Пише: Владимир Димитријевић

ДРАГОЦЕНА КЊИГА

Године 2019, Гимназија у Ваљеву, која има изванредну издавачку делатност, објавила је драгоцену књигу писца и преводиоца Бојана Белића под насловом „Владика Николај, Хитлер и Европа – контроверзе“. Белић је спровео озбиљно истраживање да би објаснио како су истраживачи са предрасудама, пре свега Јован Бајфорд и Предраг Илић, први са глобалистичких, други са крипткомунистичких позиција, кривотворили чињенице да би „доказали“ како Владика Николај није претрпео никакво озбиљније страдање за време Другог светског рата, иако је под немачком стражом био од 1941. до 1945, а извесно време провео са патријархом српским Гаврилом у логору Дахау. Белићев труд  ( читање праве литературе, сјајна контекстуализација историјских чињеница, истинољубивост као мера и провера ) пример је како се демистификују комунистичко – другосрбијанске „бедастоће“, чији је главни циљ да нас убеде како су Срби, један од народа који су највише страдали од нацизма, у ствари – нацисти. Јер, не би нас НАТО сакатио ураном да нисмо нацисти. НАТО је у праву, и Срби су све заслужили. Они нису и не могу бити жртве. Зато Гаврило и Николај нису могли да страдају, него су, ето, „пландовали“ у Хитлеровој Немачкој. 

Нико, осим Срба, у Другом светском рату није имао црквеног поглавара заточеног у Дахау, а Хрвати су имали Степинца у служби усташа. И опет су се лумени попут Илића и Бајфорда трудили да покажу како су Гаврило и Николај били „скривени Степинци“ у немачком ропству, као што је и Дража, уцењен на сто хиљада марака у злату од Хитлерове војске, за комунисте био „сарадник окупатора“. Треба поновити, док сви не утуве: и патријарх Гаврило и владика Николај били су под немачком стражом од 1941. до краја рата!  (Иначе, потписник ових редова писао је о Бајфорду и Илићу у својој књизи „Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија“. (1) )

Белићева студија је штампана у малом тиражу, а било би драгоцено да се објави поново, и да јој се пружи заслужена пажња. Крајње је време да овако важне књиге имамо у свим библиотекама Србије. 

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У МАНАСТИРУ ВОЈЛОВИЦИ 

Ево како је ропство најугледијих српских епископа заиста изгледало, по сведочењу јеромонаха Василија (касније епископа бањалучког и жичког), који је с Гаврилом и Николајем био у манастиру Војловици, пре њиховог одвођења у Дахау:

1. Немци су од првих дана окупације саслушавали Николаја у вези са његовим учешћем у пучу 27. марта 1941. Саслушавали су га или у жичком конаку, или у шетњама по жичкој порти, и све време га држали под стражом;
2. Окупатор је натерао Николаја да напусти жичку катедру и бира место конфинације. Он је одабрао Љубостињу, одакле, по Костићу, “нигде није смео да иде” и где га је често “саслушавао шеф Гестапоа за Балкан, Тајхман”. Он никад није пристао да се преко радија обрати Србима и позове их на покорност окупатору.
3. На Преображење 1941, немачки војници упадају у цркву и врше претрес целог манастира, хапсе владику Николаја и одводе га у Крушевац, где га један немачки генерал саслушава до поноћи. Иако је владика болестан, генерал му не нуди ни да седне. Владика је ухапшен због претпостављене везе с четницима.
4. Од 9. до 14. октобра 1941. владика је, у пратњи оца Василија (Костића), дошао у Краљево да моли да се његов народ поштеди стрељања. Мајор Алфонз Мауцијевић је тражио притвор за владику, строго се односећи према њему и претећи му. Николај му је рекао да му Бог неће остати дужан због такве суровости. Пошто је Николај хтео да моли четнике и партизане да престану да нападају Краљево да Немци више не би убијали невин народ, Мауцијевић је, након разговора са претпостављенима, отерао Николаја натраг у Љубостињу, називајући га “англофилом и највећим германофобом”.
5. У среду, 16. децембра 1942, немачка војска улази у Љубостињу и хапси Николаја. Услови живота у Војловици, где је одведен, били су скоро затворски – слобода кретања много мања него у Љубостињи и стални надзор: “Врата од наших соба морала су бити отворена у току ноћи. Тако је стража наредила ради контроле. Преко ноћи двапут су обилазили собе” (у почетку). И још: “Не даје нам стража нигде из собе, те све време проводимо у соби. Ту вршимо и молитве јер се у цркву не сме. Владика често плаче. Помиње мати Сару и остале сестре у Љубостињи.” Кад иду у цркву, прати их стражар под оружјем. Владика жели да умре, гледајући страдање свог народа. Немачке мере безбедности подразумевале су уклањање свих млађих монаха из манастира и спречавање околног народа да долази у храм на службе. Забрањено је да било ко од монаха буде у олтару кад служи јеромонах Василије да не би могао да предаје поруке за спољни свет.
6. Било им је и хладно; рецимо, 9. јануара 1943, на трећи Божић, отац Василије бележи: “Дува и јак ветар, који наноси снег кроз несигурне прозоре у наше собе, нарочито у владичину. Она је најхладнија.” Седело се и у мраку, без осветљења (14. април 1943).
7. Васкрс 1943. дочекан је овако: “Служимо најрадоснију службу, службу Васкрсења, а владика својим сузама кваси антиминс на престолу. Цела епархија и цео српски народ очекују од њега данас духовне хране, а он, стешњен и притешњен овде, нема с ким ни службу људски да служи.”
8. Однос појединих агената и стражара према заточеницима: “Смењен је данас и агент Живковић. Кињио нас је скоро пет месеци. Овакав нечовек тешко се може наћи у било ком народу.” (27. мај 1943)
9. У затвору је било стеница. (15. септембар 1943)
10. Због психичких траума које је трпео, владики Николају су ослабили живци. (23. новембар 1943)
11. Недић и Јонић су често навраћали код патријарха Гаврила и владике Николаја (очито, желели су да их приволе на сарадњу, али им то није полазило за руком).

Режим заточења је каткад био строжи, каткад блажи (Немци су доносили српским архијерејима дарове из манастира, пре свега храну), али они никад нису могли да изађу ван манастирске порте и да слободно опште са спољним светом. Једном речју, били су у кућном затвору, но ништа мање у затвору.

Што се Дахауа тиче, Гаврило и Николај су у њему живели као људи без слободе, изложени бомбардовању савезника и шиканирању од стране нациста, који су патријарха Гаврила, оболелог од црвеног ветра, приморавали да сваки час устаје из постеље и иде у склониште (што је он одбијао), а Николаја, због јасног изражавања отпора таквим поступцима према Гаврилу, између осталог, затварали и у самицу. Они нису имали никакву послугу састављену од обичних логораша, како инсинуира Илић, него је Николај услуживао Гаврила. (О томе пише Николај у свом тексту “Патријарх Гаврило”, објављеном 1952.) Уосталом, сами нацисти, чије документе Предраг Илић цитира, знали су како су третирали Гаврила и Николаја. Извесни доктор Бобрик у белешци од 7. новембра 1944, начињеној у немачком министарству иностраних послова, цитира полицајца Најхауса који му је рекао да “Гаврило и Николај нису до скоро били баш најбоље смештени” (очито је да Немци свој “почасни бункер” у Дахау нису сматрали неком почашћу).

ГАВРИЛО И НИКОЛАЈ ПРЕБАЧЕНИ У ДАХАУ ДА БИ „БИЛИ ЗАШТИЋЕНИ“ 

Предраг Илић је у својој књизи тврдио да су патријарах Гаврило и владика Николај од стране Немаца пребачени у Дахау да би били заштићени, између осталог и од савезничког бомбардовања, јер, тобож, савезници нису бомбардовали логоре. Бојан Белић анализира ову тезу:“Илић пише: „Прво, основано се рачунало да англосаксонски савезници неће бомбардовати концентрационе логоре, па је тако ризик од последица бомбардовања био скоро потпуно отклоњен“. Аутор још једном показује непознавање историје Другог светског рата и историјата логора Дахау. Један од важних спољашњих фактора због којих су се услови живота рапидно погоршали, било је управо савезничко бомбардовање. Блок 26 је у једном тренутку био скоро потпуно одсечен од остатка логора, комуникација је била прекинута, и свештеници који су примали пакете са намирницама споља, од краја 1944. више нису могли да их добијају због бомби које су просипали савезнички авиони. Бомбе које су пале над поткамп „Командо“ у марту 1944, усмртиле су 223 логораша. У наредном таласу бомбардовања, који је убрзо уследио, погинуло је још шест затвореника. Тунел који се у фабрици, услед савезничког бомбардовања урушио, однео је животе још 22 затвореника. Бомбардовање Хамбурга је само за једну ноћ удвостручило стопу смртности у Дахау. Познато је да се Кардинал Фаулхабер дуго задржао у Фрајсингу (32км од Минхена), услед савезничког бомбардовања. Минхен је жестоко бомбардован 22. септембра 1944, а од децембра исте године до априла 1945. бомбардован је више пута. Бомбардовања 17. децембра и 6. јануара, била су катастрофална и стравичних последица. У овом последњем нападу погођене су цркве, болнице, школе, а, 24. августа 1944. савезници су бомбардовали фабрике комплекса логора Бухенвалд, када је повређено око 2000 затвореника, а 300 погинуло.“

Гаврило и Николај су у Дахау могли да погину од савезничких бомби, и боравак у логору им није био никаква „заштита“. Дакле, Илићева теза је нетачна до сржи. 

ШТА ЗНАЧИ „ПОЧАСНИ БУНКЕР“ У ДАХАУ? 

