„Логика јавног задуживања земаља као што је Србија јесте да он временом расте“, каже за портал Нова Љубодраг Савић, професор Економског факултета.
Према његовим речима, проблем може бити питање колико средстава Србија одваја за сервисирање јавног дуга.
Како наглашава, дуг сам по себи није највећи проблем, проблем је колико нас кошта оно што смо позајмили.
„Ако је неко узео кредит, па направио неку производњу, он ће моћи да врати дуг“, објашњава Савић.
„Дакле, ако јавни дуг употребите на капиталне инвестиције, на пример градњу путева, он не мора да буде лоша ствар. Напротив, може да буде врло добра ствар без обзира на то што кошта“, каже Савић, објаснивши да путеви или пруге дугорочно отварају простор за производњу или долазак страних инвеститора.
Међутим, према речима нашег саговорника, уколико се део јавног дуга искористи за краткорочну потрошњу, за повећање животног стандарда грађана, онда настаје проблем.
„Није дуг зао друг увек. Добар је ако његово сервисирање није претерано високо И ако се средства улажу у производњу. Уколико иду у потрошњу, онда то може да буде поприлично велики проблем“, објаснио је за крај Савић.
С друге стране, економиста Михаило Гајић, сматра да је новчана средства требало уложити боље.
„Јавни дуг је порастао и приближио се граници од 60 одсто БДП-а, коју не би требало да пређе. Другим речима, имали смо прилику да се једном задужимо и потрошимо новац на не баш најпаметнији начин, на не тако добро осмишљене програме помоћи“, каже Гајић, који је у разговору за портал Нова нагласио да раст БДП-а свакако јесте позитивна ствар, али ће проћи године док и новчаници грађана не осете напредак.
Подсећамо, јавни дуг на крају 2021. године износио је 30,13 милијарди евра, што је 56,9 одсто БДП-а. Скоро деценију раније, 2012, у години када је Српска напредна странка дошла на власт, јавни дуг је био 17,7 милијарди евра, и то је износило 59,2 одсто БДП-а.
Извор: Нова
