Пише: Владимир Димитријевић
СМИСАО РУСКЕ ИДЕЈЕ
Историософ Михаил Назаров у свом огледу о смислу руске идеје каже:“Значење руске идеје постаје најразумљивије у светском контексту. Није случајно што су многи наши „западњаци”, чим би прешли границу, почињали да уистину разумевају своју земљу. При том Запад не само да осењује руску цивилизацију и да даје могућност поређења, него нам демонстрира и своје непријатељство. То не долази од обичних људи – њима је у већој мери својствена радозналост у односу на „загонетне Русе”. Непријатељство се пројављује у поступцима владајућих кругова Запада. Оно се може сматрати за неки неизбежни фактор који прати руску историју и који, заједно са њом, захтева разумевање.“
Гле, данас – опет та неизбежни фактор, опет русофбија западних вођа у понор. Злочинци из англосаксонских луциферијанских елита прижељкују напад Русије на Украјину, и радују се узајамном клању браће – православних Словена, а знају да је Кијев светиња свих Руса, и Велике и Мале и Беле Русије ( Мала Русија је, наравно, Украјина ), јер је тамо блажени кнез Владимир крстио свој народ 988. године, и тамо је Кијево – Печерска Лавра, мајка свих руских манастира.
Па о чему је, забога и побогу, реч?
РУСИЈА И ЕВРОПА
Русија је, дуго и предуго, пружала руке Западу и надала се да ће је, наоко хришћански, Запад разумети. Ако је неко о овој узајамности сањао, био је то Достојевски. Отац Јустин Поповић, у књизи „Достојевски о Европи и словенству“, каже:“Свечовечност се, пре свега, састоји у поштовању људских вредности, ма у коме се човеку или народу налазиле. А сврх свега, свечовечност се састоји у поштовању човека, сваког човека као апсолутне и незаменљиве вредности. Ношен свечовечанском љубављу, Достојевски изјављује: „Ми не желимо да будемо Руси, него свељуди... Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? – Да постанемо Руси, на првом месту, и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Поставши своји, добили бисмо, најзад, облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверили бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање; за одржање потпуне слободе људи, са указивањем на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гилотином, не милионима отсечених глава“...
Братство у Христу – сан је руског народа, говорио је Фјодор Михајлович.
ШТА СМО ДОБИЛИ УМЕСТО БРАТСТВА
Дакле, Рус хоће да буде свечовек, брат свих људи. Тако су и Срби, у мањим, скромнијим размерама, сањали о Југославији, као свесловенској заједници на Балкану.
Али смо, и Руси и ми, добијали по глави због наше свечовечности и наде у заједништво. Њима су платили Наполеон и Хитлер, а сад их удара НАТО; ми смо добили усташе у разним облицима, које се ни данас не смирују у жељи да нас нестане са Балкана.
Чак и наша браћа по вери ( не сви, али званичници помесних Цркава грчког говорног подручја ) нису хтели братство. Фанар је, ових мрачних и апокалиптичних дана, изазвао раскол на Украјини, а придружише му се и Грчка архиепископија и Кипарска црква и Александријска патријаршија. Остали су часни појединци, од свештеника до епископа, који, иако Грци, нису пристали на дух раскола. Ипак, цариградски патријарх Вартоломеј, слуга НАТО Империје, забио је нож у леђа словенском православљу. И не смирује се, иде даље у свом безумљу.
Зато је време да размислимо ми, православни Словени, којим путем да кренемо и које су нам заједничке теме.
Од свечовечанског братства очито нема ништа.
ПРЕДЛОГ ТЕМА ЗА ПРАВОСЛАВНЕ СЛОВЕНЕ
1. Православни корени нашег идентитета – хришћанско наслеђе Истока као праоснова настанка Срба и Руса, али и осталих православних Словена: византијски утицаји, чињенице сопственог доприноса ( светосавље, идеја „удерживајушчег“ ), искушења 19. века ( револуција и хришћанска реакција ), глобализам и глобонацизам.
2. Моралне вредности православних у свету који се мења. Онтологија православног морала. Биоетичка и друга питања која траже разрешење.
3. Римокатолицизам као фактор разједињавања Словена: словенско море од Балтика до Пелопонеза пре него што је папа преузео власт над душама западних Словена. Словенске везе до данас. Из историје борбе против Брест – Литовске уније ( Свети Атанасије Брестски ) и страдање Срба од Рима ( Степинац и усташе ).
4. Борба против неопаганизма, који разара хришћанску основу наших народа. Разобличавање основне лажи неопаганизма – да је у питању „мирољубива“ прича без људских жртава, и да је он носилац снаге и слоге. Такође, указивање на хришћанство као културотворну силу – данас је сваки културан човек хришћанин ( Осип Мандељштам )
5. Оживљавање словенофилских идеја о нарочитом културном путу православних, који је изнад Истока и Запада, ка Христу.