Бајфорд и Илић су тврдили да су патријарх Гаврило и владика Николај били у „почасном бункеру“ у Дахау, где су, малтене, уживали „све почасти“ у односу на друге логораше. Белић демистификује и ову тезу:“Бајфорд, Илић и сви критичари њима блиских ставова тврде да је Велимировић имао статус неке врсте наградног, почасног затвореника, и да је би смештен у „Еhrenbunker“, у коме је уживао посебне привилегије – слободу кретања по дворишту и ван логора, откључана врата ћелије, храна коју су јели и есесовци, дозвола да носи браду, необријана глава, поштеда од рада. Бајфордово и Илићево настојање да Велимировића и Дожића представе као појединачне случајеве миљеника немачких власти, у нескладу је са сведочанствима, записима, документима и расположивом грађом о логору, и покушаћемо да, кроз историјат логора, анализирамо све наводе на којима почивају такве критике. Илић се у рукопису од 150 страница необично мало бави самим логором, у помало конфузном, несистематски обрађеном поглављу. Иако брани тако важну и озбиљну тезу – доказивање и утврђивање чињеница о посебним условима живота Велимировића и Дожића у логору, у односу на све остале категорије затвореника, и осветљавање чињеница везаних за део који назива „почасним бункером“, у књизи која већ у наслову позива на одгонетање нечега што аутор представља као тајну, несхватљиво је зашто аутор посвећује том испитивању тако мало простора и доказа. Ни Илић, а још мање Бајфорд, нису се постарали да читалац стекне бистрију и прецизнију слику, нити да схвати шта је заправо био „почасни бункер“, иако је, то један од темеља критике и оптужбе против владике Николаја, као награђеног, почаствованог немачког госта, који је, док су други умирали од батина, вешања, глади, исцрпљености, гушења у гасним коморама, био ушушкан, безбедан и сигуран у рукама џелата! Најпре,у већини текстова или књига објављеним код нас, нисам пронашао пун назив категорије затвореника бункера, који се среће у публикацијама о Дахау објављеним на немачком језику – „Sonderhäftling –Ehrenhäftlinge“. Реч „Sonderung“ значи одељивање, издвајање, а„Ehre“ има неколико значења, посебно у сложеницама – углед, достојанство, образ, истакнутост, дика, част, и изведено је од старонемачке (Althochdeutsch) речи „Erа“,што значи част, углед или поштовање. Примера ради,„Ehrenerklarung“ значи јавно извињење, „Ehrenman“ је частан или поштен човек, „Ehrenhäftigkeit“ значи поштованост, честитост, часност, уваженост,„Ehrengehalt“ je апанажа, стална новчана помоћ заслужном човеку, „Ehrengericht“ је суд части, „Haftling“означава сужња, затвореника, заточеника, ухапшеника. Стога, „Ehrenbunker“, значи бункер за важне, угледне, познате или истакнуте особе! Велика Илићева, Бајфордова погрешка, и свих других аутора који термин преводе као „почасни бункер“ и некритички га преузимају као опште место, је у томе што се “Ehren“, не односи на почаст или награду коју су немачки режим, СС или управа логора одредили затвореницима, (нити су сматрани некаквим „почасним“ гостима у односу на остале логораше), него на углед, звање, почаст, име, значај, истакнутост, коју су особе имале у својим срединама или чак у читавој Европи, у интелектуалним, дипломатским, теолошким, војним, политичким или социјалним круговима, у односу на своју професију, статус и врсту ангажмана и утицаја. Одатле је и потпуни назив бункер одељка у Дахау – „Prominentenbunkerblock“, јасног и недвосмисленог одређења – бункер за угледне или истакнуте затворенике.“

Дакле, није то био бункер у коме су се робијашима указивале почасти, него још једно од нацистичких мучилишта за непокорне. 

ЗАШТО СУ БИЛИ У „ПОЧАСНОМ БУНКЕРУ“?

Бојан Белић нас подсећа зашто су они смештени у тзв. „почасни бункер“:“Заточеници бункера били су одвојени од других логораша, пре свега, зато што су држани као таоци режима, важне особе које, у одређеном тренутку, могу бити употребљене у корист Немачке, или од којих могу бити прибављене потребне дипломатске, војне, економске и друге информације, али и да се спречи било какав утицај на остале логораше, или ширење таквих информација међу њима. Међутим, мера одвајања тзв. „почасних“ затвореника, од других логораша, коју неки аутори наводе као доказ њиховог специјалног, нарочито повлашћеног статуса у логору, о чему ћемо у тексту говорити, није представљала никакав посебан режим прописан за затворенике бункера. Чешки затвореници и свештеници и Јевреји, били су одељени од осталих затвореника скоро читав рат, а у периодима који су трајали и по више месеци, и пољско свештенство је било изоловано од остатака логора и што је најважније, од блока у којем је постојала капела у којој је вршена света служба. Болесни и инвалиди, који нису могли бити излечени у логорској болници, одвајани су од других и транспортима слати у друге логоре, где су најчешће били ликвидирани. /.../ Великим пропустом и немаром истраживача овдашњи читалац није успео да схвати да је „Бункер за важне или угледне затворенике“, био део затворског блока, посебног одељења, хапсане, и да ухапшеници, за разлику од, рецимо, хомосексуалаца, социјалдемократа и мање познатих комуниста, нису смели да се мешају са осталим заточеницима, и слободно шетају по читавом логору, али је овај режим повремено попуштао, и да је од 1944-1945, скоро сасвим престао да важи.“

Патријарх Гаврило и владика Николај били су немачки таоци. То им је била сва „почаст“. 

КАКО СЕ ЖИВЕЛО ПО  НАЦИСТИЧКИМ „ПОЧАСТИМА“?

Бојан Белић нам описује како се живело у „почасном бункеру“:“Први опис бункера појавио се у извештају америчке „Психолошке ратне дивизије“, која је 1-2. маја посетила Дахау. `Еhrenbunker` није био никакво лагодно одмаралиште ни почасни блок за госте нацистичког режима, већ клаустрофобичан ред уских, мемљивих ходника, притиснутих тешким, збијеним зидовима, без прозора, или са понеким прозорчићем са решеткама, са просторијом за саслушавање и евентуално телесно кажњавање, окружен стражарницама, а у дворишту се налазио зид предвиђен за егзекуције стрељањем, што се види и на сачуваним фотографијама, и у меморијалном музеју Дахау. У деветом одељку бункера, od 1944. налазила се ћелија у којој су заточеници кажњавани исцрпљујућим, дугим стајањем, (Stehzellen), 70x70 cm, у одељку десет, налазиле су се ћелије за религиозне затворенике, свештенике (Sonderhäftlinge) и на крају је била ћелија са малим олтаром. Бункер је саграђен 1937. и био је део (КА), „Kommandanturarrest“, канцеларије или зграде хапсане. Пољак Макс Хофман сећа се мучења у „Ћелији за стајање“: „То је било ужасно стање, да сам мислио да је са мном свршено, јер ми је све било у некој немарној и далекој даљини. Нисам могао да се савијем, нисам могао да ходам, најбоље што сам могао јесте да стојим, стојим, шест дана и шест ноћи. Лактовима додирујем обе стране зида, леђима зид иза, коленима зид испред мене“. Заточенике су у бункеру кажњавали и тако што су их везивали ланцима и остављали их данима у мраку, без хране.“

Шта је овде „почасно“, требало би да одговоре глобалисти и криптокомунисти који су, сви заједно, другосрбијанци. 

КАКО СУ УБИЈАЛИ „ПОЧАСНЕ БУНКЕРАШЕ“? 

Пошто су Бајфорд и Илић описали „почасни бункер“ као „одмаралиште“, Бојан Белић је дао слику злочина над заточеницима:“У бункеру логораши јесу мучени и кажњавани, убијани у дворишту, али не свакодневно, а знамо да су у њему били затворени и есесовци и да је међу „почасним“ заточеницима био злогласни доктор Рашер, који је изводио стравичне експерименте над људима, и који је убијен по Химлеровом наређењу. /.../ Сви тзв. „почасни затвореници“, били су под категоријом талаца, док се не одлучи о њиховој даљој судбини. Зигмунд Рашер, Елзер, и Шарл Делестран су погубљени, иако су спадали у категорију „почасних“ затвореника. Забележен је случај затвореника Ериха Клозеа који је у бункеру умро од глади.  /.../  Шнабел га зове бункером у којем су заточеници мучени до смрти, али и местом за наводне „Ehrenhäftlinge“, којима је припадао Мартин Нимелер. Према исказу који је логораш Е.Х. дао америчким истражитељима, након ослобођења логора, у бункеру је комисија из (Kommandatur Arrest), састављена од СС официра и капоа Милера, вршила егзекуције, које је поменути затвореник описао овако: „Оберштурмфирер Лахман је у првом реду био задужен за  политички сектор. Носио је у руци листу коју је саставио Милер. Ишли су од ћелије до ћелије и отварали их. Пратио сам процедуру ушима и вирио сам кроз шпијунку. Сваки пут када су се врата ћелије отворила, затвореник би рекао своје име. Након прозивке хауптштурмфирер Аумајер би повикао: „Остани унутра или излази!“ Кад би човек изашао, Аумајер би одлучивао „десно“ или „лево“. Убрзо сам схватио да су сви који су одређени за „лево“, одређени за ликвидацију. Једном сам и лично видео егзекуцију из ћелије која се налазила у споредном дворишту, у којој сам се случајно затекао. Људи су голи изашли у двориште и поређани су у четири реда, један иза другог, испред црног зида, окренути лицем према њему. Онда је вод пуцао. Није било много бучно. Људи су попадали на гомилу. Ова „чишћења бункера“ нису имала никакве везе са егзекуцијама других затвореника“. Комисија је ретко посећивала бункер од 16. октобра 1942. до 26. јуна 1943. Ово сведочење бившег логораша још један је од убедљивих доказа о томе шта је био „почасни“ бункер, који се налазио у одељку из кога су изведени и побијени затвореници, а реч је само о једном од више таквих случајева, и каква је судбина могла задесити логораше заточене у њему. Имамо два важна детаља у овом сведочанству. Први се односи на присуство СС официра, задуженог за „политички“ сектор, те је извесно да нису побијени Јевреји, асоцијални, Јеховини сведоци, или логораши који су спадали у друге категорије, већ битни, политички заточеници самог бункера. Други детаљ је у опису егзекуције као тзв. „чишћења бункера“, како је управа иронично називала овакве ликвидације, које су вршене независно од убијања заточеника у другим блоковима, управо у простору бункера. Стога бисмо се морали упитати, зашто је Илић, под „одгонетнутом“ тајном бункера, описао неколико спољашњих, техничких детаља грађевине и у пар реченица општу атмосферу гласина које су колале логором, не наводећи ниједан други извор, запис, сећања, исказе затвореника и персонала, документе или упоредне наводе, из којих је требало да покуша да склопи што живљи, истинитији, детаљнији и објективнији текст који се односи на све аспекте бункера и логора Дахау? На тако оскудним, периферним и површним темељима написао је поглавља о логору Дахау и бункеру, на којима почива највећи део ауторових аргумената, да над владиком Николајем и патријархом Дожићем није спровођено никакво мучење, злостављање, присилан и тежак рад, да нису гладовали, били озбиљно нарушеног здравља, да су уживали слободу кретања, примања посета и дарова, имали личну послугу, и др. и да је све што читалац о томе треба да сазна Илић изнео из на светлост, а све друго је, као недоступно и непознато јавности, остало скривено у тами заборава.“

Немци, наравно, нису били будале, и њима није пало напамет да Гаврила и Николаја стрељају, јер би то изазвало одијум целог цивилизованог света. Али, у Дахау су многе људе стрељали, и српски епископи живели су у сенци сталних патњи и страдања својих ближњих, што је свакако утицало и на њих. 

