Пише: Џевад Галијашевић
Како и зашто је у Сарајеву уништена Исламска Заједница Југославије и ко је покушао убити посљедњег Реис ул улему Југославије Хаџћи Јакуба еф. Селим(в)ског у Сарајеву 29.августа 1992.године?
Зашто Сенад Авдић, упркос свим познатим чињеницама, тридесет година послије, покушава оптужити Србе за нешто, што су били криминални и бандитски, интересом мотивисани, унутрашњи обрачуни у Исламској заједници и међусобни муслимански сукоби и убиства по Сарајеву?
Јели џихад и када се муслимани убијају међу собом?
Класична полемичка ујдурма, покренута је средином децембра 2022.године, између Сенада Авдића, бившег новинара а данас власника небитног и неугледног портала „Слободна Босна“, с једне стране, и угледног исламолога, бившег дипломате, уваженог интелектуалца и професора, Дарка Танасковића, са друге стране.
Расправљало се о страдању – углавном из угла етничких погледа и интереса, положају и угледу Добрице Ћосића у историји; разарањима и броју умрлих те идеолошким основама под којим се ратовало са једне или друге стране_ „Ко је ослободио Алију Изетбеговића из затзвора и како“, „ко је у ствари, први почео рат и ко је више страдао а ко је већи кривац“, „ко је коме шта подметао и како се распала Југославија“... Све спорне, никад усаглашене тачке наше блиске историје, стале су у ову полемику, тек као чврста национална увјерења, па су аргументи изостали. Што се код таквих форми полемике и подразумијева. Зато се ова полемика, показала као сувишни посао глувих припадника, сукобљених етничких, вјерских и културних погледа, идеја и идентитета и њу детерминишу два монолога, па не представља ништа више од типичног изданка етно-националне културе, у којој се дијалог своди на свађу, а полемика на одбрану себе и својих од оних „других“.
Те друге, обавезно, ваља демонизовати како би им се одузео сваки епитет људскости, а тиме оправдале па и истакле, сопствене моралне узвишености које, када се објективно сагледају, не представљају ништа друго до лоше прикривену одбрану ситносопственичкх и племенских интереса материјалне, политичке или статусне природе.Такав тип полемике, методом и садржајем, открива сав бесмисао покушаја, да се већ усвојене предоџбе и заблуде, засноване на етничком и вјерском интересу и идеологији, представе као објективна, интелектуална антиципација блиске историје друштвених односа, у којој су та два идеолошка свијета, била у културно-цивилизацијском али војно-политичком и физичком рату. Али тема није, разговор глувих телефона старих познаника и њихових, давно дефинисаних, познатих национално-вјерских погледа и приступа, већ једна мала али врло важна епизода у овој полемици која није адекватно третирана, иако је заузела важно мјесто.
Идуће године, у рано прољеће, 29.03.2023, године ће се навршити десет година од смрти посљедњег, Реис ул улеме СФРЈ, Хаџи Јакуба еф. Селимо(в)ског. Био је први демократски изабрани поглавар ИЗ-а у Југославији (1990.), и њен посљедњи Реис, који никада и није смијењен са дужности. него је судском одлуком, најнижег судског нивоа у Сарајеву, забрањен рад и постојање Исламске заједнице СФРЈ, која и није била основана у Сарајеву, него у Београду. Формирање нове Исламске заједнице БиХ и годишњица забране рада Исламске заједнице СФРЈ представљају срамни јубилеј које нико не слави нити помиње. Говорећи о овом догађају Сенад Авдић га је покушао свести на политички процес унутрашњих односа у Исламској заједници без дубље анализе физичког насиља, тероризма и покушаја атентата на Реис ул улем хаџи Јакуба еф. Селимо(в)ског. Чак је један терористички напад на спаваћу собу Ријасета и покушај убиства Реиса, приписао Српској војсци и њиховим гранатама, које до те собе нису могле доћи ни помоћу мађионичарских трикова, нити уз помоћ лажних тумачења профаног, више балијског него балистичког стручњака Берке Зечевића званог Мујо.
