Пише: Миодраг Миликић
Свако ко је свакодневно или бар једном недељно шетао центром Новог Сада, могао је да види више уличних свирача како свирају на разним ћошковима. Сви они увек свирају на истим местима, али се један од њих највише истицао својим гругим храпавим гласом и звуцима блуза и јужњачког рока.
Кристијан Костић, познатији Новосађанима као Блеки, сваког јутра је развесељавао пролазнике који ужурбано иду на посао, али љубитељи блуза су застајали да заједно са њим отпевају бар једну песму.
Један таксиста је стално у пртљажнику носио гитару и често је у вечерњим сатима са Блекијем свирао у дуету код стајалишта у Модени, док су се пролазници спонтано окупљали и слушали их.
Посебно је волео да пева и свира '’Рокенрол у Београду'’ од '’Тајма'’ Даде Топића. Песма му је била све, а наш народ каже: '’Ко пева, зло не мисли'’.
И дошло је јутро када је велики број Новосађана био згрожен и тужан. Блеки је убијен. Због чега? Због тога што није имао код себе више од 390 динара када му је млади пљачкаш тражио. Претучен је на смрт.
Млади убица, стар свега 21 годину, хладнокрвно је изјавио: '’Тражио сам му паре. Он ми је дао 390 динара, рекао је да само то наводно има. Пукао ме бес. Почео сам свесно да га ударам…-.
У својој 61. години Блеки је погинуо у граду који је волео и који је њега волео, у '’европској престоници културе'’ која све више подсећа на фавелу.
Блекијева гитара је утихнула, а јутарњи пролазак центром Новог Сада више неће бити исти.
Док Дунав тече, живеће и онај стари добри дух Новог Сада, који је Блеки у себи носио, '’јер ту где Дунав тече, ту ће увек бити среће, за такве људе к'о што смо ми!'’.
Извор: Правда