6. Упознавање са житијима светих из православних словенских земаља.
7. Искуство борбе против неопаганског нацизма, који је Словене третирао као ниже расе. Пажљиво демонтирање неонацистичких идеја и покрета.
8. Есхатолошка процена савремених догађаја: како живети у доба апокалипсе и не посустати? Средњовековни иконописац свом учитељу:“Зашто да сликамо иконе ако ће их варвари унипштити?“ Учитељ:“Морамо насликати више икона него што варвари могу да их униште“.
9. Заштита породичних вредности и природне породице. Како каже активиста у борби за породичне вредности, Немања Зарић, под природном породицом се подразумева фундаментална друштвена јединица, урођена људској природи, у чијем се центру налази добровољна заједница мушкарца и жене у целоживотном завету брака са циљем задовољења потреба људског срца да даје и прима љубав, обезбеђивања потпуног физичког и емотивног развоја деце, сауживања у дому као центру друштвеног, образовног, економског и духовног живота и изграђивања јаких веза између генерација и преношења начина живота који има трансцедентни смисао.
10. Друштво засновано на природној породици, каже Зарић, пружа руку саосећања оним појединцима и домаћинствима која због различитих околности овај идеал не могу достићи самостално. Институције брака и природне породице омогућавају љубав и радост брачном пару, усмерене су на прокреацију и подизање деце. Њеним члановима природна породица пружа сигурност у тешким временима, основу друштва у коме постоји ред и слобода.
11. Природна породица има урођене карактеристике укорењене у људској природи. Комплементарна природа мушкараца и жена је укорењена у психолошким и физичким разликама између полова. Љубав родитеља за своју децу, такође укорењена у људској природи, квалификује родитеље да гаје своје младе. Деца, са своје стране, урођено траже директну везу са својим родитељима у које полажу своје поверење. Родитељи и њихова деца чине јединствену природну заједницу која је неопходна за људски духовни, морални и интелектуални развој. Због значаја природне породице за живот деце, друштвена политика не треба да изједначава кохабитацију и друге могуће структуре породице са природном породицом. Сматрамо стога да је породица прва социјална јединица, и да има примат над свим заједницама, владама, државама и међународним организацијама. Читаво устројство државе и друштва, народа и нације, сви њени напори треба да буде организовани око природне породице. Историја је толико пута показала да свако уздизање државе или друштвене класе или колективне воље води у социјалну декаденцију и напослетку пропаст читавог друштва. Фашизам, нацизам, комунизам и либерални капитализам имају једну заједничку црту. То је померање породице на маргине друштвеног живота зарад лажних идеала нације, расе, класе или стицања богатства. Идеологије индивидуализма, статизма, милитантног секуларизма и сексуалног хедонизма пребацили су тежиште са породичне заједнице на апстрактну индивидуу, наносећи тако снажан ударац саборном јединству заједнице кроз јединство породица. Овакве политичке и друштвене програме и експерименте и овакве идеологије морају коначно уступити место моделу породичног друштва.
12. Свака политика која подрива породицу заправо нарушава темеље друштва, сматра Зарић. Таква политика је она која руши правни и верски статус брака и природне породице, примењује популациону контролу и абортусе као средство државне политике, успоставља друштвене норме који доводе до сукоба полова или генерација, поставља мужа против жене, жену против мужа или дете (децу) против родитеља, одржава државне системе школовања који се супростављају апсолутним правима родитеља у погледу образовања своје деце, ствара и подржава државне социјалне системе који подривају породице и који спроводе принудну пореску политику која присиљава оба родитеља да раде пуно радно време ван куће, финансира и промовише контрацепцију, стерилизацију и програме који промовишу неморално понашање, финансира или промовише сексуално образовање/ програме индоктринације који доказано повећавају промискуитет, учесталост сексуално преносивих болести, нежељене трудноће, ванбрачност и рану трудноћу и ствара државну политику које дају подстрек ванбрачним заједницама, хомосексуалним заједницама и породицама са једним родитељем као норме у друштву.
13. Одбрна природне породице од насртаја противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, поткрепљене „џендер“ теоријом, која биолошки пол своди на социјалну конструкцију. Идеологије политичког хомосексуализма и радикалног феминизма имају за циљ продор у школски систем православних земаља, чиме се врши нова идеологизација образовања, слична оној за време комунизма. Грађани имају право да знају о чему је реч, и да бране право на природну породицу од нових идеолошких јуришника.
14. Организовање различитих научних скупова, са сабирањем и објављивањем научних радова.
15. Учвршћивање црквене свести православних народа, борба против расколничког духа и разноликих видова парцијализације.