Све је то већ виђено и причу враћа у доба, одлуке власти Независне државе Хрватске, од 11. априла 1941. само дан након проглашења НДХ, којом је указом Анте Павелића забрањен рад Исламској заједници Југославије и утемељена „Ел Хидаје“ Исламску заједницу НДХ. Алија Изетбеговић је вратио точак историје педесет година уназад и усташком цвијећу, Младим муслиманима, вратио Исламску заједницу одузету након пораза у рату. У реалном животу мслимана, рушењу, ИЗ-а Југославије, претходила је подјела Исламска заједница БиХ, на двије оштро супротстављене стране по питању тзв. Покрета имама.
Лидер „Покрета имама“ Салих Чолаковић, био је и кандидат за Мешихат ИЗ-а у БиХ, Хрватској и Словенији а насупрот њега био је „Алијин муслиман“ Сенахид Бристрић. На Сабору је, тајним гласањем (18:12) изабран Чолаковић. Одређене структуре унутар ИЗ-а су се противиле избору Чолаковића, а сам Алија Изетбеговић, због пораза „његових пулена у ИЗ-у“, најавио је обрачун са цјелом Исламском заједницом. Наиме, СДА-у, Исламска заједница је требала као инструмент власти, а да то постане, било је неопходно промијенити организациону структуру ИЗ-а, и на њено чело довести „послушника“, припадника СДА. Није то било тако једноставно, па је режим Алије Изетбеговића прво покушао убити Реиса Селимоског, још 29. аугуста 1992,године. Тада је ручним ракетним бацачима нападнут Ријасет којом приликом је Селимо(в)ски лакше озлијеђен, а Нијаз Шукрић,(зет бившег -деветог реиса, Наима Хаџиабдића) и његов 10-годишњи син Мухамед су погинули, те је рањен секретар ријасета Мухарем Омердић. Али то нису „урадили Срби са брда“, него специјалци, бандита и убице, Јусуфа Јуке Празине, који су на извршење овог атентата дошли са четири возила пуних наоружања: са три ручна ракетна бацача „Зоља“ и два РПГ 5. којима су, напали на Ријасет пуцајући у спаваћу собу самог Реиса.
Они су дошли по налогу Асима Даутбашића, Алијиног специјалног убице, олоша у Служби Државне безбједности, задуженог за формирање и дјеловање јединица спремних да убијају по наредби. Убити све што се каже: војнике, цивиле – Србе, Хрвате, Муслимане – попове и хоџе -мушкарце и жене. Тако су настале „Шеве“ са познатим бруталним убицом Неџадом Херендом и командантом Неџадом Угљеном. Управо је Даутбашић, стојао иза свих неразјашњених убистава по Сарајеву: као што је раније покренуо рат, када је послао Јуку и његове специјалце, да са четири снајпера, са Унисових небодера, пуцају у рударе и друге мирне демонстранте 5.априла 1992. на посљедњем антиратном протесту у Сарајеву чиме су почела ратна дејства, која ће се наставити у Добровољачкој улици мјесец дана касније, па у Тузли, нападом на колону војника ЈНА која је договорила напшстање и Тузле и БиХ..
Покушај убиства Реиса Селимо(в)ског, вршили су искусне убице, Алијини људи а не Среби, и све скупа, то је био само мјера у низу, којом се покушало отјерати Реиса Селимо(в)ског и на његово мјесто инсталирати Мустафу еф. Церића. Само је Харис Силајџић, пет година послије тог догађаја као копредсједавајући Савјета министара БиХ, подсјетио, да је однос према Реису Селимо(в)ском (у чијем је кабинету кратко вријеме и он сам радио) био неприхваљив, бруталан и, на крају крајева, врло штетан по Исламску заједницу и све муслимане.
