Пише: Миломир Степић
Ексклузивитет интереса
Постхладноратовски униполарни "потоп" у режији таласократског Запада донео је свету смишљену појмовну збрку. Уз мноштво нових термина за потребе "новог поретка", они већ познати су губили старо и добијали ново, понекад и сасвим супротно значење. Распојмљивање, појмовна мимикрија и промена смисла нису били случајни, нити сами себи сврха. Напротив! Били су намењени преумљењу појединаца и друштава у обездуховљене конзументе свега и свачега, деконструкцији "отпадничких народа" и националних држава, сламању и обесмишљавању џепова отпора, те општем потчињавању глобалистичкој елити. Све су то Срби одавно схватили и објаснили крилатицом "завођење за Голеш-планину".
У том контексту, феномен националних интереса нашао се пред наглашено снажним ударима. Сугерисано је да би требало неупитно, аксиомски, да се прихвати како национални интереси глобалног америчког хегемона сежу "у сваки кутак Планете". Следствено, нико други нема и не може да има националне интересе. Па ни сопствену геополитику, геостратегију, економску, културну, просветну, здравствену и другу политику. Све се то мора уклопити и подредити "неопходној нацији", а делом и њеним европским подизвођачима. Остали морају сами да се одрекну националних интереса и да беспоговорно, робовски, извршавају налоге, онако како је то Ворен Кристофер сурово, мада парадигматично поручио Слободану Милошевићу. Важило је то првенствено за оне мале, немоћне и силом прилика послушне, али је било намењено и онима великима – попут Кине и Русије – да су дозволили да буду сломљени.
Релативизовање националних интереса
Уобичајена садржина појма национални интерeси темељно је претресена и промењена. Раније је логично обухватала слободу, независност, суверенитет, демографску обнову, изградњу и неговање националног идентитета, очување и разумну експлоатацију природних богатстава, стабилан економски развој, постизање прехрамбене и енергетске безбедности и, ако је могуће, самодовољности, те максимално остварив ниво укупне, тј. "меке" и "тврде" моћи, нарочито војне. То укључује и прворазредне геополитичке постулате: да се формира и функционише територијално целовита национална држава у границама мање-више читавог националног простора и да буде што боље позиционирана на међународном плану сходно конкретним околностима. Она би требало да доминира или барем да не буде у великој мери подређена у односу на суседе и да са њима има што мање нерешених граничних и мањинских питања. Подразумева се да би њено ступање у наднационалне политичке, економске и војно-безбедносне интеграције морало бити у складу са неупитним сопственим интересима који уважавају цивилизацијско, геополитичко и развојно сагласје.
Међутим, међу Србима се извесно време све агресивније пропагирају са Запада увезени "неконвенционални приступи", "алтернативна схватања" и "постмодерна тумачења" националних интереса. Као (гео)политички имплант пласирају их не само прозападне кохорте намножених политиканата у лику инструисаних ТВ-водитеља и мултипрактик тзв. аналитичара који дефилују ријалити-дијалозима и ток-шоуима, него све више и групе дисциплинованих активиста брифованих у страначким курсотекама, умрежених са амбициозним политичко-дипломатским аривистима и, што је индикативно, високо позиционираним српским државним званичницима.
Национални интереси? Да, али само ако су прозападни!
Они се упорно труде да српским "медијским потрошачима" усаде како је успешнија зависна него независна и мања него већа држава, да је добро што су суверенитет и територијални интегритет релативизовани, да је (било) боље југословенско од српског уједињења и АВНОЈ-ске границе република од омеђавања српских земаља, да треба жалити за аутократском титоистичком федерацијом "јер смо могли да путујемо у Трст са црвеним пасошем" и "да безбедно спавамо на клупи на железничкој станици".
