Друга ствар је да ли данас постоје околности и личности које могу да репродукују споразуме с Јалте, колико су искрени у својим мислима и својим одлукама, уколико чак и Ангела Меркел признаје да је склапајући споразум имала нешто друго на уму, указује Бисенић и оцењује да је Украјина пример чему води принцип политичке двосмислености у међународним односима и када стране у преговорима маскирају своје праве намере.
У ауторском тексту објављеном на сајту агенције Тањуг Бисенић пише:
"Утемељивач рационализма у филозофији, Француз, Рене Декарт, сматрао је да је разумно немати пуно поверење у онога који нас је бар једном преварио, док је руски писац Антон Чехов тврдио да 'мораш имати поверења у људе, иначе живот постане немогућ'.
Доиста, немогуће је изградити било какав функционална однос или осећати икакаво задовољство без поверења у људе с којима се ради или одржава контакт. Многи би рекли да је политика нешто друго и да само наивни могу да имају поверења у своје ривале. Политика је, међутим, управо због тога подручје где питања поверења имају најделикатнију садржину и најдуговечнију важност, а неискреност пуно кошта.
Сваке недеље или сваког викенда на Косову помаља се нови спор, нова ескалација и ново заоштравање. Европски прдставник за спољну политику, Ђузеп Борељ то зове "недељно управљање косовском кризом". Овога пута, реч је о именовању министра из српских редова у косовској влади, за које и Европска уније каже да је "разочаравајуће" и противно косовском Уставу.
То кажу и некадашњи руководиоци косовског Уставног суда. Европска унија је пред новим искушењем за које се не види решење. А све то показује да, по свему судећи, нема услова за прави дијалог Приштине и Београда. Ове недеље у Београду је боравио један од најистакнутијих јавних интелектуалаца с Косова, Ветон Сурои, који је рекао да ЕУ води 'интелектуално лоше припремљени дијалог'.
Иако много очекују да ће, после бројних појединачних интервенција којима су кориговане одлуке Приштине, Америка бити та која ће и формално да преузме вођство у преговорима, одговор из Вашингтона је другачији. А чини се да Вашингтон има различита гледишта, једно садашње администрације, а друго "опозиционо", трамповско и можда републиканско.
Оно које је сада важеће изнео је амерички специјални изасланик Габријел Ескобар. Он је доследно навео да дијалог треба да се води под покровитељством ЕУ, а на питање да ли ће САД преузети вођство у том процесу, Ескобар је рекао: "Не верујем. Јер тренутно, ако погледате историју нашег ангажмана у протекле две године, рад са ЕУ кроз њихово посредовање успели смо да решимо многе кризе и успели смо да спречимо насиље у региону у протеклих 18 месеци".
Бивши, Трампов изасланик, Ричард Гренел то види потпуно другачије. Он је оценио да се преговори Београда и Приштине "распадају" и да је неопходно да их "амерички лидери поведу", али и он наглашава потребу да "имају поверење" обе стране. Разочаравајући доказ који подрива идеју поверења дошао је са савим неочекиване стране.
Поводом годишњице одласка с места немачке канцеларке, водећи немачки недељници објавили су обимне интервју са Ангелом Меркел. У интервјуу за "Дер Спиегел" наведено је да Меркелова "верује" да су преговори у Минску били "куповина времена" које је Украјина могла да искористи да се боље припреми за руски напад.
Написано је да је Мекелова рекла да је Украјина сада "снажна и добро заштићена земља", за разлику од ранијих година, када би била "преплављена руским трупама". Иако су ове реченице дате у индиректном говору, а нису цитиране као поједини други делови обимног интервјуа, било је то довољно да разбесни руске медије.
Они су подсетили да је у фебруару 2015. управо Меркелова била та која је убедила Путина да потпише споразум Минск – 2 и која је инсистирала да се Кијеву да шанса и постигне споразум. Бивши украјински председник Петро Парошенко пре неколико месеци је признао да је циљ потписивања споразума само била куповина времена да би се украјинска војска трансформисала у армију по НАТО стандардима.
Можда је Меркелова хтела да се оправда пред домаћом јавношћу, пошто је у континуитету била оптуживана за попустљивост према Путину и одлучност у изградњи и употреби "Северног тока 2", али уместо тога је, на опште разочарање, само разоткрила да ни њој не може да се верује, иако је годинама сматрана поузданим и стабилним европским ослонцем. Ако не може да се верује чак ни Меркеловој, како може да се верује другима?