Након пропалог атентата, услиједио је „политички“ позив да се формира нова ИЗ БиХ. Затим је потписан акт побуне, како и приличи „цвијећу НДХ“, у јеку обиљежавања годишњице НДХ, у Загребу 12. априла 1993.године. Тим документом је иницирано „другачије одређење вјерске организираности Босанских Муслимана“. Овај акт, поред тадашњег тузланског муфтије Хусеина Кавазовића, потписали и имам загребачке џамије Мустафа Церић, члан сабора ИЗ-а Хилмо Неимарлија, предсједник Сабора ИЗ-а Хрватске и Словеније, бивши сарадник Службе државне безбједности СФРЈ Салем Шабић; предсједник одбора ИЗ Тешањ Ирфан Љеваковић, предсједник сабора ИЗ Мустафа Пличанић, члан Мешихата ИЗ-а Хрватске и Словеније Ахмед Икановић, те имами Ахмед Смајић и Адем Хаџић.
„Животна ситуација Босанских Муслимана темељно је измијењена са пропашћу идеолошко-политичког и државотворног система СФРЈ, обновом пуне независности БиХ и, нарочито, бруталном српско-црногорском агресијом на РБиХ. Босански Муслимани су сада у ситуацији истовременог додиривања крајности слободе и ужасног страдања“, пише у документу којим се, свим органима, тијелима и новоформираним одборима у ИЗ налаже, да у организацији са муфтијствима, одборима ИЗ и представницима исламских институција, организују Обновитељски сабор ИЗ БиХ. Био је то проглас за провођење пуча у ИЗ-у. Петнаест дана након потписивања поменутог акта у опкољеном Сарајеву је, 28. априла 1993. године одржан назови Обновитељски сабор ИЗ БиХ, који је преузео врховну власт у ИЗ-у БиХ, донио декларацију, уставну одлуку ИЗ БиХ, одлуку о преузимању просторија, служби и новца Ријасета и Мешихата ИЗ у Сарајеву. Изабран је и наибу реис Мустафа еф. Церић, његов замјеник Исмет Спахић и предсједник тог сабора, Јусуф Жига, професор марксизма на Медицинском факултету у Сарајеву. Овим пучом и рушењем ИЗ-а Југославије, уништено је стогодишње искуство и традиција уједињавања муслимана различитих нација на територији бивше Југославије. Свргнуће легитимног и легалног реиса Селимо(в)ског био је чин „пуча“ организован од муслимана окупљених око Алије Изетбеговића, Младих Муслимана и СДА. Протекло вријеме је показало да ни данашња Исламска заједница у БиХ не може да превазиђе посљедице овог бруталног „револуционалног етатизма“. За Селимо(в)ског, тај чин је био нелегалан и никада није поднио оставку на функцију реиса. Након регистрације ИЗ БиХ, која рјешењем Општине Центар Сарајево стиче својство грађанско-правног лица, 3. маја 1993. године, подигнута је тужба Основном суду И у Сарајеву против Јакуба Селимоског ради предаје у посјед просторија и средстава ИЗ. Исламску заједницу БиХ заступао је адвокат Салих Карабдић, члан „Младих муслимана“ а ИЗ СФРЈ је заступао Екрем Галијатовић. Судија Амира Садовић, супруга Енеса Садовића, дјелатника муслиманског добротворног друштва Мерхамет, 21. јуна 1993. године доноси рјешење којим се Селимо(в)ском забрањује располагање готовим новцем и девизама ИЗ-а, располагање средствима и девизама са рачуна отворених код Кредитне банке ДД Сарајево те се налаже печаћење службених просторија ИЗ. У одговору на тужбу Селимо(в)ски је навео да је тзв. Обновитељски сабор ИЗ БиХ заправо група од 30. људи који су са подручја општина Стари Град и Центар Сарајево, користећи блокаду града, учинили све и примјеном силе настоје да преузму функцију и дјелатност ИЗ БиХ“.Према Селимо(в)ском, материјална и финансијска средства (од 4.до 5.милиона долара и два до три милиона њемачких марака) су била власништво свих муслимана бивше Југославије. У књизи „Балкан блуз“, коју су објавиле Сузана Шачић и Медина Делалић, 22.01.2010.године, бивши Реис је био јасан: „У САРАЈЕВУ СУ МЕ ПОКУШАЛИ УБИТИ“. указујући на крваве руке СДА и Алије Изетбеговића и њихову одлучност да убијају и муслимане, као и друге.
Више текстова Џевада Галијашевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
