Пише: Дарко Танасковић
Недавно је преминула Латинка Перовић (1933-2022). Смрт ове иконе „друге Србије“ и неприкосновеног мисаоног узора свих српских и знатног дела постјугословенских либералних глобалиста изазвала је, разумљиво, снажан одјек у јавностима бивших југословенских република.
Бивша утицајна политичка функционерка из комунистичких времена, пострадала у Титовој чистки као наводни „либерал“, озбиљна историчарка и жестоки критичар сваке српске политике која није била спремна да у потпуности заборави да је и српска, а у новијем раздобљу и да су Срби за све криви, одиграла је објективно значајну улогу, или више улога, у времену које јој је судбински додељено.
Била је личност од формата, карактера и личне пристојности, толико несвојствених већини из кохорте њених идеолошких следбеника и епигона, а што су јој признавали и они подједнако уљуђени неистомишљеници. Непосредно пред њен одлазак, као да су га наслутили, уредници београдског дневника „Данас“ учинили су јој својеврсни hommage, објављивањем, уз сваки број, по једног поглавља из њене можда идејно и политички најутицајније, „билансне“ књиге „Доминантна и нежељена елита“ (2015), чиме су ове „белешке о интелектуалној и политичкој елити у Србији (XX и XXI век)“ постале шире доступне и онима који ту опсежну, критичку галерију портрета актера српског интелектуалног и политичког живота раније нису били у прилици да прочитају.
Реч је ауторкином представљању 13 личности за које је оценила да својим идејама и деловањем персонификују две елите, ону која је Србији наводно била наметнута и за коју Латинка Перовић нема симпатија и другу, супротстављену првој, која је по њеном суду Србију могла повести ка правој, светлој страни историје.
Галерија се отвара портретом Добрице Ћосића, а затвара оним Радомира Константиновића, човека који је пре ње поставио вредносне и идеолошке темеље другосрбијанске „антипаланачке“ идеологије, у чије се поставке њена визија уклапа и снабдева их конкретним политичким и персоналним садржајем.
У занимљивом огледу објављеном поводом Латинкине смрти, насловљеном „Смрт српске мадам Робеспјер“, историчар Чедомир Антић износи, поред осталог, неке констатације које ми се чине посебно релевантне у светлу теме овог мог скромног прилога разматрању односа између Алије Изетбеговића и главног негативног јунака Перовићкине књиге, Добрице Ћосића.
Антић пише: „Латинка Перовић је умрла не остваривши своју судбину. Можда су добро васпитање и карактер који је превазишао модернизаторску страст помогли да се тако догоди. Остало је политичко наслеђе. /…/ Као наслеђе остало је и оправдање. Оно које ће сваки злочинац у суседним државама да потегне ако икада одлучи да Србе убија, а неко га због тога невероватним исходом судбине изведе пред суд. Остали су и захвални суседни национализми, јер им је конструисала мисију – па могу да се виде као некакви крсташи цивилизације и модернизације дефектних Срба“.
Одиста, небројено пута сам се уверио у то са колико уверености у апсолутну моралну исправност свога антисрпског става, уз дозу циничне злурадости, чак и неки од мојих осведочено разумних и стваралачки потврђених, па и толерантних ( када се не ради о Србима) колега и пријатеља из Загреба или Сарајева – у прилог својих тврдњи о злоћудности мисаоног, књижевног и политичког деловања Добрице Ћосића готово као јеванђеље наводе оцене Латинске Перовић. Већини, међутим, уопште нису познати шири контекст, а још мање својства критичког приступа ове озбиљне аналитичарке. У њиховој интерпретацији и употреби, Латинкини озбиљно образложени судови своде се готово на псовку и успутни шамар. А ево шта је она у једном интервјуу рекла о свом бављењу “феноменом Ћосић“:
„Добрицу Ћосића сматрам једном од кључних личности српске историје друге половине XX века. И ту приступам без страсти. Ћосић ме занима као појава која је, с једне стране глорификована, подигнута на пиједестал оца нације, а са друге, негирана и оптуживана за све и свашта“.
Управо тако, „оптуживана за све и свашта“.