Руски медији у бесу наводе да Меркеловој није било тешко да изгледа успешно поред Саркозија и других политичара њеног доба, али када би се упоредила са својим претходницима – канцеларима попут Кола или Шредера, онда би изгледала "губитнички, кратковида и потпуно неуспешна".
Јавио се и руски председник Путин који је признао да је све требало да заврши 2015. и да није требало да прихвати наговарање запада, ставлаљући тако до знања да Русија више неће тек тако веровати западним предлозима.
Њих је, како се сада чини, са собом понео француски председник Макрон који је ове недеље био у првој посети Вашингтону од када је Бајден на њеном челу. Француски председник је најавио да ће ускоро да разговара телефоном с Путином о различитим темама, али најважнија међу њима је "нова архитектура европске безбедности". У том оквиру биће речи о ширењу НАТО према руским границама, размештању наоружања које Русија доживљава као претњу и давању гаранција безбедности Русији, како би се започели преговори о успостављању мира у Украјини и заштити чланица Алијансе и њених савезника.
После свега, прилично је јасно да ће Русија тражити више од потписаног папира препуног обећања, које нико неће желети да испуни.
Све то је важније и драматичније ако се има у виду шта се дешава у Украјини, да десетине хиљада људи свакодневно остају без светла и грејања по зими и снегу. У полемици која се још увек води поводом примедби о нехуманости таквог поступања и разарање енергетике, стигло се и до аналогије са НАТО нападом на Југославију 1999. и објашњенима НАТО званичника зашто се уништава енергетска инфраструктура.
Таква је била конференција за штампу тадашњег портпарола НАТО, Џејмија Шеа, одржана 25. маја 1999. На опаску из публике: "Ако кажете да (Југословенска) војска има много агрегата, зашто онда ускрац́ујете 70 одсто земље не само струје, вец́ и воде, јер, по вама, ( НАТО) гађа само војне циљеве", портпарол НАТО је одговорио: "Нажалост, системи командовања и управљања такође зависе од електричне енергије. Ако Милошевиц́ заиста жели да његови грађани имају воду и струју, све што треба да уради је да прихвати услове НАТО-а и ми ц́емо зауставити ову операцију. Док то не уради, ми ц́емо наставити да нападамо циљеве који снабдевају његову војску струјом. Ако то има последице по становништво, то је њихов проблем".
Затим је додао: "Вода и струја се користе против народа Србије, ми смо их 'искључили' заувек или на дуже време зарад живота 1,6 милиона Косовара који су протерани из својих домова и чији су животи били озбиљно угрожени. Ова разлика се нец́е свидети свима, али за мене је ова разлика фундаментална".
"Сада промените Милошевиц́а у Зеленског, а Косоваре за Доњецк и Луганск, и добиц́ете формулу за садашњу форму принуде да кијевска хунта прихвати услове Москве", пишу руски медији, закључујући да је искуство преузето из случаја Југославије и да 'ефикасно делује'.
Нажалост, не можемо да будемо ни на који начин срећни због оваквих поређења. За разлику од Русије која води обиман рат да би заштитила неке своје интересе, без обзира на то какву цену ће да плати цивилно становништво, те да је тако у стању да обезбеди гаранције које тражи, за Србију се поставља питање ко може и какве гаранције да пружи у случају склапања било каквог споразума?
Између "разумног неповерења" и избегавања "немогућег живота" који наводи Чехов, налази се и најављена спремност Европске уније да у некој будућности Србији омогући "брзи улазак у ЕУ и вероватно значајне економске користи", како се наводи да стоји у француско – немачком предлогу о Косову.
Оно што после посете француског председника Вашингтону и његових изјава о "новој европској архитектури безбедности" о којој ће да говори с руским председником, могло би да се претпостави да ће Балкан и Косово да буду укључени у шири контекст европске безбедности.
За Приштину и Београд ово не би била добра вест, јер ако не могу да се договоре, онда ће у њихово име да се договара неко други, рецимо - као на Јалти или у Техерану. И можда тада неће бити никаквих стимуланса ни за једну, ни за другу страну. Друга ствар је да ли данас постоје околности и личности које могу да репродукују споразуме с Јалте, колико су искрени у својим мислима и својим одлукама, уколико чак и Ангела Меркел признаје да је склапајући споразум имала нешто друго на уму? Украјина је пример чему води принцип политичке двосмислености у међународним односима и када стране у преговорима маскирају своје праве намере".
Извор: Танјуг
