Душанка Лаловић (р. Вишњић) је рођена 1974. године у Фочи, зона доњег Подриња, у југо-источним дијеловима земље Босне. Овај крај је кроз вијекове претрпио велика страдања од разних завојевача (турских, њемачких, хрватских, муслиманских...). Њени преци су на тој земљи старосједиоци, од оца, дједа, прадједа, чукундједа...
Када је у прољеће 1992. године започет оружани сукоб у БиХ изазван од стране сепаратистичких снага, предвођени Алијом Изетбеговићем пријератним робијашем у два наврата и који је иначе аутор шовинистичке "Исламске декларације". Он и његови сљедбеници из Странке Демократске Акције су августа 1991. одржали масовни скуп својих присталица баш у Фочи, гдје је изнето низ проблематичних изјава.
Душанка је тада имала тек 18 љета. Јошаница је већи дио те 1992. била без већих угрожавања од стране ткз. Армије БиХ, да би средином децембра те године направљен један састанак на коме су присуствовали: Заим Имамовић, Хаџо Ефендић, Ахмет Сејдић, Ферид Буљбашић и др. гдје је договорен напад на Јошаницу.
Како Лаловићка наводи, зликовци су одабрали баш 19. децембар тј. Никољдан, велики православни празник, јер су знали да ће тада најлакше моћи да изврше покољ. Око 1.000 бојовника муслиманске војске, из Вишеграда, Горажда и Фоче су под командом Имамовића кренули на село Јошаницу које у том моменту није било више од 70 мјештана. Зликовци су пред полазак на масакр упозоравани не смије бити преживјелих и да све до једног треба поубијати, па чак и дјецу у колијевкама.
Чим су Имамовићеви крвници упали у Јошаницу кренула је пуцњава и палеж имовине: куће, штале, гараже, помоћни објекти, амбари су се нашли у пламену. Многи Јошаничани су почели да траже спас у оближњем шипражију и жељели су да се докопају шуме. Међутим, ту су их дочекали рафали муслиманских митраљеза и редом косили као жито. И сама Душанка је лутала и бјежала сатима, све до мрака. Имала је код себе ручну бомбу, коју је хтјела активирати да не би жива пала у руке непријатељу.
Два дана касније, она је присуствовала сахрани јошаничких новомученика. Испратила је у земљу 16 својих блиских рођака. Од тада сваки Никољдан плаче и враћају јој се слике те страшне зиме која јој је заувјек промјенила живот.
Десетак дана касније у Полицији Душанка је дала изјаву. За ових три деценије њена изјава није ниједном промјењена и сваки пут је иста.
Посљедњих 10 година Душанка Лаловић води битку са босанским правосдуним органима, који су предмет "Јошаница 92" добили од Међународног суда правде у Хагу. Иронија или не, они су навели како нема довољно доказа да се тамо десио ратни злочин. Истражиоци Хашког трибунала су посјетили прије двадесетак година Фочу и причали са Душанком, али до хашких оптужница никада није дошло.
Тужилаштво БиХ намјерно већ годинама усљед политичких притисака врши опструкцију над тим предметом, и отеже га до бесконачности, очекући да ће и осумњичени и жртве поумирати, да се не би урадили оно што Устав налаже. Заправо, пресуде муслиманским зликовцима би промјениле мозаик грађанско-вјерског рата у БиХ, гдје би се јасно видјело да и Срби имају жртве.
Иначе, у емисији Разбуђивање, Душанка је поменула још неколико мјеста у околини Фоче, гдје су Срби масовно убијани (Јабука, Пољице, Бујаковина, Миљевина... итд), само зато што су Срби. Ријеч је о цивилима који нису били наоружани, нити су били било каква пријетња по околни муслимански живаљ.
У Јошаници је 2015. започета градња цркве, на земљишту које је уступила породица Вишњић, најстрадалнија породица у Јошаничком масакру. Храм је освештан од владике Христозома 25. септембра 2020. године. Посљедњих година организује се ходочашће из центра Фоче до Јошанице (13 км), у коме има велики број младих, што и јесте циљ, да се пренесе покољењима.
Душанкин закључак је: "Ако Јошаница није злочин - онда злочин и не постоји!".
Извор: Правда