КО ЈЕ БИО У „ПОЧАСНОМ БУНКЕРУ“? 

У „почасном бункеру“ су, како сведочи Бојан Белић, заиста били непријатељи Хитлеровог режима:“У њему су од 1938. до 1945. били интернирани државни непријатељи, попут Сепа Геца, члана  комунистичког парламента, Јоханеса Нојхојзлера, минхенског бискупа,  Георга Елзера, Михаел Хека, Курта Шушнига, аустријског политичара, Едуарда Даладјеа, француског политичара, Леона Блума, дакле, важни затвореници и високо рангирани противници Немачке и угледне личности политичког, верског и друштвеног живота. Херој из Првог светског рата Шарл Делестрен, који је касније у логору погубљен, пребачен је у бункер, када је, пред иследницима, поносно изјавио да је генерал. Дакле, ратник кога је знао свет, непријатељ Немачке из претходног рата, пребачен је у бункер за угледне личности, али му то није спасило живот ни олакшало судбину у логору, што показује да боравак у бункеру није значио спас и сигурност. Значајан податак је да је Георг Елзер, који је оптужен најстрашнијом могућом оптужбом у Трећем рајху, покушајем атентата на Хитлера, и који се није имао много чему надати, био у бункеру, који Илић, Бајфорд и многи други тумачи и читачи, називају  местом почасти и награде. Познато је како је Хитлер поступао са својим опонентима и са учесницима завере од 20. јула 1944, а Елзер је био у истој категорији и у истом блоку са Велимировићем и Дожићем. Необично је да се у истом блоку „почасти и награде“, нађу српски владика, који је написао три реда о Хитлеру пет година пре рата, „антисемит, квислинг и сарадник окупатора“, и атентатор на вођу Рајха, који је разнео пола минхенске пивнице, свега неколико минута након што је Хитлер напустио зграду. Елзера, боравак у  бункеру, такође није спасао зле судбине и четири седмице пре краја рата је убијен (или је погинуо услед савезничког бомбардовања) у Дахау. /.../  Да бункер није био наградни блок, показује и чињеница коју наводи Барбен. Наиме, у бункеру су били смештени и војници који су нарушили логорску дисциплину, злоупотребљавали положај или прекорачивали своја овлашћења. Када се управа логора евакуисала и када су бежале главешине, међу којима су били и доктори који су вршили зверске медицинске експерименте над логорашима, припадници СС-а, су ослобођени из бункера и наређено им је да остану до уласка америчких трупа. У ствари, били су жртвовани, јер су као најокрутнији појединци, имали да поднесу сву одговорност злочина који су у логору извршени. Неки од њих су изгинули кад су се сукобили са америчким јединицама које су ушле у логор, а друге су Американци заробили, а потом стрељали. Барбен пише да је уз 128 војника заточених у бункеру, било и 759 најобичнијих криминалаца, од којих су неки већ служили затворске казне, неки много пре оснивања логора.Такви су били под категоријoм Polizeisicherungsverwahte, a други под „BerfisteteVorbeugungshaft“ – тзв. професионални криминалци.“

Зар је то почаст, бити у логору са опасним криминалцима, спремним на свако зло и злочин? 

ЛАГАЊЕ О НИКОЛАЈУ

Бајфорд и Илић су лагали о судбини Светог владике Николаја у логору, иако су подаци о Дахау веома познати. Бојан Белић нас подсећа:“Уместо одгонетнуте „тајне Дахауа“, какo je Илић назвао свој рукопис, некаквог уласка у Mysterium Iniquitatis, можемо са жаљењем закључити да не само да у логору није било никаквих тајни, што је и сам аутор показао обрадом материјала, од којег је 95 процената већ било објављено, доступно или познато, него да аутор није допунио свој рукопис и склопио одрживу и поуздану реконструкцију и анализу догађаја, локација и детаљније слике логорског живота, организације управе, режима у 1944, стању и атмосфери у Дахау, у последње две ратне године, што је могао учинити позивањем на многе стране изворе. /... / Илић није описао да сви затвореници нису били подвргнути истом третману, да сви команданти логора нису спроводили истоветан режим и поступали на исти начин према логорашима, да се третман мењао и да није био стриктно, и континуирано суров. Илић у свом истраживању није открио да су последње две године Дахауа, а посебно јесен 1944, када су Велимировић и Дожић били интернирани у њему, било најужасније у читавом историјату логора, са највећом стопом смртности, нити је показао да је положај заточеника „бункера за важне затворенике“, 1944/45, био много гори, него прве три године рата. Није навео да су сви затвореници бункера, у време Дожићевог и Велимировићевог заточеништва, морали да раде тешке послове, да се сами брину о лошим условима хигијене, да су често били изложени вређању, грубости, психичкој и физичкој тортури. /.../ Колико Илић недовољно познаје историју Трећег рајха и историјат самог логора Дахау, нарочито из периода 1944–1945, и што је још важније, судбине заточеника „Бункера за важне затворенике“, илустроваћемо једним од многих примера: „Колико нам је познато заробљеници не живе у хотелима већ у логорима ограђеним жицом“! То што су сви затвореници спашени сигурне смрти захваљујући капетану Вермахта, и што су их, заправо већ Немци били ослободили када је у хотел Прагсер стигла 85. дивизија Пете америчке армије, под командом Џона Атвела, за Илића изгледа значи да ти људи никада нису били заробљеници, ако се нису налазили иза жице! /... / У енциклопедији Трећег рајха стоји: „Дахау није замишљен као логор за екстерминацију. Затвореници, или су убијани у покушају бега, од глади, болести, исцрпљености, под мучењем, или као жртве псеудонаучних експеримената. Након одлуке о „Коначном решењу”, изграђени су крематоријум и гасна комора, али нема доказа да је употребљавана.” ... Иако је у Дахау 1942/1943. изграђена гасна комора, никада није стављена у употребу“.  /.../ Илић помиње имена неких команданата, попут Рудолфа Хеса, и Јохана Шварцбухера, који су у логору „учили свој злочиначки занат“. Ова тврдња је тачна, али уопштена, јер аутор није навео ниједан пример конкретних злочина, ни стопу смртности која није била иста под сваким заповедником. Ево шта је на суђењу у Нирнбергу рекао Хес, један од главешина које своје злочине нису негирали, или пребацивали кривицу на претпостављене, на чијем је признању заснован велики део методологије и података о Холокаусту: „Методично пребијање у Дахау није долазило у обзир, владали су услови као и у сваком обичном затвору. Рајхсфирер је наредио да ће сваки припадник СС-а који прекрши дисциплину и примени беспотребно насиље бити кажњен, што се у неколико наврата и десило. Скоро сва унутрашња администрација је била у рукама капоа и наравно да се насилан третман није могао сасвим избећи, јер преко ноћи, једва да је било иједног есесовца у логору. Само у одређеним случајевима, било им је наређено да уђу унутра, тако да су затвореници, мање или више, били препуштени капоима“. Припадници СС-а, имали су врло мало правог контакта са заточеницима, верни стратегији „завади па владај“. Сваки логораш имао је непријатеља, пише Шнабел. Прљави послови били су препуштени окорелим криминалцима (Schwerverbrecher), који су били професионални лопови, или су олако могли да убију или муче човека, без конкретног разлога, а да не размишљају много о томе“. Вејлер, Шнабел, Вахсман, Ленц, описали су неке од најбруталнијих злочина које су починили комунисти капои, а не СС. Свештеника Ота Нојерера, окренули су наглавачке и оставили га виси тако 36 сати док није издахнуо. Агресивно ривалство, насиље и сукобе супарничких „капо група”, забележио је у свом логорском дневнику Карл Адолф Гро речима: „Како је лако нашим међусобним непријатељима да играју различите боје једни против других“.Тзв. „зелени“ тукли су логораше са истим садизмом као и СС. Логораши су често делили бараке са денунцијантима и шпијунима, што је у атмосфери терора, страха, претњи и гладовања, појачавало осећај стрепње и параноје. Многи бивши политички затвореници који су дошли у Дахау са искреним убеђењима и као противници режима, изгубили су своје људско лице и достојанство и утонули у корупцију и потказивање својих другова. По бруталности и злочиначкој борби за опстанак, нису заостајали за СС-ом и “зеленим“, од којих су преузели криминалне методе. Хес је дошао у Дахау 1934. и остао је у логору три и по године. За разлику од томова доказа који га повезују са зверствима у Аушвицу, ово сведочење сасвим је у складу са бројним извештајима, фотографијама, текстовима и исказима, да време које је Хес провео у Дахау, заједно са периодом Мартина Вајса, спада у најподношљивије године логорског живота, наравно онолико колико се било који немачки логор могао назвати хуманим. /.../ Илић га назива командантом који је „сатански занат калио у Дахауу“, како би показао да је све стравичне злочине које је починио у Аушвицу, Хес започео још у Дахауу, и тиме сугерисао да је то био логор истребљења у коме су само повлашћени или сарадници Рајха, могли преживети, а читаоца довео у заблуду да су само заточеници бункера били поштеђени терора. Хес никада није био командант Дахауа и имао је чин Blocksführera – заповедника једног блока, или сектора, који је под својом командом имао 200 до 300 барака, а у већим логорима, највише 1000 и био је подређен (Unterscharführeru). Дахау је променио тројицу команданата док је Хес водио један сектор – Вакерлеа, Ајкеа и Дојбела. Ако Хесово сведочење узмемо за истинито, оно се мора односити на блокове који су били под његовом надлежношћу, што је још једна потврда колико се поступање према логорашима разликовало од блока до блока, од категорије до категорије, године до године, од месеца до месеца.“

Једини циљ мистификација другосрбијанских и крипткомунистичких било је лагање да би се истински хероји Другог светског рата, попут Гаврила и Николаја, облатили као „сарадници окупатора“. Зато је њихов боравак у Дахау представљен као „ратна уживанција“.