Тај многоструки стваралац, велики књижевник, мислилац, несмирени пропитивач властитих уверења и савести, родољуб „трагичног осећања живота“, политички активиста и задесни државник „у туђем веку“, Добрица Ћосић, заиста је постао дежурни кривац за све што се имало или што се сматрало да треба пребацити Србима, како од несрба тако, неретко и поганије, од Срба.
Био је толико велик и стамен, да нико, чак ни међу пријатељима, није сматрао да га треба бранити, а и да сам није желео да се брани. Ћутао је, трпео и настављао својим путем, што не значи да га неправедне осуде и клевете нису погађале.
У једном тренутку, сећам се, простодушно и експресивно је исказао тужну резигнацију: „Постао сам бандера за запишавање!“.
А Латинка Перовић га је сматрала, поред Николе Пашића, најутицајнијом личношћу у новијој српској историји!
Знају ли то керови који, логиком „псеће поште“, комотно запишавају Ћосића, мислећи да им то налаже „политичка коректност“ утемељена на неопозивој пресуди његове достојне идеолошке противнице чије књиге нису читали?
Легитимно је не волети Ћосића и не слагати се са његовим идејама и политичким деловањем, за шта може бити много јаких разлога, али би коначно ваљало напустити сазнајно стерилну и ружну навику да се име овог заслужног покојника злоупотребљава као алиби за неспособност и/или неспремност заточеника антисрпског наратива да погледају неким непријатним истинама у очи.
Нека виси Ћосић! И онако је већ навикао!
Једна од стереотипних оптужби које се у бошњачкој средини износе против Ћосића, тадашњег председника СРЈ, јесте да је био главни идеолог великосрпства и идејни виновник рата у БиХ, односно, тзв. „агресије“ на њу. Довољно је без предрасуда прочитати Ћосићеву књигу „Босански рат“ (2012), па се уверити колико је његов доживљај трагичног грађанског и међунационалног рата у БиХ слојевит и мучан, иако, наравно, он не заступа бошњачку, већ српску истину.
Али, ко ће то уопште да чита? Па још објективно!
Зна се да је Ћосић ратнохушкачки великосрпски идеолог…Но, постоје и неке мање познате чињенице од оних које су доступне широј јавности и могу се прочитати у Ћосићевим текстовима, а које уверљиво оповргавају раширену представу о њему као заговорнику ратног разрешења босанског чвора. Истовремено, оне указују на то ко је од политичара и које су одлуке, пре избијања сукоба допринели стварању атмосфере у којој је, као код Чехова, оружје из првог чина драме проговорило у завршном.
Навешћу, овом приликом, само један такав, верујем довољно речит податак, за чију истинитост могу гарантовани, јер сам био присутан и учествовао у догађају који ћу описати. Може ми се, наравно, и не поверовати, али то је неизбежно тако, кад других сведока више нема у животу или нису у ситуацији да потврде истинитост мојих навода.
И да се још једном обратим за помоћ примеру Латинке Перовић. Она је у једном разговору за новине изјавила да је 1987. године разговарала са академиком Антонијем Исаковићем и да јој је он том приликом рекао да је дошло време да Србија коначно реши своје питање, јер је очигледно да Словенци и Хрвати не желе Југославију.
На њено питање да ли то значи да он хоће рат, Исаковић је, наводно, одговорио потврдно, уз објашњење да се овај неће водити у Србији и да ће погинути само 80 000 људи“. Био је то разговор у четири ока, па се Латинкином сведочењу може поклонити поверење или не.
Познавао сам Антонија Исаковића и није ми лако да поверујем. Али…
Моје сећање односи се на сусрет муслиманских и српских интелектуалаца у Сарајеву, средином фебруара 1991. године, о којем Добица Ћосић пише у својим записима, односно трећем тому „Личне историје једног доба“ (2009).
Симптоматично је да Изетбеговић у својим „Сјећањима“ овај сусрет уопште не помиње. Ваљда зато што нарушава наратив о српској неспремности за сарадњу и мирно решавање свих питања отворених распадом Југославије.
