Пише: Иван Пајовић
Као највероватније сматра се очување тзв. ауторитаризма (који је веома упитан, јер се не може са сигурношћу рећи да је Путин апсолутни ауторитариста). У случају напуштања председничке функције (или смрти председника), власт по уставу прелази на председника владе, а то је данас Михаил Мишустин. Међутим, он делује као типични технократа без изражених амбиција према власти и он би тешко могао бити обједињавајућа фигура руских елита, због чега би унутар тих елита могла започети борба за власт. Слично се дешавало у Совјетском Савезу, када би после смрти генералног секретара партије започињала борба за власт. У последњим годинама постојања СССР-а унутарпартијска борба за власт одвијала се прилично цивилизованим начином у односу на ранија времена. Михаил Горбачов је дошао на власт на основу избора унутар Комунистичке партије, док су методе времена Стаљина и Хрушчова имале сасвим другачији карактер, када се борба за власт огледала у масовним репресијама, заверама, кулоарским договорима… Стаљин је просто физички одстранио своје потенцијалне конкуренте: Камењева и Зиновјева је ликвидирао, а Троцког прогнао (потом ликвидирао и њега у изгнанству). Хрушчов је исто тако одстранио Берију, а Маљенкова отерао у прогонство. Питање је да ли су такве методе унутар данашњих руских елита могуће, уколико оне не нађу неки вид међусобног споразума. Могућност, свакако, постоји, уколико се узме у обзир да унутар елита постоји велики број припадника служби безбедности и органа државне силе (полиције и војске). Као исход, на власт може доћи и неки вид колективног органа, али може се појавити и нови лични ауторитет налик Путину, и тако одржи досадашњи вид персонализоване аутократије. Очување личног ауторитаризма сматра се највероватнијом могућношћу, али остаје велико питање ко може заузети Путиново место: можда Патрушев, можда Наришкин, Мишустин… Од саме личности зависи будући вектор развоја Русије и њен геополитички курс.
На Западу сматрају да, уколико на власт дође неко од јастребова, као нпр. Патрушев, не треба очекивати велике промене по питању унутрашње и спољне политике, већ појачавање унутрашњих репресија и даља изолација Русије. Ако би власт прешла на Мишустина, највероватније би се могло очекивати отопљавање односа са Западом и попуштање унутрашњополитичке репресије.
Очување ауторитаризма може се остварити и именовањем званичног Путиновог наследника. За њега је до 2012. године словио Дмитриј Медведев, али се таква могућност од тада више не спомиње.
Претпоставља се и могућност демократизације режима у Русији. Иако аналитичарима са Запада такав развој догађаја за сада изгледа невероватан, историјска искуства говоре да је и он могућ. Као пример се могу узети Португалија и Шпанија. Четири године после смрти португалског аутократе Салазара, у овој земљи догодила се тзв. Револуција каранфила, тј. преврат који су предводили представници оружаних снага. Иако су преврат предводила војна лица, он је довео до демократизације друштва и укидања дугогодишње диктатуре. Слично се догодило и у Шпанији, додуше без револуције и преврата. После смрти Франциска Франка, његов наследник је постао Адолфо Суарез, ког је именовао шпански краљ. Суарез је лично спровео низ реформи и допустио слободне изборе, па је Шпанија прешла из аутократског у демократски друштвени систем. Данас су ове две земље демократске. Шпанија по индексу демократије у свету заузима 24. место, а Португалија 28. место. Ради упоређења, САД заузимају 26. место у свету, а Француска 22 место. Ово су примери како аутократске земље могу постати демократизоване, без крви и жртава. Овакав сценарио није немогућ и за Русију.
Одлазак Путина може бити разлог настајања нестабилности широм Русије. За разлику од совјетског режима у ком је постојала партијска диктатура, смена власти је била последица сукоба разних струја и група, али је укупни систем био стабилан. Аутократски режим Владимира Путина, како то види Запад, лежи искључиво на једном човеку и његов одлазак могао би изазвати разне облике нестабилности, између осталих дуготрајан сукоб око власти.
Најапокалиптичније прогнозе предвиђају неки вид револуције, крвави грађански рат и распад Русије на мноштво држава и државица. До овога би могла довести дуготрајна политичка и економска криза. Оно што је нарочито опасно је не мали број националних република у саставу федерације и сепаратистичке тежње унутар њих.
Треба имати у виду да је средином осамдесетих година прошлог века распад СССР-а био просто незамислив, али је већ 1991. године дошло до распада на петнаест самосталних република, а покушаји да се заједничка држава спаси су пропали. Иако се тренутно чини да је такав сценарио са Руском Федерацијом немогућ, ипак се он не може потпуно одбацити.
Може се закључити да Русија после Путина може кренути разним путевима политичких промена. Режим сличан досадашњем може остати уз измену личности на челу државе, или уз формирање колективног органа управљања. Постоји и могућност демократизације, по узору на промене у другим аутократским државама. Најпесимистичнији сценарио био би потпуни распад данашње Руске Федерације уз револуцију и грађански рат. Руски непријатељи би се вероватно највише обрадовали овом последњем сценарију.
Извор: Правда