КАКО СЕ МАНИПУЛИШЕ ФОТОГРАФИЈОМ? 

Бојан Белић нас опомиње:“Као још један поступак учитавања и подсвесне сугестије, можемо тумачити фотографију коју прилаже Илић, на којој се виде лешеви логораша положених на земљу, снимљених по уласку америчких трупа, испод које је дао текст: „они нису преживели Дахау“. На другим местима Илић се истим поступком служи промишљеније и лукавије, али је овде, у журби да, већ од првих страница своје књиге покаже контраст између несрећника и жртава нацистичког режима и владике „антисемите и фашисте“, који је за своје заслуге „награђен“ статусом „почасног“ госта стравичног логора смрти, Илић заборавио на основну обавезу истраживача који рад заснива на научној методологији и критичкој анализи – прецизност и потпуност. Не само да није приложио ниједну, од многих фотографија из Дахауа, на којима се виде људи који изгледају здраво и у доброј физичкој кондицији, а на фотографији снимљеној 29. априла 1945, чак весело, насмејано, подигнутих руку, са боцама вина или шампањца у рукама, нити је приложио грађу, најпре о тешким условима у логору из 1940, потом лакшим 1941-1942, наглим погоршањем ситуације у првој половини 1943. и последње две, ужасне ратне године, него није појаснио да ли је на фотографији реч о логорашима који су покошени епидемијама тифуса, дизентеријом, глађу, или су то жртве нацистичке тортуре и злочина. Извесно је да то нису тела јадника који су подлегли ужасним медицинским експериментима, јер су они престали крајем 1942. У прва четири месеца 1945. у Дахау је умрло 13.159 људи, а око 2.226 логораша је умрло у мају 1945, када је Дахау био под потпуном контролом и у рукама Американаца, те није искључено да је фотографија могла бити снимљена и тада. Према извештајима америчких трупа, у логору су владале глад и болест (тифус, дизентерија, туберкулоза), које су односиле 140 затвореника дневно. Американци су забележили да је од последње епидемије тифуса, од 1944, која је трајала по ослобођењу логора, свакодневно умирало најмање 70 људи. Према статистици коју су направиле америчке јединице и објавиле је одмах по ослобођењу логора, само у последња три месеца умрло је између 13.000 и 15.000 људи. Илићу је довољно да је постави као аргумент оптужбе да су други умирали у мукама и патњи, док су Велимировић и Дожић јели за трпезом есесоваца! Што се тиче Шварцбихера, у читавој литератури о логору и комплетном персоналу Дахауа, нисам пронашао да је икада иједан човек са тим именом и презименом, био у вишој хијерархији немачког персонала као командант кампа или заповедник блока. Све то су Бајфорд, Илић, и критичари исте линије могли сазнати. На жалост, очито је да нико од њих не наводи најважнију литературу, грађу и документацију о логору Дахау, или, попут Илића, користе материјал тако да од прве стране докажу унапред задату оптужбу, просејавају и фаворизују одабрану грађу, одбацују или заобилазе податке који им задају тешкоће у аргументацији, наводе непотпуне или погрешне информације, због чега се и конструкција методе и поставке љуља или распада.“

Сви србофоби у НАТО рату 1991-1999. користили су фотомонтаже и лажне видео – записе како би облатили Србе. Тако су, у доба другосрбијанштине, монтиране фото – приче о Дахау, који многи нису преживели, али Гаврило и Николај, као „почасни затвореници“, ипак јесу. 

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И ВЛАДИКА НИКОЛАЈ НИСУ ЗАПИСАНИ У КАРТОТЕЦИ ДАХАУА

Бојан Белић се бави Илићевом мистификацијом о томе да, пошто Илић није нашао логорске картоне Гаврила и Николаја, они, суштински, нису ни тамновали у Дахау:“У предговору је (Илић) признао да није успео доћи до логорашких картона Дожића и Велимировића, што је својеврсно contradicio in adjectum, а и да јесте, у њима би стајао само датум доласка у логор и ухапшеничка категорија у коју су разврстани. Из картона других логораша, види се да нема ни помена о томе како су текли затворски дани, да ли су мучени или злостављани, никаквих особенијих личних карактеристика, узрок евентуалне смрти у логору најчешће не би био тачно наведен. У картону (Zugangsbücher) би стајало само име, националност, логорашки број, затвореничка категорија и родни град и држава, смрт би била означена само крстом или датумом смрти, али се то односило само на затворенике регистроване пре новембра 1942. Након тога подаци у картону били су скраћени на регистарски број, име, националност, а датум приспећа није био наведен у свим картонима. Управа је као датум почетка интернације често означавала датум када су затвореници пребачени у Дахау из других логора, или кад су транспорти кренули из одређених градова. У неким случајевима прецртани су били затвореници који су пуштени из Дахауа, или су пребачени у друге логоре, па су поново ухапшени и враћени у Дахау. Необично је да Илић то није успео сазнати преко Архива међународног Црвеног крста, коме се обратио, како је навео у предговору књиге и Меморијалног музеја логора Дахау, где је свакако могао добити те податке. Три седмице пре уласка америчких трупа, знатан део картона и документације је спаљен или премештен. Све белешке у картонима унете су мастилом, и на некима су генералије нечитљиве, а преко имена појединих логораша повучене су линије црвеном или плавом бојом. У неким картонима унет је само регистарски број и име. Америчке јединице су у Дахау затекле и 7.000 нерегистрованих логораша, управо депортованих из Бухенвалда и урачунале су их у заточенике Дахауа. Логораш Валтер Валтершајт, под бројем 15476. убијен је у логору, а његова смрт је евидентирана као самоубиство тровањем. Затвореници под бројевима 124549 и 124557, стигли су у Дахау 9. јуна 1943, а ликвидирани су већ следећег дана. У картонима је унесен лажан датум када су пуштени из логора. Имена неколико затвореника који су у логору убијени у јуну, или јулу 1944, нису ни унесена у регистар, као да су духови који никада нису постојали. ... Колико су Илићу непознате ове важне и доступне информације објављене у разним изворима, илустроваћемо следећим примером и цитатом из његове књиге који заслужује да га донесемо у целости: Илић је уверен да нема поузданог одговора зашто није пронашао картоне епископа Николаја и патријарха Дожића, и да нема сачуваних извора из којих би сазнао нешто више о њиховом смештају у бункеру и о њиховом логорском животу, те зато тврди да се могу направити само „више или мање основане претпоставке од којих је највероватнија следећа: Како је Гестапо довео великодостојнике српске цркве само на кратко време, са намером да их после тога пребаци на неко друго, њима и ратно–политичкој ситуацији примереније место, изгледа да је у њиховом случају одустао од уобичајене процедуре пријема и смештаја у логору. Због тога њихових имена уопште нема у сачуваним евиденцијама сачуваних логораша Дахауа и у дањашњем Спомен музеју концентрационог логора Дахау, ни у међународној служби тражења у Алорзену, ни у архиву Црвеног крста Србије и Црне Горе“. То значи да је Гестапо гледао на њих као на посебну врсту затвореника чак и у односу на оне који су уживали „почасни статус“.  /.../ Можемо једино закључити да је поменути цитат убедљиво најпримерније место ауторове игноранције у читавом рукопису, и да за „највероватнију претпоставку“, о разлозима због којих није пронашао картоне владике Николаја и патријарха Дожића, нити је приложио садржај и регистрационе податке из сачуваних картона других логораша, није било ниједног разлога поред проверљивих и познатих чињеница. Илићу би, према томе, остало још једино да закључи да су заточеници у чијим картонима нема датума њиховог приспећа, ослобођења из Дахауа, или пребацивања у други логор, били миљеници и почаствовани гости режима, или да су нацисти сматрали „посебном врстом“ затвореника хиљаде нерегистрованих логораша међу којима је било и Јевреја, и да су одустали од „уобичајене регистративне процедуре“, пошто су намеравали да их у Дахау задрже само привремено, док им се не нађе неки „бољи смештај и погоднија“ локација!“

Регистровани су само да би наставили да се „шврћкају“ по Немачкој – то је порука Илића и њему сродних! 