16. Нуђење, кроз текстове и анализе, алтернативног економског модела, по речима Владике Николаја – „средњег система“, изнад капитализма и тоталитарног колективизма.
Запад је заиста кренуо путем деменције и декаденције. Православни Словени још имају шансу. Белорусија и Русија законима бране моралне вредности и природну породицу, а и ми, Украјинци и Срби, па чак и Бугари, иако окупирани, пружамо отпор западном злу.
То је основа идеје „Трећег Рима“, који спречава појаву антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства.
ИДЕЈА ОНОГ КОЈИ ЗАДРЖАВА
Први Рим је пао у јерес папизма, Други Рим, Цариград, је пао под власт Турака, а Трећи Рим, Москва, Русија, и данас постоји. Наравно, Путин није ни цар Констанин, ни цар Јустинијан, али идеја Русије као силе која задржава долазак антихриста и данас је жива. Михаил Назаров о томе каже:“Од Византије смо преузели и грб – двоглавог орла (у којем се може видети знак „симфоније” две власти, црквене и државне).
Као резултат свега тога, а након пада Византије, у 15. веку се појављује појам „Москва – Трећи Рим”. Као што је тада у вези с тим рекао старац Филотеј, „два Рима су пала, трећи, Москва, стоји а четвртога неће ни бити”. Другачије речено, ми нећемо имати коме да предамо штафету православног царства: кад не буде Русије, неће бити ни остатка света и наступиће крај историје. У тим речима, Русија изражава свест о себи као о оној која „задржава зло”, и та улога је са Константинопоља прешла на Москву.
При том у Русији, како је писао Лав Тихомиров, „нису у тој мери подражавали стварну Византију колико су је идеализовали и у општој сложености стварали монархистичку власт у далеко чистијој и доследнијој форми него у самој Византији.”
Управо је та духовна особитост Русије и створила руску цивилизацију, различиту од западне. И једна и друга (цивилизација) су по свом пореклу хришћанске; међутим, руска је постала хришћанска цивилизација „задржавања зла”, а западна – хришћанска одступничка цивилизација, демонстрирајући отпадање од Истине и сазревање оне „тајне безакоња” о којој говори апостол Павле.
На тај начин, у појму Трећег Рима религиозни смисао „задржавања зла” има предност у односу на политичко–царски. Међутим, у свакој држави политика представља испољавање опште културе. Руска политика се управо захваљујући свом смислу „задржавања зла” толико разликовала од свих осталих. Руска царевина је једина која је изграђена на основу једнакости свих народа пред Богом. Она је, чак и у својим дивовским размерама, свету очигледно показала геополитичко чудо Трећег Рима. У њој се налазио праобраз Васељенског царства, достојне заједнице народа света, призваних да служе Божијој замисли о њима.
Разуме се да је далеко од тога да су сви народи били способни да разумеју ту Замисао. Дејствујући у њиховој средини, антихришћански кругови су тежили да створе своје сопствено „васељенско царство”, и то на онај материјалистички начин који је ђаво предлагао Христу у пустињи. Праобраз тог антихристовог царства се јасно види у САД, створеним од денационализованих остатака разних народа који су се поклонили капиталистичком „златном телету”.“
Да ли је сад јасно ко се бори и за шта се бори?
НЕ ДАЈ, БОЖЕ, РАТА
Не дај, Боже, рата на Украјини – да Рус и Белорус пуцају на Малоруса, да полете пројектили према Светом Кијеву, мајци руских градова. То би англосаксонски сатанисти највише и волели – узајамни покољ православних Словена, а и Ватикан би сеирио: они су направили унијате на Украјини, то језгро русофобије и словенофобије. Али, ако до рата дође, Русија мора да победи. Јер јој победе омогућују полет, и да се историја човечанства продужи.
Кад су се Руси клањали Французима и руско племство са својом децом причало на француском, Бог је допустио да Наполеон удари на Русију, и да Руси виде шта је „културни Запад“. И после победе над умишљеним корзинканским освајачем наступило је доба у коме је династија Романова коначо „русификована“, и у коме је процветала чудесна руска култура, од науке до књижевности. Само је победа над Наполеоном дала Пушкина, Љермонтова, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова.
Када су Руси кренули путем западног материјализма, у совјетски комунизам, Запад им је, опет и опет, показао своју њушку преко Хитлера. И победа над Хитлером Москви као сили која задржава свеопшти тријумф зла јесте дала крила, и Совјетски Савез, коме је чак и Стаљин морао да призна руски темељ, постао је равнотежна сила света после великог и страшног рата, окончаног уласком руских трупа у Берлин 1945.
И данас Русима није остало ништа друго осим да победе.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
