Пише: Миодраг Зарковић
И све смо, вероватно, у праву. Али, зашто за Украјину никада не кажемо да је - окупирана?!
Та тврдња би, по логици коју често користимо за Србију, била више него оправдана. Јер, још од државног удара из фебруара 2014. године, суверенитет Украјине је практично непостојећи. То је било очигледно чак и пре овогодишњих ратних дејстава, подигнутих на највиши ниво руском војном операцијом. Прошле године, на пример, украјинске судске власти донеле су читав низ закона којима су у тамошње највише судске установе пуштени странци! Два врховна национална тела намењена између осталог и избору судија, а којих је у целој предратној Украјини било око осам хиљада, сада су обавезна да као половину свог чланства уврсте стране стручњаке. Ниједан украјински судија не може да буде изабран без сагласности ова два тела, односно странаца који седе у њима.
Ништа боља ситуација није ни у украјинској војсци, која, такође је јасно одавно, полаже рачуне западним покровитељима, од којих добија и новац, и оружје, а очигледно и наређења. У украјинским медијима стање је још и горе, поготово од Мајдана наовамо, због чега је њихова јавност толико и слуђена, односно убеђена да је Русија та која им је ”вековни непријатељ”.
А како тек стоје ствари са украјинском привредом, најбоље говори афера са Хантером Бајденом, сином садашњег америчког председника, који је, бистар на тату, у једној радњи за поправке оставио свој лап-топ са све подробним подацима о закулисним радњама у које су породично уплетени у Украјини, пре свега са украјинским енергетским компанијама. Та афера је у америчим гласилима, па и на друштвеним мрежама, била присилно сузбијана, како не би повећала изгледе Доналда Трампа да на изборима од пре две године победи Џоа Бајдена. Али у Украјини није произвела никакву суштинску реакцију. Тамо је умешаност стране лоповске фамилије у мутне послове на највишем државном нивоу нешто на шта се и не обраћа пажња, толико је општеприхваћена потчињеност украјинске привреде страним интересима.
И на крају, оно што најдиректније омогућава толику превласт страних налогодаваца у Украјини јесте политичка корупција. Њене астрономске размере поново је Џо Бајден, тада тек потпредседник САД, био ”љубазан” да нам открије, када се пре неколико година јавно хвалио како је чистом уценом, везаном за некакав пакет новчане помоћи који је требало да испоручи Кијеву, приморао украјинско руководство да смени државног тужиоца који се усудио да копа по сумњивим пословним активностима Бајденове породице у Украјини.
Када се све ово узме у обзир, савршено је јасно да не постоји нити један вид државног суверенитета који је Украјина сачувала пред својим ”пријатељима” са Запада. У преводу, Украјина је, по мерилима које српски родољуби често примењују на Србију, окупирана земља. И то чак и чвршће него Србија.
А опет, да ли је ико за ових десет месеци, колико траје директан ратни обрачун Русије и Украјине, употребио тај аргумент да би оправдао Украјинце који се, као друштво чак и више него као војска, повијају пред руским ударима? У небројеним емисијама на телевизији или ЈуТјубу, у анализама по новинама или порталима, у расправама на друштвеним мрежама... да ли је ико од српских родољуба указао на окупираност Украјине и у то име позвао Русију да поштеди свог противника?
Колико је познато писцу ових редова, то се није догодило. Ако је негде нешто и промакло, што је увек могуће, биће да је реч о појединачним случајевима, који иду противно магистралном ставу да је Украјина заслужила да буде кажњена.
И тај став је, наравно, сасвим у реду. Остатак Украјине стварно нема никаквог оправдања за то што је осам година ћутке трпео нападе украјинске војске на Доњецк и Луганск, који после Мајдана нису пристали на то да буду западне слуге. Да ли су методе које примењује руска војска у складу са прописима и обичајима ратовања, то ће моћи да се неопозиво утврди тек после какве темељне а независне истраге, али чак и сада, док још увек чекамо на такву истрагу, можемо се сложити да је сама одлука руске државе да зарад заштите Донбаса уђу у рат против целе Украјине - начелно оправдана.
Само, да ли је онда Србија крива што забија нож у леђа својим оданим грађанима на Косову и Метохији?!
Одговор на то питање упорно се одлаже за ”срећнија времена”. Кључ за то одлагање садржан је у речи ”окупација”. Већинска родољубива јавност у Србији увек ће вас, на питање о њеној одговорности за овај или онај велездајнички потез власти, спремно подсетити на то да је Србија, забога, окупирана!