СВЕДОЧАНСТВО БРАНКА ЂОРЂЕВИЋА

Предраг Илић се позивао на сведочанство извесног Бранка Ђорђевића о томе да су Гаврило и Николај „добро прошли“ у логору. О томе Бојан Белић каже:“Осим Ђорђевићевог сведочанства, у грађи о историјату логора Дахау, нисам пронашао ни један једини запис о томе да су владика Николај и патријарх Дожић били поштеђени режима који је владао у логору од 1944-1945. Колико се Ђорђевићево оскудно и изоловано сведочење, од кад је објављено у „Гласнику СПЦ“, деценијама провлачило као једини доказ у прилог посебног, почасног статуса владике и патријарха и третмана који их је поштедео тешког рада, те психичког и физичког мучења, показује и то што је навођен и у озбиљним, научним студијама, каква је тротомна студија др Слијепчевића. Да је такав навод истинит, свакако би постојало знатно више усаглашених сведочанстава, јер су логораши или били завидљиви на повлашћен статус некаквих логорских „звезда“, или су их презирали и мрзели. Да двојица високо позиционираних православних свештеника, уз име које је владика Николај имао у европским верским и културним круговима, нису делили судбину већине свештеника, то не би могло промаћи њиховој бројној сабраћи и сећање на статус привилегованих заточеника не би се могло изгубити у колективном памћењу логораша. Илић користи још један методолошки трик у учитавању и сугестијама које треба да делују на подсвест читаоца – навођење аутора који полазе од исте задате тезе коју доказују на идентичним изворима. Тако, Илић цитира поменутог Филипа Коена који каже да је владика Николај: „Провео у Дахау око два месеца као „Ehrenhäftling“ (почасни затвореник), у посебном одељку, добијајући исту храну као и немачки официри, живећи приватно и одлазећи у град у пратњи немачког стражара“. А потом преноси наводе Александра Лебла, објављене у листу  „Данас“, који пише да епископ Николај и патријарх Гаврило нису били у делу логора који је био озлоглашен по суровости према затвореницима, већ у посебном делу са зградама за „почасне затворенике“ који су имали друкчији третман. Добијали су храну као и немачки официри, могли су, да у пратњи чувара, повремено одлазе у градић Дахау“. Лебл наставља са истим, познатим местима: поштеди од рада, дозволи да носе своју одећу, итд. Пошто ни Коен ни Лебл своје наводе нису поткрепили ниједним извором, осим поменутог записа Бранка Ђорђевића и нашироко цитираног текста, објављеном у, такође поменутом броју Гласника СПЦ, не наводећи ниједан нов, аутентичан извор, било би неправедно или злонамерно рећи да себе утерују у лаж. Њихови искази нису ништа друго него примери игноранције и немара аутора да општа места, преписујући цитате један од другог, помере за педаљ и искорак у методологији обогаћеној бројним доступним изворима, сведочењима и документима. Коен је, како би осавременио своје тврдње, навео оригиналну немачку реч „Ehrenhäftling“, коју, пак, није у стању тачно да преведе. Лебл је обогатио познате тезе двема поражавајуће нетачним тврдњама. Бункер није био „посебан део са зградама“, јер и све остале уреде, секторе и бараке у блоковима (болницу, кантину, кухињу, зграду за дезинфекцију, библиотеку) и сл, можемо назвати посебним зградама. Бункер је био целовито здање, унутар којег су се налазили одељци и просторије које смо навели. На другу Леблову тврдњу да бункер није био озлоглашени део логора познат по суровом третману затвореника, и на остале познате наводе да су владика Николај и патријарх јели исту храну као есесовци, да су редовно одлазили у град, имали „другачији третман“, одговорићемо као и до сад  – пустићемо да зборе извори, публикације, документи, сећања, познато и потврђено...“

Једно сведочанство непоузданог сведока било је довољно клеветницима на рачун СПЦ да је оптуже за обмањивање јавности. А то једно сведочанство служило је као крунски доказ свим мистификаторима страдања српских владика. После анализе Бојана Белића, они то сведочанство могу да окаче мачку о реп. 

ПРИВИЛЕГОВАНИ СВЕШТЕНИЦИ? 

Бојан Белић истиче:“Илић преноси запис логораша Бранка Ђорђевића, који је написао: „У прво време, до 1943. свештеници су живели под врло тешким условима, јер су, поред разних тешких послова у самом логору, слати са разним транспортима и ван логора, на најтеже радове, па су тако многи и изгубили животе, док су се неки враћали као инвалиди, најчешће без руке или без ноге.мГодине 1943, свакако нечијом интервенцијом, стање се, поново, у неколико поправило. Од тада они (свештеници), су радили на логорском пољском имању (плантажа), у баштама у логорским фабрикама, разним радионицама, магацинима, кухињи, болници итд“. Услови логорског живота и шансе за опстанак и преживљавање, толико су били неуједначени, и толико су се мењали, да су неки периоди међусобно неупоредиви. Побољшање живота је значило да су немачки и део пољских свештеника могли да примају пакете са храном од својих породица и верских заједница, те се Ђорђевићев запис може односити само на другу половину 1943. и не на све логораше, поготово не на јеврејске и пољске заточенике који нису припадали свештенству. Барбен помиње једину Химлерову наредбу да се свештеници повуку са тешког рада, али из 1941, која од почетка 1942. до прве половине 1943. више није важила. Новим свештеницима који су пристигли у логор објашњена су правила „оштре дисциплине и потпуног реда, како СС не би имао изговор да се умеша“. Свештеници су морали да обављају најпрљавије и најтеже послове, да чисте касарне или да раде на копању шанчева и у рудокопима. Целер сведочи да је најбољи живот за пољске свештенике у логору био од марта до септембра 1941. али су привилегије и после тога задржали немачки свештеници. /.../ Септембра 1941, свештеници су пребачени у блокове 28 и 30. Око блока 26, у коме су остали немачки свештеници, подигнута је посебна бодљикава жица, а прозор на капели је премазан фарбом. Тако су други духовници из блокова 28 и 30, међу којима је било много Пољака, одвојени од средишта свог верског живота и нису могли присуствовати обредима ни вршити верску службу. Током 1941. пољски свештеници су изоловани и премештени у блок 28. Престала је боља храна, у блоку 26. су остали немачки свештеници и странци, а контакт са њима је осталим духовним лицима строго забрањен. У другој половини 1942. живот је поново постао лакши, допуштени су пакети, служење мисе, побољшан је квалитет исхране, у децембру су сви свештеници поново смели долазити у капелу и присуствовати светим обредима, али је 28. октобра свим свештеницима, осим немачких, на четири седмице укинут „други доручак–Brotzeit“, и режим се опет променио нагоре. /.../ Адам Козловицки, који је ухапшен, јер му је речено да се „Немцима не допада његова идеологија“, провео је у логору четири године и четири месеца. Козловицки, у говору одржаном на католичком меморијалу посвећеном Дахау, не помиње зверства и тортуре над свештенством, већ осећање беспомоћности и агоније, сваког дана кад су полазили на рад. Архимандрит Дионисије, који је прошао Дахау, оставио је сведочанство да је једна од психичких тортура, коју су примењивали над затвореницима, била лажно стрељање. Стражари би логораше одводили на стрељање које би у последњем тренутку, док су људи стајали пред цевима, опозвали. Егзекуције су најчешће вршене у дворишту, између затворског блока (Bunker), и кухиње. На дну дворишта налазила су се вешала, као симбол и знамење опомене докле се пружа „слобода“ кретања затвореника. Упамћене су речи капоа, Хуга Гутмана, изречене у данима највећег клонућа и страха: „Не заваравајте се! Дахау је људски млин. Некога ће усуд шчепати пре, некога касније. Не заносите се надом! Мислите радије на нешто друго“. /... / Јохан Ленц је оставио један од записа какав је ужасна и тескобна атмосфера владала у логору зиму 1944, да су свештеници страховали да не буду најстрожије кажњени само због тога што су кришом направили јасле за предстојећи Божић. /.../ Пошто су возови који су пребацивали свештенике из Дахауа, не само 1944-1945, него и пре тога, (Invaliden Transport), неке право у смрт, или одређене за ликвидацију, какав је управо био транспорт за Тирол, историјска, документована чињеница, јасно је да Ђорђевић не говори истину, или да није био упознат са стањем у логору у последње две ратне године. Да није знао или је прећутао важне информације, показује и то што у свом сведочанству није рекао ништа о привилегијама које су у различитим временским периодима допуштане свештеницима, нпр. дозволу да неки од њих одлазе у град и скупљају прилоге, слободно време за писање и читање, писма са купонима која су стизала у логор, културне активности. /.../ Мјуриел Хепел је објавила књигу: „George Bell and Nikolai Velimirovic“, 2001, која је преведена и код нас. Хепелова пише да су владика Николај и патријарх Дожић били затворени у „почасном бункеру“, поштеђени принудног рада, да су били одвојени високим зидом од осталих логораша и да нису прошли кроз „најгоре ужасе концентрационог логора“. Пошто се ауторка није постарала да пронађе бројне изворе из којих би сазнала да су у јесен 1944. сви свештеници, осим немачких, морали да раде најпрљавије и најтеже послове, да се сами старају о све лошијој хигијени, да су заточеници бункера често излазили у логорски комплекс и мешали се са другим логорашима, због радних дужности, помагању оболелима од тифуса у логорској болници, уклањању и кремирању лешева, о чему је сам владика Николај оставио сведочанство, али и у потрази за храном, и како, очито, није упозната са елементарним аспектима који се односе на „Еhrenbunker“, јасно је зашто се позвала на опште место и фразу, као и Давид, Илић, Бајфорд, Ђорђевић, и други.“

Општа места, фразе и фразетине – то је другосрбијанска „истина“. И ништа друго. 

НИКОЛАЈ И ГАВРИЛО ИМАЈУ СВОЈЕ ЋЕЛИЈЕ     

Пошто су Илић и дружина тврдили да су патријарх Гаврило и владика Николај били привилеговани посебним логорским ћелијама, Бојан  Белић нас подсећа:“Бункер је имао 137 одвојених ћелија. Др Јоханес Нојхојзлер, минхенски бискуп, био је један од свештеника који су имали приватну ћелију, што је у нескладу са тврдњама критичара да су само владика и патријарх имали привилегије у виду засебних одаја. Ћелије Георга Елзера су такође биле одвојене просторије, одређене за њега. Нојхојзлер је иронично стављао под наводнице тзв. статус „почасних“ затвореника бункера, и оставио је запис да су заточеници бункера, ако би се, тако прохтело управи, држани на хлебу и води, и да су морали да стоје по три дана и три ноћи, под надзором стражара, и да би им тек четвртог дана било допуштено да одспавају. Нојхојзеров запис само је једно од многих сведочанстава логораша о мучењима којима су били подвргнути у “ћелијама за стајање““. 

Такве су то биле „почасти“ у Дахау. 

