву да му не пада на памет да започиње Трећи светски рат и наредио НАТО јединицама да се повуку. А тих дана је НАТО био на врхунцу својих моћи, док је руска војска била, као и руска држава, у небројеним тешкоћама. Данас би тај однос био само неповољнији по Запад, који, закључих, зато и не би желео да ризикује са руским војним присуством на Балкану, и то раме уз раме са српском војском.
Друга могућност, о којој се незванично прича, тиче се евентуалних западних уступака Србији, којима би се званични Београд намамио да коначно преломи и придружи се противруској коалицији коју Запад окупља још од фебруара. Наводно, Американци би Србији одобрили неку суштински безвредну ”победу” у окупираној покрајини, рецимо фамозну Заједницу српских општина која са собом не носи никакав бољитак по косметске Србе, док би заузврат тражили да се Србија отворено сврста против Русије. Садашњом кризом, чији ће расплет диктирати као што је диктирала и заплет, Америка би тако убила две муве једним ударцем: решила би се пронемачког Куртија, а Србију би, зарад бесплодне Заједнице српских општина, превела на своју, антируску страну.
Нисам процењивао колики су изгледи да садашња српска власт прихвати такву купопродају. Мада Русе уопштено, а Донбас поготово, доживљавам као братску средину, ипак ни пред њима нећу да износим српски прљав веш и без потребе нападам српско руководство, ма шта мислио о њему. Довољно је што сам наговестио описану могућност, из које ће свако паметан да закључи да, чим су Американци смислили такав план, онда он није нереалан. Даље од тога нисам одлазио. Свеједно, рекао сам да је изузетно важно расположење народа у Србији, које је оштро против било каквих санкција Русији или ма којих других противруских потеза. Нагласио сам да би тако чврст став народа могао да буде пресудан, као што је и до сада можда усмерио државну политику, немоћну пред онолико снажном и недвосмисленом подршком Русији коју су грађани Србије показали не једном.
Новинар ”Оплота” ме је на крају питао шта очекујем од преговора у Бриселу, чији је наставак најављен за неколико дана. Одговорио сам да за протеклих преко 11 година, колико ти преговори Београда и Приштине трају под окриљем Европске уније, Србима са њих није стигла нити једна повољна вест, па да зато немамо чему да се надамо ни сада. Охрабрујуће би било, рекао сам, када би Србија одустала од даљег учешће у преговорима, за шта би имала сва оправдања овога света, с обзиром на то да супротна страна није испунила чак ни оно мало на шта се обавезала за све ово време. Ако већ неће да одустане, онда би Србија могла барем да званично позове Русију да се укључи у преговоре. Сам Александар Вучић је, подсетио сам, на приштинске захтеве да се преговорима прикључи Вашингтон узвраћао обећањем да ће у том случају он лично позвати за сто и Москву. Па пошто је неку годину касније такође сам признао да на бриселским преговорима у ствари Американци вуку све конце, а такође и пошто је Дмитриј Песков у име руског председника пре само неколико дана рекао би Кремљ прихватио позив на учешће, онда су се сви услови створили.
Нажалост, додао сам, Песков је појаснио да такав позив Москви никада није стигао из Београда.
Закључио сам да би најбоље, заправо и једино смислено, било да Београд врати стање на оно које је било пре Бриселског споразума. А то је, оценио сам, могуће спровести у року од највише 48 часова, упоредивши то са руском акцијом на Криму с пролећа 2014. године, када су без испаљеног метка омогућили спровођење воље тамошњег народа. Исто тако би, оценио сам, било могуће и на северу српске покрајине поново успоставити српске установе које су међувремену погашене, што би потпуно онемогућило заокруживање злочиначког пројекта ”косовске независности”.
Ето, све сам им то рекао. А у себи сам се мислио:
Пустите ви браћо Косово и окрените се Бахмуту. Јер ако ни њега не можете да освојите, тек нама нећете бити у стању да помогнете. Ако ли пак заузмете Бахмут, а онда ослободите и остатак Донбаса, е онда нам никаква помоћ вероватно и неће бити потребна, већ ћемо у новонасталим међународним околностима и сами моћи да се вратимо на простор Косова и Метохије онако како налажу и право и правда.
Остале текстове Миодрага Зарковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
