Пише: Михаило Меденица
Прљаво и покварено ЈА. Пошаст.
Бивало га је одувек, не кажем, али никад овако поганог и проклетог ЈА!
Нигде МИ, ни у чему МИ, па и ако се где учини да се запатило МИ, да ће проклијати- зарежи стотину ЈА, покољу се ко бесни пси и подаве сваку прмисао да се ставе у службу насушнога МИ!
Не постоји МИ ако се у њему не зна ко сам ЈА, колико је мене у том МИ и колико је тог МИ за мене?
Док се свако ЈА намири од МИ остане поњава, дроњак, подране гаће…
Око великих идеја окупе се велике сујете , велика ЈА, чељусти уместо гласова па загризу до кости…
Свако ЈА ће пострадати за српство, ако српство пре тога пострада за њега. Да докаже да је вредно тог ЈА, јер ако сам већ ЈА најбоље за српство, а то је неупитно, српство мора бити најбоље за мене, по мојој мери јер друге нема…
Да је читава васиона Србија мало би је било за свако ЈА!
Да је свако ЈА- Господ, он би Земљу и све на њој створио за четири дана, много је шест…
Свако ЈА би цркву за себе, превише га је да би у њој било још некога, јер то је већ МИ…
ЈА је највећа жртва, и ако се појави ко са већим и тежим крстом не треба га одменити под њим, но додати још који камен поврх крста да му не падне на ум да какво ЈА проговори из њега…
Косово и Метохија је светиња колико се ЈА бори за њега.
Нема у тој борби места за МИ јер најскупља српска реч је- ЈА, и ЈА је срце Србије, а Косово и Метохија је ту да посведочи о томе.
Дечани су мали, високи су ЈА кад загрме о Дечанима, но шта знају Дечани о светињи…
Шта зна Призрен, нико да му јави да је догодине ЈА у њему.
Свако ЈА своје „догодине“, па нек Призрен збраја и чека…
И нек заћути страдално Србље, нек не кука, нек сачека још мало, лако је њима бити МИ кад се толико ЈА сабере да за њихово добро вуку на своју страну…
Увукла се та поган у нас, зло највеће- ЈА!
Свак би радије да је велико ништа, ал да је велико, но да је делић нечега већег…
Свак је или први, или никако, но шта је први ако за њим никога..?
Не мари што је једини док год је први, има довољно Србије за хиљаде странпутица.
Боље свак своју битку, јер то сам ЈА, но у јуриш, јер то смо МИ, а док се свако ЈА намири од МИ остаде само јаловиште, пустахија без имена и помена народа који се против себе одметнуо у ЈА!
Свак би радије да је велико ништа, ал да је велико, но да је делић нечега већег…
Извор: Два у један