ШЕТАЛИ СУ, ШЕТАЛИ!

Илић каже да су Гаврило и Николај били привилеговани шетњом. Бојан Белић описује дахауске шетње:“Десно од бункера било је уско двориште по коме су затвореници могли да шетају, а неки и да примају посетиоце. Сећамо се Бајфордове и Илићеве тврдње да је то што су патријарх Дожић и владика Велимировић у Љубостињи могли повремено да примају посету, под немачким надзором, такође био знак посебног третмана и милости окупатора. Дозвола шетње по дворишту заточеницима „Бункера“, није била никакав знак посебне милости управе према владици и патријарху, јер се то односило и на свештенике у другим блоковима. О томе сведочи податак да се др Јоханесу Нојхојслеру у шетњи по дворишту, придруживао и велечасни Мартин Нимелер, један од највећих противника нацистичког режима, аутор чувене, антологијске протестне песме „Кад су дошли“.“

Шетање у скученим логорским условима није, наравно, било никаква привилегија, осим у „истраживањима“ лумена какви су Илић и Бајфорд. Али, они су постали „привилеговани шетачи у логору“ из једног простог разлога – ко њих облати, облатио је Светосавску Цркву, а НАТО другосрбијанштина на томе одавно ради! 

БЕЗ РОБИЈАШКЕ ОДЕЋЕ, НИСУ БРИЈАНИ И ШИШАНИ, ПИШУ, ПРИМАЈУ ПОШИЉКЕ, ДОБРО ЈЕДУ

Илић и екипа кажу да српски патријарх и владика жички имају одличан третман у Дахау јер носе мантије, не брију их и не шишају, пишу, примају пакете и хране се као есесовци. Белић је јасан:“Прве три и по године рата, Дахау је био првенствено радни логор, што није лишило смрти многе заточенике. Затвореници су могли да примају писма и новац од куће и постојала је кантина у којој су за свој новац, а касније и за купоне, куповали намирнице. Од 1942. новац је замењен купонима, пошто је спољашња управа логора сматрала да би новац у рукама заробљеника олакшао могуће бекство. Кухињски јеловник је обухватао овсену кашу, земичке, поврће, рибу, краставце, а у кантини су се могли купити и парфеми. Логораши су добијали трећину килограма хлеба, некад и пола литра какаоа. У последње две године рата, 1944. и 1945, кантина је изгубила сваки значај и није могла понудити више ништа услед велике несташице хране, епидемија и савезничког бомбардовања, премда је већ од 1943. хране било све мање и важност кантине је слабила. Када је новац имао значај, цена доручка износила је између осам и десет марака. До ослобођења је у логору радио и базен, али су у њему могли уживати само људи из унутарње управе логора, логораши коју су имали власт над осталима.  Библиотека је садржала 15.000 наслова, од класика књижевности, до популарне белетристике и романа, и до свршетка рата, сви затвореници су је смели користити. Повремени концерти и филмске пројекције, дискусије о филозофији, религији, уметности, били су предах и испуњавање каквим таквим смислом и надом, у преживљавању логорских дана.  /.../ Бајфорд и Илић наводе да су они (Гаврило и Николај), за време конфинације у српским манастирима, примали пакете од околног становништва и да им је било допуштено да врше верску службу. У томе нема ничег спорног што би нас навело да закључимо да је то била посебна милост Немаца према њима. Јер, оно што је важило за владику и патријарха у Србији, важило је за велики број логораша у много страшнијим околностима логора Дахау. Пакети су свештеницима до 1943. стизали скоро редовно, стизали су и 1944, а богослужење, са периодима забране, никада није безусловно забрањено. Навешћeмо само неколико одломака из писама логораша у различитим временским раздобљима. Сигфрид Мундштајн, јеврејски затвореник пише својој супрузи 31. јула 1938: „Најдража Магда, кад увече полазим на починак увек носим твоје драго писмо са собом и тад заспим спокојно. Захваљујем Богу, драга Магда, што сам здрав и надам се да сте и ви. Време је овде јако лепо и сваки дан је веома топао“. У писму које је послао 16. фебруара 1943, затвореник потписан као Бен, пише свом брату: „Драги Фаноус, захваљујем ти на пакету који сам данас примио и који ме је веома обрадовао. Гледам напред, у повратак кући, када ћу моћи да ти се на свему одужим, и мислим да неће потрајати дуго и да ћемо се сви поново видети. Верујем да ће ме моја вера одржати у здравом духу. Не шаљи ми новац док ти не кажем”. У недатираном писму из 1938. или 1939. музичар и професор белканта, Ото Гут, који је преживео Дахау и умро у Америци, пише: „Мили моји, много вам хвала на писму. И даље сам добро и потпуно здрав. Молим те да ме најхитније искрено обавестиш о мајчином здрављу. Не могу више да поднесем тако оскудне вести“. Феликс Елзановски, у писму од 2. новембра 1941, пише да није добио одговор на писмо од 19. октобра 1941, да је срећан што су сви код куће добро и да му није стигао новац. Он каже „пишите више“, и шаље поздраве свом оцу Хедвигу, Станислаусу, Касимиру и рођацима. /.../ Барбен је описао како су становници насеља у околини Дахауа, давали храну и намирнице логорашима, а свештеници су често скупљали прилоге и под пратњом, излазили из логора. Нојхаслер је, рецимо, све што му је било потребно за вечерњу Божићну мису, добио од кардинала Фаулхабера, који је до краја рата редовно слао пакете у логор. Нојхаслер је могао да напушта бункер и да хода по логору, као и да прима посете споља. /.../ Логораши су до последњег дана рата имали право да буду претплаћени на штампу која им је редовно стизала, све док стање на фронту није прекинуло комуникацијске линије. Затвореници су спавали на креветима на спрат, у ћелијама су се налазили ормарић и сто, и свака барака је, заправо, имала дневну собу са четири велика стола. Рикарди наводи да су бараке у његовом блоку имале два или три стола, две клупе и кревете са сламним јастуцима. У сваком блоку налазила се просторија за дезинфекцију. /... / Нерин Е. Гин, у делу „ The day of Americans“, написао је да су свештеници имали времена за медитацију и писање, и да је скоро свака књига о Дахау, написана до 1966, када је Нерин објавио свој рукопис, написана од стране пољских свештеника. Ово је веома важно у контексту оптужбе Велимировићевих критичара, да је владика уживао посебну наклоност Немаца, зато што је и за време конфинације и у српским манастирима и у Дахау, имао на располагању папир за писање, било да је реч о обичној хартији или тоалет папиру, на коме се верује да је написао дело „Речи српском народу кроз тамнички прозор“. Георг Шваке је компоновао „Дахауерску мису“, или „Missu antiphonariu“, коју су логораши први пут певали 24. септембра 1944. Ђузепе Ђироти, професор теологије, који је ухапшен јер је помагао Јеврејима радио је на књизи о пророку Јеремији за време заточеништва, а 1994. објављена је и књига биографија и песама бивших логораша о Дахау, од који су многе написане за време њиховог тамновања. Неки логораши, и сами свештеници, водили су логорске дневнике који су касније и објављени, или су од њих настале потоње књиге и текстови о логору Дахау, какав је рукопис Јохана Ленца. Холандски затвореник Нико Рост био је један од логораша који су водили дневник. У једном од његових записа, оставио је сведочанство о борби између СС јединица које су хтеле да побију све логораше и америчких трупа које су ушле у логор. /... / У логору је постојао и оркестар који је приређивао концерте и свирао сваки дан док су затвореници марширали на рад у фабрике и поља. Према Нерингу, СС је стрељао оркестар пред крај рата. /.../ Једини пут за Интернационални Црвени крст у Швајцарску, водио је преко Дахауа. СС је дозволио да се пакети поделе логорашима у последњим данима Трећег рајха, али је Црвени крст одредио да пакете у којима су се налазили бутер, кобасице, свињетина, риба, могу примити само они логораши који су представљали земље које су финансијски помагале организацију у Женеви. Следовања су добили Французи, Белгијанци, Холанђани, понеки Пољак и Скандинавац. Какво бездушно лицемерје организације која је представљала земљу у чијим су банкама складиштени џакови новца, драгуља, прстења, златних зуба, опљачканих од несрећника који су оставили кости по нацистичким логорима! Почеле су туче и отимања. Пољаци су се бунили и тражили су још пакета. Нису били ретки случајеви убијања, пребијања и крађе од стране капоа и персонала унутрашњег управног прстена. Логораши су били приморани да своју одећу користе као јастуке да их други затвореници не би покрали. /.../ Илић наставља Бајфордову тезу да је знак немачке наклоности и посебног третмана патријарха и епископа био и у томе што владици Велимировићу и патријарху Дожићу није бријана глава, и што су „могли да задрже часовнике и многе личне ствари“ и да су имали времена за писање и одмор. На бројним рукописима, сведочанствима и документима, показали смо да се то односило на све затворенике, осим на јеврејске, а од 1943 и пољске свештенике, (али не на све, ни у сваком периоду логора) и да су сви свештеници и већина затвореника имали слободно време за одмарање, писање и читање, коришћење библиотеке, кантине, право на одговарајућу болничку негу, све док пропаст Рајха и напредовање савезника нису окончали такве животне услове и привилегије. Постоје фотографије из логора на којима затвореници преко пругастих панталона носе своје цивилне кошуље, и фотографије свештеника из 1943, који су у својим одорама. Навели смо и називе конкретних радова које су неки свештеници писали у логору. Све то није познато Илићу, а морало је бити, ако се тврди да је аутор анализирао исцрпни материјал. Нисам нашао ниједно сведочанство нити непобитан документ који показује да су Велимировић и Дожић јели исту храну као и есесовци, како тврде Илић, Бајфорд, Коен, Лебл, који такође нису приложили доказ.“ 

Шта ће им докази? НАТО је крунски сведок. За све што се Срба тиче, за све, па и за Гаврила и Николаја у Дахау. Јер, Срби не могу бити жртве. Они су, увек и свагда, кривци. 

