Пише: Владимир Димитријевић
ПРОПОВЕДАТИ ВЕРУ ПРЕДАКА
Српска Црква никад није била клерикална, као ватиканџије, негоје увек била са својим народом.
Данас, међутим, има и оних који, због своје наводне „просвећености“, мисле да је народна побожност превазиђена.
Митрополит морфски Неофит је народу говорио и о поукама које је добио од старца Јакова Евијског, још док је био млади мирјанин: „Дете моје, кад пређеш педесету годину живота ( сада ми је педесет и шеста ) наступиће таква тмина у свету, таква збрка, да ће бити потребни оци кадри да просветле људе, да им кажу шта је православно, а шта није, да кажу шта је Истина, а шта лаж, шта је свето, а шта демонско. И тада многи неће говорити, мало њих ће говорити. А ја желим да ти говориш“. Тек сад сам ушао на његову „фреквенцију“, па га упитах:“Шта да говорим људима?“ Он ће:“Да не говориш своје. Шта да кажеш? Немаш ти да кажеш своје!“Видите како ме је смирио! И рече:“Говорићеш оно што си видео од своје свете баке, како је поштовала народну побожност Кипра, побожност прабака и прадека. Говорићеш што си видео од своје свете мајке. Што си чуо од светог Порфирија, што си чуо од најсветијег Пајсија. Што си доживео у болници за губавце – од Евменија. Ако си и овде нешто добро видео, код глупог Јакова, како је себе називао, причаћеш и о томе. Кад буде требало да говориш, дете моје, имаћеш мало више од педесет година, и тада треба да постанеш упаљач. Али то неће бити твој упаљач, него наш, твоје баке, твоје мајке, Порфиријев, Пајсијев, Евменијев, глупога Јакова упаљач. Ти само треба да држиш упаљач, и кад видиш људе жељне светлости, а тада ће бити довољно чак и мало светлости, пламичак један, ти само треба да креснеш тај упаљач, наш упаљач.“
Вера предака је вера потомака: то је оно што ће нас одржати.
ОТАЦ ЈУСТИН И ЊЕГОВ НАРОД
Свети Јустин Ћелијски, иако доктор теологије, није мислио да је изнад свог побожног народа, кога је волео синовском и очинском љубављу – синовском као Србин, а очинском као духовник. Напротив! Кад се појавио богомолнички покрет, који су неки рационалистички теолози осуђивали као застрањење, два човека су, одмах и безрезервно, устали у одбрану богомољства – Владика Николај и Отац Јустин. У свом часопису „Хришћански живот”, млади калуђер и професор богословије је редовно извештавао о богомољству и његовим плодовима. Он је писао: „Када хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; када хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборског културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности. /…/ Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. Они – кротки и смирени, жалост моју претварају у радост; они – благи и тихи, тугу моју обраћају у молитву. Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје”.
Један православни Србин је сведочио о случају своје мајке, сељанке – богомолнице, која се касније упокојила као жичка монахиња. Она је једном, са неком својом у Христу сестром, отишла до Ћелија. Поклониле се у цркви, узеле шта треба, и кренуле назад. Пре тога, питале једну монахињу да ли могу да добију благослов од оца Јустина. Она им рекла да отац Јустин ради (седео је и писао на тераси ондашњег новог конака, тамо где је храм Светог Златоуста и где је његова келија). Чуо то авва, па рекао монахињи да их пусти да му дођу. И ове две жене из народа проведу, на Јустинов захтев, два сата с њим у разговору! Авва оставио своју теологију да с богомолницама прича! Касније, кад је видео ту жену у Жичи (често је ишао у посете код владике жичког Василија), рекао јој: „Сестро Новка, кад ћете поново у Ћелије да се Богу молимо?” То је био свети авва, и том љубављу према народу у Христу је постао то што јесте. И храброшћу, пастирском, спремном да брани своје стадо од вукова који га растржу.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О НАШЕМ НАРОДУ
То је било сасвим у складу са оним чему га је Свети владика Николај упућивао: „Народу се мора одазивати, народ је наш добар и још би бољи био да су вође боље. Прошао сам много света и учио многе школе али побожност сам нашао у нашем народу”… „Које је најважније питање? Најважније је питање: да ли мислиш са Црквом, да ли осећаш са Црквом, да ли се молиш Богу са Црквом, да ли живиш са Црквом? На земљи Цркву Божију у главном чини Божји народ, који с муком живи. Ко не мисли и не осећа и не моли се и не живи са Црквом, тај не мисли и не осећа и не моли се и не живи са народом. Одсечен је од народа, одсечен је од Цркве, као грана од стабла. А то је данас без мало сав школовани сталеж у свету. Јер је школа одсечена од Цркве и од народа”.
Без народа, нема Цркве. Не помажу докторати ако нема живе вере у живом народу Господњем. Крајње је време да се то схвати.
Уместо високопарних беседа и изградње цркава и парохијских домова у пустим селима и градовима могло би се, рецимо, прповедати о обнови породице и рађању деце. И да се вишедетним породицама граде станови и дели обилна помоћ, јер Црква има могућности за то. Доста је вербализма и тра – ла – ла. За десет година нас је мање пола милиона. Чују ли то наше владике и свештеници?
Ко ће народ позвати на рађање ако не Црква? Али не само позвати, него и помоћи, и пример дати.
ПРИМЕР ПАТРИЈАРХА ИЛИЈЕ
Наши епископи и свештеници треба да се угледају на патријарха Илију, чију је четрдесетпетогодишњицу интронизације за поглавара ове древне Цркве цела Грузија недавно свечано прославила.
Још 2005. године, патријарх Илија је обећао да ће бити кум сваком трећем ( и потоњем ) детету рођеном у Богом благословеном црквеном браку. Родитељима те деце говори:“То је моје дете, будите опрезнији и пажљивији с њим“. Број абортуса се, захваљујући оваквим поступцима патријарха Илије, смањио за 50%, а број новорођенчади порастао за 25%. Патријарх има преко четрнаест хиљада кумића. Родитељи су бескрајно благодарни свјатјешем куму. Тамар Капанадзе, отац четворо деце, каже:“Патријарх је крстио нашег четвртог сина, Лашка, а пре тога нашу ћеркицу Лизико. После Лизико смо, по благослову патријархам, решили да родимо још једно дете“.
Патријарх каже:“Када је обележавана тридесетпетогодишњица мог устоличења, родитељи и деца су се скупили да ме поздраве као кума. Много сам радостан. Јер то су деца која се не би родила. Родитељи би их можда убили абортусом. Мислим да ће, кад порасту, умети то да цене. Сад, кад се роди треће дете, родитељи су пресрећни, па се на заустављају – рађају четврто, пето“.
Дај, Боже, да патријарх Илија постане узор нашим служитељима олтара. Доста је високопарне приче, учинимо нешто живо и конкретно, испуњавајући прву заповест Господњу – о рађању и множењу! Ту је радост и ту је спасење!
Остале текстове Владимира Димитријевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