Ћосић се о одржавању тога сусрета са Алијом Изетбеговићем договорио у своме дому, кад је овај, тада члан Председништва СФРЈ, дошао да га посети и захвали му на својевременој подршци Одбора за одбрану мисли и изражавања, као и протеста поводом изрицања тешких затворских казни Изетбеговићу и групи муслиманских активиста на познатом Сарајевском процесу 1983. године. Ево какав је утисак Изетбеговић тада оставио на Ћосића: „Гест захвалности, учињен смерно и убедљиво, тихост и озбиљност у говору о нашем стању и односима, тог, сада првог човека муслиманске Босне, оставили су на мене позитиван утисак и пробудили ми наду у могућност српско-муслиманског заједништва. Предложио сам српско-муслимански дијалог истакнутих интелектуалаца. Изетбеговић је мој предлог одмах прихватио“ /…/ Тај сусрет и договор с Алијом Изетбеговићем озарио ме је надом: можда се Муслимани и ми можемо споразумети и избећи раскол који се догодио између нас и Хрвата“.
Од озарености надом на лицу Добрице Ћосића после нашег сусрета са муслиманским домаћинима у хотелу „Холидеј Ин“ није остало ништа, поготово након четворочасовног разговора насамо са Изетбеговићем, током којег га је на све могуће начине настојао да убеди у то да је за Србе и Муслимане у сваком погледу најбоље да остану у заједничкој држави.
Рекао му је чак: „Господине Изетбеговићу, немојте да се делимо. Измешани смо и условљени једни другима. Дајте да сачувамо заједничку државу. Ми, српске демократе, борићемо се да ви будете председник те заједничке Југославије коју ће чинити Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Дођите у Београд, борићемо се заједно“.
Изетбеговић је остао непоколебљив у ставу да је за муслимански народ најбоље да има своју самосталну, независну државу. Ћосић је био поражен.
Никада нећу заборавити трагичан израз његовог лица кад је ушао у ресторан, где смо га нестрпљиво чекали, да нас извести о исходу свога разговора са Изетбеговићем.
О свему овоме и о неким појединостима у вези са одвијањем тог заборављеног покушаја да се избегне неповољан ток догађаја и, најзад, рат у БиХ, заинтересовани се могу обавестити на неколиким страницама Ћосићевих записа. Нешто, међутим, Добрица Ћосић није поверио хартији. Недавно нас је, нажалост, напустио велики песник Рајко Петров Ного, сем мене последњи живи члан наше мале групе из „Холидеј Ина“ (уз Добрицу Ћосића, Милорад Екмечић, Славко Леовац, Светозар Кољевић, Предраг Палавестра, Слободан Селенић), али сам с њим пре извесног времена проверио тачност свога сећања на ту незабележену, а можда и најважнију појединост.
Наиме, Ћосић нам је, са сузом у оку, на крају препричавања мучног разговора са Изетбеговићем, поверио да је овај посебно упорно инсистирао на томе да БиХ мора имати своју засебну војску.
„Али, господине Изетбеговићу, немојте побогу толико говорити о војсци. Стварање републичких војски је, у нашим условима, сигуран пут у рат“, вапио је Ћосић. Ништа није вредело. „Схватио сам да је овом привидно смиреном и разложном човеку, па још и вернику, најважнија војска. Пукло ми је пред очима да за било какав договор нема никаквих изгледа“, закључио је „ратни хушкач“ Добрица Ћосић.
У записима је то разочарање сажео у једну реченицу: „Било ми је јасно: прети нам рат са Муслиманима“.
Подсећам, било је то фебруара 1991. године, а рат је званично избио нешто више од годину дана после тога. Ко се за њега у међувремену припремао, да би после био изненађен „српском агресијом“.
У ходнику воза, на повратку за Београд, Добрица Ћосић ми је у неколико наврата поновио, можда и зато што сам познавао Изетбеговића, да га одавно нико није толико људски разочарао и заварао као овај „човек опасних намера“, уз опаску да је ипак требало да пажљивије прочита „Исламску декларацију“ коју је био само овлаш прелистао.
Извор: Све о Српској