МИРКО ЂОРЂЕВИЋ И ЈОВАН БАЈФОРД У УЛОЗИ „МЕДИЦИНСКИХ СТРУЧЊАКА“

Познати кривотворитељи, покојна другосрбијанска квазитеолошка перјаница Мирко Ђорђевић и науколики публициста на другосрбијанским стероидима – србофобним стереотипима, Јован Бајфорд, упорно тврде да Гаврило и Николај нису имали никакве муке:“Бајфорд пише да има мало доказа да су Дожић и Гавриловић, били изложени мучењу и злостављању која су „свакодневно трпели обични логораши“. Прво, навод да су обични логораши били свакодневно изложени мучењу је у потпуности нетачан. Друго, ни Илић ни Бајфорд се нису потрудили толико да нам објаснe који су то логораши, од 17 различитих категорија, спадали у „обичне затворенике“. Треће, ако нема документованих доказа да су злостављани, јер су таква сведочанства остала једино у успоменама и траумама логораша, а не у архиви логора, има још мање доказа да владика и патријарх нису мучени или да нису били изложени суровој дисциплини која је у месецима њиховог заточења, била израженија него у првих неколико година логора, нити у објављеним сведочанствима и записима (осим Ђорђевићевог сведочења) да су били поштеђени рада и дисциплине која се односила на остале заточенике. И Бајфорд преузима сведочанство логораша Бранка Ђорђевића, који је записао да Велимировић и Дожић нису мучени у логору. Ово изоловано сведочанство би могло бити утемељено само ако би се доказало да је Ђорђевић свакодневно проводио читаво време са њима у истом блоку, да је имао потпун увид у кретање Велимировића и Дожића, и да је његов навод сагласан са другим сведочанствима. У логору у коме су биле десетине хиљада људи, док су једни долазили, а други одвођени и нестајали, у борби за преживљавање, вреви, епидемијама, метежу и хаосу који је у логору владао, баракама које су биле предвиђене за 54 затвореника, а у којима је се тискало и по пар стотина несрећника, 1944-1945, док су се савезници приближавали, а главешине бежале, о чему Ђорђевић и Бајфорд нису рекли ништа, мале су шансе да је могао да испуни услове неопходне за чврсту веродостојност исказа. Мирко Ђорђевић, кога неки називају ерудитом и зналцем, поновио је опште место засновано на Ђорђевићевом сведочењу, не навевши ниједан други извор, достојан зналца: „Ни о каквом се ту мученику не ради, он је имао статус посебних особа и никаквој тортури није био изложен“. То није ни анализа, нити било какав критички метод, чак не ни социолошки или историјски доказ, него лични, вредносни суд, пре новинарски него публицистички, без једног аргумента, без познавања грађе о Дахау. У десетинама примарних публикација и текстова о Дахау, нисам пронашао ниједан запис ни сведочанство које би упућивало на то да су епископ Николај и патријарх Дожић били поштеђени дисциплине и третмана који се односио на остале заточенике „Бункера“. Није било особе у читавом логору, у било којем блоку, која није морала да ради, теже и суровије, или мање напорне послове. Капо Вамцер, кога помиње и Замечник, био је један од надзорника и чувара који су свештеницима давали лакше послове./.../  Бивши логораш Живан Безић другачије описује живот у „Бункеру“ и каже да су у њему „чамили“ Михаел Хек, Јоханес Нојхoјзлер, српски патријарх Гаврило и епископ Николај Велимировић. Бајфорд, такође, сумња у речи владике Артемија Радосављевића, и под наводнице ставља његов исказ „да су многи очевици“ посведочили о страдању владике Николаја и патријарха Гаврила, али му не смета да и даље противречи методу свог критичког поступка и да кредибилитет заснован на истим изворима користи као доказ, када то одговара његовим наводима. Тврдњу да су владика и патријарх уживали нарочиту слободу кретања, за време конфинације у Љубостињи и Војловици, он заснива „по сећањима очевидаца“! Једини доказ да је владика био повређен у логору када је носећи кофу воде или киблу, пао и повредио колена, Бајфорд преузима из неколико текстова, и не придаје им већи значај. Али превиђа да, ако је владика морао да носи воду или да просипа киблу, он несумњиво морао да ради као и други логораши и да онај који једе за столом заједно са есесовцима као „почасни затвореник“, не иде свакодневно по воду и не просипа посуде са изметом и урином, чиме су надређени желели да га понизе. Бајфорд се ставља у улогу лекара, дијагностичара и тврди да су повреде на владичиним стопалима, које јеромонах Иринеј Добријевић, на трибини удружења Српски сабор Двери, одржаној на Машинском факултету 2005. описао као могуће ожиљке од ножа или цигарета, или некаквог гвожђа, јер су владичина стопала била згрчена и ходао је са штапом, „вероватно изазване артритисом“. Прота Миливоје Маричић, у писму владики Лаврентију Тривуновићу, од 14. маја 1988, повреде на владичином телу, које је припремано за укоп, описује као црне флеке, или маснице. Овај навод, Бајфорд поштено цитира, али га одбацује, као несагласје са повредама од ножа, сечива или цигарета. Међутим, Теодор Кох, пољски свештеник, који је у Дахау био од октобра 1941. до априла 1945, сведочи да су свештеници, како је третман постајао све окрутнији, кажњавани вежбама, чучњевима, гимнастиком и трчањем на коленима. Неки су колабирали и подлегли повредама. Јоханес Нојхојзлер, заточеник „Бункера за угледне затворенике“, се сећа како га је есесовац ногом ударио толико снажно, да се срушио на под и расекао руке. А када је, при приспећу у логор, фотографисан за логорски картон, добио је песницу у главу, да је jeдва остао на ногама. Дакле, не само да нема никаквог противречја о пореклу и узроцима повреда на Велимировићевом телу, јер су могле настати на различите начине, и нанете у различитом временском периоду, те су неке могле бити релативно зацељене, а друге не, него и врсте описаних озледа пре одговарају методама мучења о којима је сведочио Кох него артритису. Поред тифуса, услед погоршаних услова у логору, 1944. и терања од стране капоа и чувара на упорно брзо ходање са теретом у рукама, многи логораши су патили од отока по ногама, што је доводило до абразије око стопала и флегмона, акутног, гнојног запаљења везивног ткива. Велика је могућност да су повреде на владичиним ногама које је описао јеромонах Добријевић, управо тако настале, ако искључимо да су узроковане физичким кажњавањем и ударцима. Да човек у шездесет четвртој години, буде у логору у најгорем тренутку од оснивања комплекса, да буде приморан на рад у условима који су само могли погоршати његово здравствено стање, да не говоримо о психичком злостављању и притиску, за Илића и Бајфорда, очито не представља мучење. Дуготрајно ходање или терање на стајање, није ништа друго него врста мучења која је редовно и над великим бројем свештеника примењивана у логору. Отац Жан Бернар, свештеник из Луксембурга, у књизи „Priest block 25487“, навод да су свештенике мучили тако што су им везивали ланце око зглобова, или руке на леђима. Уобичајен радни режим (осим у периодима важења привилегија) подразумевао је да су свештеници морали да гурају и истоварују тешка колица, пуна земље, песка или камења, најчешће у темпу брзог или трчећег хода, који су задавали капои. Језуит, Јохан Мариа Ленц, оставио је једно од сведочанстава о томе какве су повреде настајале под бруталним условима физичког рада. Једном приликом, капо му је наредио да се са тешким колицима, препуним шљунка, трчећим кораком успиње на врх гомиле шљунка и камења, избаци товар, а потом одјури по нов. Све време га је подбадао и гурао, док му руке нису прокрвариле. И тада се продерао: „Знаш ли, бедни свештениче, да данас мораш црћи!“ Свештеници су морали да устају у четири сата изјутра, да носе котлове тешке 75 килограма 400 метара кроз логор, или да истоварају угаљ, песак, земљу или кромпир, трчећим ходом. Пошто нису могли да издрже такав напор, појављивале су повреде по стопалима и ногама, а неки су храмали јер више нису могли нормално да ходају. Стражари су их често шутирали и ударали у лице, а убрзо је стигла зима, толико оштра и хладна, да су свештеници пазили једни на друге чим би се на носу и ушима појавили знаци промрзлости. /.../  Осим Ђорђевићевог сведочанства, у грађи о историјату логора Дахау, нисам пронашао ни један једини запис о томе да су владика Николај и патријарх Дожић били поштеђени режима који је владао у логору од 1944-1945.“
Шта ће другосрбијанцима докази? Довољне су добро плаћене предрасуде, које се уклапају у НАТО наратив о Србима као вечитим злочинцима и „журколомцима“ са Балкана. 

