Пише: Бошко Обрадовић
Кључни друштвено-историјски проблем српског народа и државе данас је што није постигнут консензус око оцене политичког вођења Србије претходних 30 година, нити је ико од политичара који су били на власти икада кривично или материјално одговарао за бројне и крупне грешке, пропусте и недела из прошлости.
Док је период 1990–2000. обележила сувереност без демократије, а период 2000–2012. демократија без суверености, можемо рећи да је период после 2012. довео у питање и једно и друго. Ако погледамо актуелну власт она је симбиоза СНС-а и кадрова више бивших режима: од СПС-а, СРС-а и ЈУЛ-а до ДС-а, ДСС-а и Г17 плус. Зато би се могло рећи да садашња и бивша власт чине владајући режим у ширем смислу који се није мењао више од 30 година. Тај режим и тај систем Србија треба да промени уколико жели у будућност.
Излазак из константне лажне дилеме између лажних патриота и лажних демократа лежи у новом, трећем путу српске политике. То је пут који није учествовао ни у компромитацији националне идеје током деведесетих, нити у компромитацији демократске идеје после 2000. Трећи пут је нови српски конзервативизам, најмодернија европска и светска политичка идеја данас.
Време је за конзервативни заокрет, који означава повратак владавине народа у име вредности народа: националног и државног суверенитета, традиционалних верских заједница и вредности у чијем средишту је породица, док у економском и социјалном смислу значи повратак солидарности и бриге за домаћег сељака, радника и предузетника. Потребан нам је повратак себи и своме, повратак свему ономе што нам је отето и испоручено странцима, повратак чисто српском интересу, како је говорио Милош Црњански.
Свет се променио и данас улази у постнеолиберално стање. Са једне стране, то је велики руски конзервативни заокрет који је ушао у одлучну фазу промене досадашњег светског поретка под хегемонијом неолибералног Запада. Са друге стране, то је нови конзервативни свет који се буди на Западу, а оличен је у конзервативним владама у Мађарској, Шведској или Италији. Постоји много нових конзервативних европских покрета који не виде ни у Русији нити у Србији своје непријатеље, већ своје савезнике за нову Европу: хришћанску, породичну и националну, Европу нација која неће бити под америчким протекторатом и која неће ратовати за интересе НАТО-а против Русије.
Србија је Израел на Балкану у смислу потребе за очувањем идентитета, државности и безбедности, као и у смислу превенције геноцида. Добро би било да Србија постане европски Јапан у смислу технолошких иновација, развоја предузетништва и радне дисциплине. Најважније је да се Србија врати себи и својој државној традицији, националном идентитету, историјским сећањима и културним вредностима, али да истовремено задржи своју особину контактне културе, гостољубља, отворености и културних прожимања са другима.
Није иста ЕУ са садашњим европским технократама и бриселским бирократама на челу, и Европа са новим националним лидерима на челу, који се залажу за Европу нација и суверених држава. Потребна нам је Европа у коју можемо да верујемо. Европски корени су хришћански корени. Национална држава је карактеристика Европе. Права Европа је заједница нација и Србија јесте и треба да буде њен део. Будућа Европа је незамислива без стратешког партнерства са Русијом, за шта се залаже велики број нових европских и светских лидера.
Потребно је да побољшамо односе и са САД. Историју наших дипломатских односа не треба посматрати само у светлу последњих 30 година када смо по правилу били на супротним странама и када је Америка непогрешиво увек стајала на страни српских непријатеља и заједно са другим западним државама учествовала у бомбардовању наше земље и окупацији КиМ. Постоји и богата историја савезничких односа пре тога, из времена Првог и Другог светског рата, као и пријатељства истакнутих Срба попут Николаја Велимировића или Михајла Пупина са америчким председницима, рачунајући и свеукупни значајан допринос српске емиграције америчкој држави. Нама САД не треба да буду непријатељи и морамо да откријемо када смо и како од савезника постали непријатељи и да клатно наших односа вратимо на страну савезништва. Срби су највећи народ и држава на Балкану и са те савезничке позиције заслужене огромним жртвама за истину и правду треба да градимо нове односе са САД, посебно са представницима традиционалне и конзервативне Америке.
Конзервативне, хришћанске и патриотске вредности су ту да сачувају најбоље из наше традиције, али и да отворе путеве за нове друштвене искораке који ће водити у будућност. Кад кажемо конзервативно, то значи не само очување правих вредности, већ и стварање нових вредности вредних очувања. Конзервативно не значи затворено у прошлости већ засновано на најбољим традицијама, а динамички и опрезно окренуто ка будућности. После лажних грађаниста и лажних националиста, време је за трећи, конзервативни и суверенистички пут на српској политичкој сцени.
Извор: Политика