Њихова тирада се логично наставља: да су Запад и евроатлантске интеграције једино паметно српско опредељење упркос вишедеценијском антисрпству које одатле буја, да "нећемо ваљда у Азију" и да смо "окружени чланицама ЕУ и НАТО", а да је "Русија далеко", да је експлоатацију домаћих минералних сировина и управљање стратешким предузећима боље предати странцима (подразумева се, са Запада), да је оправдано преоријентисати се на скупљи амерички него и даље користити јефтин руски гас, да нам је војска непотребна и да ће уништавање њеног "застарелог наоружања" бити само од користи јер ће тако "Србија показати да није претња суседима"...
И наравно: да је неопходно Србију свести на ужесрбијанску "безопасну меру" како не би на Балкану била "реметилачки фактор" и експонент "руског малигног" и "кинеског корозивног утицаја", да треба да се "ослободимо Косова" јер је "замрзнути конфликт" опаснији од "коначног решења", те да је Република Српска "камен о врату Србији" и да је у нашем интересу да се сложимо са унитаризацијом БиХ, будући да Запад благонаклоно гледа на Сарајево као "једну адресу"...
Утилитарна промена тактике
Али, коначно схватајући јаловост покушаја популаризације ЕУ и НАТО у "бомбардованом народу", морали су да се преобуку у јагњећу кожу. Са тих адреса сада стижу заводљиве поруке које пријају националном уху и духу – како се, ето, треба борити искључиво за српске интересе, како није "на националну ползу" да будемо инструмент у туђим рукама, како, тобоже, Србија не треба да буде ни прозападна, ни проруска, већ просрпска, како је у нашем интересу да коначно "избегнемо неки рат" јер "немамо деце да гину", како САД и НАТО јесу извршили агресију 1999, али смо то сами изазвали ("шта хоћете, и Руси сада врше агресију на Украјину"), како би било национално мудро да се не опредељујемо у сукобу великих сила "јер када се слонови туку страда трава", како није национално одговорно и прагматично "довести у питање мир и стабилност на Балкану" који је успоставила водећа светска сила... И све тако, у истом смислу. Пуна су им уста "националног", "визионарског", "рационалног", "интересног"...
А онда, после неколико таквих преварних парола, поново експлодира истински лобистички мотив:
- да је српски интерес да се никако не одступа са "европског пута" (иако нам се постављају неиспуњиви услови!);
- да прокламована војна неутралност Србије не значи да једног дана не треба да постанемо чланица НАТО (иако је у корист српских супарника тај савез извршио оружану агресију и на РСК, и на РС, и на Србију, и на Црну Гору!);
- да је "наше место на Западу" (иако ће то произвести националну шизофренију јер припадамо другој, Православној цивилизацији!);
- да је велики успех што је Србија пристала да "за ситне новце"“ буде зауставна станица, карантин и база мигрантима и тако "заштити Европу" (иако је чињеница да се махом ради о младом, репродуктивном и војно способном мушком становништву које прави све веће безбедносне и друге проблеме!);
- да је у националном интересу да се дозволи великој компанији – наравно, западној – експлоатација литијума (иако еминентни домаћи стручњаци упозоравају да би то могло имати ненадокнадиве еколошке последице!);
- да би било национално далековидо када би Србија у име лојалности и интереса САД и ЕУ баражирала балкански правац кинеског "Појаса и пута" (иако би то довело до тренутног економског самоубиства, а дугорочно и до политичког замерања будућем светском лидеру!)...
Пуцати себи не у ногу него у срце
И наравно, потребно је не пропустити прилику за крунисање српског националног интереса (са прозападног становишта!): да "српски и руски интереси нису увек исти" и да нас је "Русија више пута издала", те да није довољно што смо "осудили руску агресију на Украјину" и у неколико наврата гласали против Русије, већ да је потребно коначно раскрстити са нашом контрапродуктивном русофилијом тако што ћемо некако провући неуочљиве, незнатне, симболичне, какве-такве "санкцијице" Русији! O tempora, o mores!
Извор: rs.rs