ПАТРИЈАХ ГАВРИЛО И ВЛАДИКА НИКОЛАЈ БИЛИ СУ „ЛЕЧЕНИ У ДАХАУ“

Гаврило и Николај су, кажу „стручњаци“, у Дахау били и лечени. Белић нас поучава:“Бајфордова и Илићева тврдња да су се немачке власти постарале за лекарски преглед владике Велимировића и патријарха Дожића и тиме показали нарочиту бригу о њиховом здравственом стању, такође не одговара истини. Сви затвореници су морали да прођу лекарске прегледе пре интернације у Дахау, како би се, не само утврдило да ли су, и за које врсте рада способни, него и да би се отклонила могућност евентуалних заразних обољења када затвореници стигну у логор. Овом оптужбом су критичари истих убеђења просто опседнути, што показује и Илић, који јој се непрекидно враћа, а да при том прећуткује, или није упознат са многим изворима који показују да не само да није било никаквог особитог и посебно олакшавајућег поступања према Велимировићу и Дожићу, него и да се у периоду њиховог боравка у логору, према свим логорашима и заточеницима „Бункера за важне заточенике“, поступало веома грубо, сурово и оштро, осим према есесовцима који су нарушили дисциплину или су учинили неки други грех, због чега су се нашли у бункеру, те да услови опстанка никада нису били тежи од оснивања Дахауа. Логораш Барбен и други логораши наводе, да су затвореници добијали лекарску негу и били релативно добро храњени све до 1943, али се и тада најгори режим животних услова односио махом на Јевреје, који су у том тренутку били у логору и Пољаке. Ништа од тако битних елемената логора, ни Илић ни Бајфорд не помињу, или се на њих тек површно осврћу. /.../ Постојала је и логорска болница, која није имала никакве везе са блоком у коме су вршени садистички експерименти над људима. У њој су били запослени професионално обучени лекари и била је снабдевена најсавременијим медицинским уређајима какав је рендгенски апарат Сименс. Од 1940. болница је била у блоковима 1, 3 и 5, али је од 1942. због све више оболелих логораша и погоршања хигијене, проширена на седам блокова, који су обухватали апотеку, лабораторију и канцеларије персонала. Та нетачна и неутемељена фраза о нарочитој бризи управе логора и привилегијама у односу на Велимировића и Дожића (дозвола за ношење мантија, косе и браде, лекарска нега и сл.), постала је опште место, које понављају многи аутори. Тако Драгана Ковачевић , пише да је „према многим изворима“, Велимировић уживао све поменуте привилегије, укључујући и лекарску негу. Ако је већ у једној озбиљно конципираној студији допустила себи такву тврдњу и није навела ниједан од тих „многих извора“, невероватно је да ауторка није упозната са грађом о логору Дахау објављеној на енглеском језику, с обзиром на то да је у рукопису цитирано доста енглеских извора. Напротив, Драгана Ковачевић се, када говори о владици Николају Велимировићу и логору Дахау, позива, пре свега, на текстове Бајфорда и Мирка Ђорђевића. Како ни један од поменутих аутора не наводи потребан изворни материјал о Дахау, последице таквог критичког поступка су, одраз одраза, или ходање са једним заклопљеним оком ¬– нетачне информације. Лекарску негу су у логорској болници имали сви болесни логораши, осим јеврејских, али су две епидемије тифуса изазвале тако високу стопу смртности, да је болница 1944-1945. била препуна оболелих логораша, те се чак и неки свештеници нису усуђивали да кроче у њу. Потом, здравствено стање владике Николаја и патријарха Дожића се толико погоршало, да им одговарајућа лекарска помоћ више није могла бити пружена у болници централног логора.“

Погоршало им се здравље? Ко би то помислио? Зар, како рече онај из филма „Ко то тамо пева?“ немачка медицина није најбоља? 

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ И НЕМЦИ

Сви мистификатори су тврдили да је Димитрије Љотић „ослободио“ патријарха Гаврила и владику Николаја из немачког ропства. Али, Белић показује другу слику:“Љотић није имао никаквог утицаја на одлуке Рајха, и да Калтенбрунер и Нојбахер, што ћемо касније видети, нису још од 1943. планирали одвајање Аустрије од Немачке, и нагодбу са савезницима, Хитлеру иза леђа, у чему су им Дожић и Велимировић требали бити корисни таоци и веза нове Аустрије са западом који би преко Српске православне цркве дошао у везу са верским, грађанским и монархистичким елементима, као стубом отпора према комунизму и руској интересној сфери, када се још наивно веровало у обједињавање српских националних снага и стварање фронта у Словенији, да ће се савезници искрцати на Јадрану и да је сукоб Истока и Запада неминован, ни Недићеве ни Љотићеве ургенције и молбе, не би им значиле ништа. Љотићева ургенција могла је само ићи на руку Калтенбрунеровим и Нојбахеровим плановима, а пребацивање црквених великодостојника на територију Рајха, омогућило им је да они буду под пуном немачком контролом и надзором, што не би било изводљиво да су остали 1944. остали у Србији. Најзад, много ближи, етички дволичан сусрет са окупатором, имали су партизани током тзв. „мартовских преговора“, када су били спремни да обуставе борбу са Немцима и окрену цеви само према четницима и Енглезима, ако се усуде на искрцавање на Јадрану. Одлука о пребацивању владике и патријарха из централног логора у подкамп Шлирзе донета је 1944. када су већ били у логору и када им је здравствено стање било озбиљно угрожено. Мртви или мучени до смрти, не би могли послужити Калтенбрунеровим плановима на чије остварење се усудио тек када су Руси били пред Бечом, а потом се, схвативши да је све изгубљено и да му Енглези неће омогућити да постане нови фирер независне Аустрије, предомислио и наредио брисање трагова злочина и терора – уништење Дахауа и свих преживелих логораша. Илић је управо то написао и затворенике бункера назвао таоцима, иако је то учинио, можда случајном омашком, пошто би таква констатација била противречна свим његовим наводима о привилегованом, почасном статусу епископа Велимировића и патријарха Дожића.“

Чињенице су на страни Гаврила и Николаја. Утолико горе по чињенице, рекао би чувени немачки филозоф Хегел. 

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО И  ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У „БАЊИ ШЛИРЗЕ“

Предраг Илић је у својој књизи тврдио да су патријарх Гаврило и владика Николај из Дахауа одведени у „бању Шлирзе“ где су се, наравно, „бањали“ – а шта би друго? Али, Белић саопштава истину:“Илић је јасан и недвосмислен у исказу да су епископ Велимировић и патријарх Дожић, пуштени на слободу одмах по пребацивању из Дахауа у Шлирзе. На жалост, поново непознавање фактографије и историје Трећег рајха, поништава и ове Илићеве поставке доступним и лако проверљивим чињеницама. Шлирзе, или Валеп је био логор, један од поткампова главног логора Дахау, основан 1. новембра 1942. (KZ-Aussenkommando Valepp Jagdhaus Himmler–KZ Aussenkommando Valepp Bauer Marx), или Валеп 1 и 2, и био је под потпуном контролом СС-а, тако да Гестапо није имао никакву надлежност ни стварну моћ над њим. Први део назива логора се односио на СС управу и лично, повремено седиште Хајнриха Химлера, а други на село, односно сеоско газдинство породице Маркс, у округу Шлирзе, претворено у логор. У Валеп–Шлирзеу било је много Јеховиних сведока, који су толико радили да су их сељаци звали „пауци“. Логор је постојао све до 25. априла 1945. До 1944. Дахау комплекс је обухватао 77 споредних логора или поткампова, (од којих су неки били удаљени и више од 200 км), какви су били Итер и Шлирзе. Дистелова и Бенц наводе број од 169 спољашњих логора који су припадали комплексу Дахау. Ако Илић већ није успео да набави неке од поменутих публикација, абецедну листу свих логора, на којој су Шлирзе – Валеп и Итер, могао је пронаћи и на сајту: „Јewish Virtual Library“. Како се систем немачких логора мењао, кампови су ницали толиком брзином, неки су напуштани, па отварани нови, да „WVHA“, више није могла да их преброји и унесе у регистар. Када је 522. пољски артиљеријски батаљон америчке армије, ослободио поткамп „Кауферинг 4 Хурлах“, који је припадао комплексу Дахау, војници су открили неколико стотина тела која су горела, наслагана на гомилу. Американци су присилили бившег команданта логора да лежи међу лешевима, а потом су га предали преживелим логорашима. Да су Илић, Бајфорд и други аутори само погледали у „Енциклопедију немачких концентрационих логора“, ако их већ није занимала историја, структура, производно–организацијска веза и мапа комплекса логора Дахау, која се може наћи у многим публикацијама, вероватно никада не би били заговорници тезе да су владика Николај и патријарх Дожић били слободни након пребацивања у Шлирзе. Око 150, или, према Дистел-Бенцу скоро 170 поткампова, припадали су централном логору Дахау и у производном смислу били су међусобно повезани и зависили су од главног логора. Илић наводи да је у Немачкој било чак 958 подручних логора, али се није потрудио да сазна да су подручни логори били заправо поткампови централних логора. Тако би, на листи свих нацистичких поткампова пронашао Шлирзе и Итер, као делове комплекса логора Дахау, у које су затвореници пребацивани за време рата, и у каквима су се нашли владика Николај и патријарх Дожић. Итер је био логор, а замак Итер, здање у којем су били затворени угледни заточеници Рајха. Илић своју игнорантску самоувереност, доказује још једном када критикује наводе др Душана Кашића и др Љубомира Дурковића-Јакшића, који су исправно установили да је Валеп-Шлирзе био поткамп логора Дахау, и изриче следећу тврдњу, подвучену масним словима: „Није тачно да је Шлирзе био логор!“ Како је Илић, закључке поменутих истраживача назвао „нетачностима и неистинама“, не можемо рећи друго, него да су незнање, неупућеност и непознавање основних извора и грађе о немачким конц-логорима, које је он показао, запањујући. /.../ Да је Илић пажљиво ишчитао само Вејлера, Шнабела и Хофмана, уместо што је прочитао свега неколико страница из њихових радова, како би уверио читаоца да их добро познаје, сазнао би довољно, и добио би путоказ за многе друге изворе, а поменуте закључке, тешко да би се усудио да изнесе. Литерарне, епитетске реченице о „лепом планинском језеру, угодној гостионици и хотелу“, пријатном окружењу и сл., су слобода ауторове маште и стилизација замишљеног амбијента...”
Машта може свашта. Али јој Белић не да се размахне, чак и ако је другосрбијанска. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Књига Бојана Белића је изванредан прилог борби за истину о страдању врха СПЦ у Другом светском рату. Као што је говорио Жарко Видовић, ми смо логорашка нација, и боравак низа српских владика у нацистичким, италијанским, арнаутским и усташким логорима за време Другог светског рата мора бити предмет озбиљног изучавања. Труд Бојана Белића заслужује сваку пажњу и награду и од Бога и од људи, а најважније би било да се његово дело, у што већем тиражу, поново изда и постане доступно читаоцима, којима је, као и увек на нашим просторима, истина насушно важна – за духовни и идентитетски опстанак, пре свега.

Ако се ми не будемо борили за истину о себи, ко ће се борити? Како рече Његош:“Наде више нема ни у кога – до у Бога и у своје руке“.
Бојан Белић је, положивши наду на Бога, показао да има заветну свест, бистар ум, права знања и вредне руке. Хвала му због тога!  

1.    https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/    

Остале текстове Владимира ДИмитријевића гледајте ОВДЕ.

Извор: Правда