До сада се Турска у међународним односима ослањала углавном на трговину, дипломатију и повољности географског положаја. Демократија и трговина биле су до сада начин да ова земља привуче савезнике и искористи их ради постизања геостратешких циљева. Међутим, реалност је учинила да Турска крене да корача неким другим путем.
Под околностима десетогодишње нестабилности изазване тзв. Арапским пролећем 2011 године, Турска је схватила где су јој границе „меке моћи” и шта са њом не може постићи. Када су се претње надвиле над турском територијом, она је схватила да је суздржаност врлина искључиво уколико постоје алтернативне могућности. Зато је од 2014. године почела да спроводи све одлучнију спољну политику ослоњену на јачање војне моћи, ради постизања стратешке аутономије. Формирала је базе ван својих граница, раширила војноиндустријски сектор, све више модернизујући и јачајући армију.
Због свог географског положаја, Турска се налази под веома сложеним околностима. Положај јој омогућава да пројектује своју моћ на регионе Балкана, Црног мора, Блиског Истока, Кавказа, Средоземља и Централне Азије. Колико год то изгледа као предност, у кризним ситуацијама то може бити и велика мана, због могућег преливања криза из тих региона на територију Турске. Из тог разлога јасно је зашто Анкара вредно ради на преласку политике са „меке” на „тврду” моћ, тј. на јачање војних потенцијала.
Кардиналне промене турске политике настале су 2014. године са избором за премијера Реџепа Тајипа Ердогана. Од тада одбацивши (додуше не у потпуности) меку силу, Анкара почиње да развија свој независни војни потенцијал. Прелаз се одвијао муњевито, јер је Турска за то имала одличне предиспозиције: бројно становништво, утицајну војску, снажну економију и динамичан развој војноиндустријског сектора. Нова политика тврде силе донела је агресивну доктрину спољне политике, одбране и безбедности. Као резултат уследиле су екстериторијалне војне операције и војне базе ван државне територије. Државна власт је централизована и ојачана је улога извршне власти у односу на законодавну.
Ускоро је Турска спровела своју нову моћ у дело и 2016. године спровела операцију „Штит Еуфрата”, а после две године и операцију „Маслинова гранчица”. Те две операције створиле су на северу Сирије бафер-зону, која је држала снаге џихадиста подржане Ираном даље од државне границе. Затим су уследиле интервенције 2019. године у северном Ираку и у сиријском граду Идлибу 2020. године. Отада је Турска формирала 114 војних база у Сирији и 37 у Ираку, којима је обезбедила своје јужне границе и уједно створила полуге утицаја на своје геополитичке противнике и спречиле доток нових избеглица у Турску.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 26, 2022
Истовремено, Турска је потписала споразуме о војној сарадњи са Либијом, Катаром, Сомалијом и Суданом, што јој омогућава да гради војне базе у Персијском заливу, на Блиском Истоку и на Рогу Африке. Турска стреми да учврсти свој утицај и на Црвеном мору, формиравши базу на суданском острву Суакин. Анкара је ово острво узела у закуп на 99 година, планирајући да га претвори у луку, што би јој омогућило утицај на Саудијску Арабију и Египат. За сада се острво користи за цивилне потребе. За сада…
Последња компонента стратегије тврде моћи било је ојачање морнарице у Црном и Егејском мору и Источном Средоземљу. Овакав поступак говори и о аспирацијама на експлоатацију ресурса који се налазе на дну мора у реченим регионима. Треба нагласити да се 87% турске спољне трговине обавља морским путем, па су овакви потези Анкаре потпуно схваљиви. Турска је на северу Кипра формирала базу ваздухопловних дронова, а планира да ојача своју ваздухопловну моћ скорим поринућем лаког носача авиона „Анадоло”.
Очигледно је да Турска ослонац своје тврде моћи тражи у концепту војне самодовољности. Од 2014. године у захваљујући сопственој војној индустрији, Турска је смањила увоз страног оружја за чак за 60%. Развој војне индустрије је импресиван: за последњих петнаест година ова земља је од трећег по величини увозника наоружања у 14. по величини извозника. Турске фирме производе све врсте стратешког наоружања, укључујући фрегате, подморнице, артиљерију, хеликоптере, ракете и реактивне артиљеријске системе. У току је развој сопственог тенка и ловачког авиона пете генерације, као и неколико врста борбених бродова без посаде (бродова-дронова).
Претворивши се у великог извозника оружја, Анкара је ојачала свој потенцијал и почела утицати на промену равнотеже моћи у региону. Међутим, постоје и негативне стране овог процеса. Турска војна производња умногоме зависи од увозних делова. Због стремљења Анкаре стратешкој аутономији, земље Запада избегавају да са њом деле своје војне технологије, па је то доводи у ситуацију да не добија помоћ са стране.
Очигледно је да се данашња политика Турске, која се у све већој мери ослања на тврду моћ, води изреком: „Боље да ме се боје, него да ме воле”.
Остале текстове Ивана Пајовића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
