Пише: Зоран Миливојевић
У вези са актуелним догађајима на КиМ и пристрасним постављањем Немачке у корист привремених власти у Приштини о чему отворено говоре реакције високих немачких представника (МИП Бербок, амбасадори у Београду и Приштини, итд.) треба рећи да то не представља изненађење, већ историјски континуитет и у новој немачкој спољнополитичкој стратегији према Србији (и Балкану). Онемогућавање Немачкој глобални утицај и одсуство важног елемента тврде моћи (војна сила) Немачку усмерава на Централну, Источну Европу и Балкан за њене великосилске амбиције и интересе (енергенти, тржиште, развој). То је простор у коjем се са великосилских позиција супротставља Русији, Турској, британској политици, сада и Кини. Главни инструмент немачког наступа је економска моћ и политичка доминација у ЕУ и еврозони са евроинтегративном перспективом, као механизмом, у источној и балканској политици. Источна политика Немачке и она према нашем простору су се са тих позиција манифестовале посебно после немачких опоравака од последица светских ратова у прошлом веку.
Та политика постаје посебно оперативна и супротна српским интересима у кризним ситуацијама после поновног уједињења 1989, независно од околности, фактичког стања или европског и глобалног контекста. Антиципативно признање Словеније и Хрватске 1991. и тиме дефинитивно рушење СФРЈ је свакако документован израз те политике. Интересантно је да из тог периода датира и смештање „косовске владе” у избеглиштву, са Бујаром Букошијем на челу, у тадашњу немачку престоницу Бон, што сугерише закључак о трајности немачких позиција и интереса у албанском фактору на и око КиМ са конкретним ефектима који се материјализују данас. Следи потом први пут после Другог светског рата конкретан војни ангажман Немачке у оквиру НАТО агресије на СРЈ 1999, праћен снажним политичким антисрпским деловањем (МИП, Фишер, потом Кинкел). У међувремену позната епизода са амбасадором Цобелом око даље могуће територијално-политичке фрагментације Србије остаје као симбол непроменљивости индикативних стратешких немачких циљева према Србији.
У вези са Србијом и КиМ Немачку стратешки данас опредељује став о непроменљивости (нових) граница на Балкану које подразумевају Србију без КиМ, односно „Косовом”, као неспорно новом државом. На бази овог става Немачка је онемогућила сваку расправу на тему подела, разграничења и сл., као могућег политичког решења за косовски чвор. На њему базира и актуелно постављање према догађајима на КиМ и подршку приштинској страни у политици и конкретним акцијама у функцији афирмације косовске државности свим расположивим средствима, укључујући и став према улози Кфора, Унмика, Еулекса, генерално ОУН. Уосталом током посете јесенас Приштини канцелар Шолц је био веома јасан око политике нове владе на пуној афирмацији косовске државности, што одражава и најновија немачка подршка апликацији „Косова” за чланство у ЕУ.
Немачка је одлучујуће деловала на креацији Шолц–Макрон плана који је у Берлину председница КЕУ (Немица) Фон дер Лајенова крстила у „европски предлог” о решавању косовског чвора, а који се сада намеће као платформа ЕУ за суштински дијалог Београд–Приштина и коначно решење. У основи је идеја (Немца) Ишингера и „немачки модел” који омогућује потврду косовске државности независно од фактичког признања Србије. Инсистирање Немачке на овом моделу и платформи за решење косовског чвора биће у наредном периоду окосница немачке политике према Србији и КиМ.
Балканску политику Немачке према региону, Србији и српском питању на Балкану у одређеном смислу манифестује и наглашен и стратешко-политички актуелан интерес Немачке за расплет у БиХ са подршком њеној унификацији и креативном тумачењу Дејтона у том циљу. Форсирано последње именовање немачког кандидата К. Шмита на месту ВП за БиХ одсликава поменути интерес.
Када се сравне најновија искуства са немачким ставом према Србији и српском питању на Балкану остаје дилема да ли и колико Немачку опредељује чињеница да су у историји две земље и народи у преломним периодима били на супротним странама. Међутим, остаје утисак да у текућем контексту немачко подређивање интереса Србије интересима других у региону (Албанци, Хрвати, Бошњаци и др.) ипак вуче корене из незаобилазног историјског геополитички важног глобалног сучељавања Немачке са другима у којем је Немачка имала подршку ових, а Србија била на другој (победничкој) страни.
Извор: Политика