Ако ли нисте задовољни таквим објашњењем па се упустите у расправу по наведеном питању, муњевито ће вам бити речено да то није ”класична окупација”, каква је неминовно у примени на поменутом Косову и Метохији, већ да је реч о ”мекој” или ”савременој” окупацији, која се одликује тиме што се остварује без присуства окупационих војних јединица. Узалуд ћете покушати да објасните да то онда није окупација, већ нешто друго. Него шта је него окупација, рећи ће вам! Узалуд ћете питати када је то Србија тачно окупирана; добићете све саме сулуде одговоре (”од Петог октобра”, ”од 1918.”, ”од мајског преврата”...) после којих свака даља расправа пада у воду. Србија је окупирана и тачка!
Али Украјина, ето, није.
Писац ових редова је довољно матор да се сећа када је и како сам израз ”окупација” ушао у тако широку употребу у српској јавности. Било је то у првим данима коалиције Тадић-Дачић, односно у време када је званични Београд тихо али постојано напуштао дотадашњу политику одбране Косова и Метохије. Поједини аналитичари, у чије добре намере нема разлога да се сумња, покушали су тада да пробуде јавност, која је према антидржавним потезима власти показивала забрињавајуће незанимање. У то име, аналитичари су посегли за појмом окупација, рачунајући да ће та реч, страшна са било које стране да се погледа, изазвати реакцију најширих слојева, који ће схватити да извршна власт не ради у корист Србије већ за рачун српских непријатеља.
Јавност јесте реаговала, али супротно од прижељкиваног: уместо да пренаглашено указивање на ”окупацију” расани најшире слојеве, оно им је изгледа само дало идеалан изговор да не мора ништа да се предузима. У смислу: ето, окупирани смо, па онда и нема сврхе излазити на биралишта, или на улицу, или на Јариње.
Та ”окупација” ће ваљда проћи сама од себе, а дотле је боље правити се мртав. Тако би, отприлике, гласила логика оних који су, све издајући се за велике родољубе, приграбили врло тврдо оправдање у виду меке окупације. Оно што је било замишљено као лек, као будилник за учмалу јавност, постало је сушта супротност и допринело даљем успављивању Срба, који су у међувремену ”окупацијом” наставили да се ограђују не само од Тадићевих, него и, у последњих десет година, велеиздаја почињених од стране Александра Вучића.
На тај начин, српска родољубива јавност уме да подсећа управо на отужне перформансе самог Вучића. С пролећа, док је рат у Украјини био и даље у почетној фази, председник Србије је сазвао конференцију за новинаре не би ли на сав глас кукао како је сада Србији, тј. њему као властодршцу, убедљиво најтеже. Није, дакле, тешко онима у Доњецку или Маријупољу или Кијеву у крајњем случају, него је, ето, тај рат највише пао на плећа ни кривог ни дужног Вучића.
Смејали су се тада многи родољуби, и то с пуним правом, Вучићевој манијакалној склоности томе да увек и у сваком погледу себе представља као жртву. Али, када се човек мало загледа у вечито правдање ”меком окупацијом”, видеће да то исто што и Вучић раде дотични родољуби, када измишљају несувисла оправдања за сопствене слабости и неделотворност.
Да, наравно да српска власт још од 2008. не ради у државном и националном интересу, већ у корист оних светских центара моћи који су се небројено пута тешко огрешили о Србе у последњих 30ак година. Али то није исто што и окупација, која никада и нигде није ни постојала у ”меком” или каквом већ облику. Окупација увек и свуда има само један облик: онај у који може да се увери свако ко се упути 300ак километара јужно од Београда, на Косово и Метохију, једини део Србије који је заиста окупиран.
Као што ни Украјина није окупирана, него је издала себе, па самим тим изазвала овакву реакцију Русије, исто тако ни Србија није окупирана, него препуштена политичким моћницима који је черупају и пустоше, правећи недостојне и противзаконите договоре са осведоченим српским непријатељима. Само они, који су Србију препустили таквима, могу и да је поврате. А то су српски родољуби. Али пре тога морају да престану са самозаваравањима попут овог о ”окупацији”, које се на примеру Украјине јасно показало као потпуно неутемељено.
Остале текстове Миодрага Зарковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
