Пише: Михаило Меденица
Јавише ми да сам умро.
Далеко негде, у туђини дома свог.
Сам међу свим својима који се не познају.
Загледају ме да ако ме ко позна па да јави мојима.
Да чују глуви, залелечу неми, заплачу безочни…
„Шта је то?“- упитах стојећи над собом.
„Човек, ваљда..?“- веле.
„Какав црни човек, камен је то ничему ваљан! Шта сте се над каменом окупили, нит је темељац, нит међаш, ништа камен“…- велим строго!
„Личи на камен, тачно, но овај каже да је човек, познат му је, мисли да га је виђао међу живима…“- показаше на мене живога где стојим над собом мртвим. Камен над каменом.
„А, јеси ли га виђао међ васкрслима? Међу живима је лако камен заменити за човека… Ништа камен, нит међаш, нит темељац!“- питам себе и све своје туђине окупљене надамном.
„Не! Нико га међу васкрслима не познаје, питао сам. Нађосмо га овако голог, без крста, без завета, без вида, без образа, без душе, без срца… Сит а вазда гладан, жедан у потоку, скитница међ прецима и потомцима. Већ се усмрдео од живота, струлео од трајања без постојања… Плачу за њим а нико сузу да пусти.“- одговарам себи згрожен смрадом камена!
Камен што трули, заудара, нит међаш, нити темељац.
Ништа страшније од камена што се распада! Нема смрада њему налик…
Како ме нико не познаје, па јавили су ми да сам умро, можда тај што је јавио зна..?
„Копај то!“- наредих.
„Да бар разгласимо за сахрану, можда неко…“- колебам се, жао ми камена некако…
„Нисам рекао: сахрањуј, већ- копај то! Камен се копа, онај ништа камен! На копање се не позива, нит ко долази! Ни гробари. Сам нек камен копа и нек му ни камен не остане на белегу. Нико да зна где је камен копан! Нит темељац, нит међаш, смрдљиви трулеж камен…- послушах и копах се.
Прстима. Ломним и крвавим ноктима.
Како отпадну нови никну да изнова крваре и боле.
Све камен на камену, камен до камена, темељци и међаши, витезови и свеци, мирсни, мироточни, окамењно Србље посвећено…
Упокојени и успокојени, а ја само умро.
Да ми је да се денем међу њих, ал не могу. Мени су јавили да сам умро, за њих се чуло да су упокојени…
Чуло се на далеко, а мени су живом морали да јаве да сам умро.
Нашли ме голог, без крста, завета, вида, образа…жив Србин без Косова и Метохије, умро, копан а незакопан…
Ни камен ко белег камену, што да се зна где лежи Србин без Косова и Метохије?
Није сахрањен но затрпан. На замљи. Не може ни под њу, ни над њом…без Косова и Метохије.
Полен трну, калем корову.
Кажњен и прогоњен животом.
Нит покоја, нит упокоја, само безлична смрт.
Сви плачу за њим, нико сузу да пусти.
Помињу га покушавајући да се сете ко је?
„Копај то“- Србин без Косова и Метохије!
„Да јавимо некоме?“
„Коме, па нема тај никога, ни себе није имао, Србин без Косова и Метохије“!
Јавили су ми да сам умро, а и негде сам начуо да сам живео, но заложих Божиће и Васкрсе да подигнем ова четири зида…
Дома?
Не, продао сам дом за кућу, ово су зидови тамнице домаћина на гласу- Србина без Косова и Метохије.
Извините, копам се. Ништа камен, усмрдео од трулежи.
Јавили су ми да сам умро, а ви јављајте даље да сам жив, пронесите лаж- Србин без Косова и Метохије…
Извор: ИН4С
