Пише: Емил Влајки
Слончић-Тончић о референдуму о суду и Тужилаштву БиХ
Не знам тко се први сјетио да Слончића-Тончића повеже с Предсједником. Била је ту нека смијурија о некаквом референдуму који би, наводно, требало да врати понос Србима, а којег је Он натурио Народној скупштини. Што било да било, Он је почео викати, као и Слончић-Тончић, како је Србима пун куфер међународне заједнице и њеног маћехинског односа, како се злочини над Србима не процесуирају, како су многе надлежности Српске насилно пренесене у политичко Сарајево, и томе слично. Сходно томе, тврдио је како ће се тај референдум о неуставности Суда и Тужилаштва БиХ сасвим сигурно одржати, бескомпромисно и по сваку цијену, или Њега неће бити! Толико се трудио да то докаже, да су му повјеровали и позиција и опозиција, гласајући за његов приједлог.
Ал' не лези враже. Након једно мјесец дана, исто као и Слончић-Тончић, окренуо је плочу. Поново је почео викати, како се референдум неће одржати пошто с непријатељем треба упорно и мирољубиво комуницирати и имати за то стрпљења! „Make a love, not war“ и „Ја сам дијете цвијећа, а не обичан лакташки баја“, непрекидно је понављао.
И наново су посланици гласали, али овај пут супротно од оног што су прошлог мјесеца изгласали. Као да су марионете, па имају дугмиће на себи, те реагирају овисно о томе које се дугме притисне. Ништа чудно, рекао би нетко, уобичајена српска посла!
Присталице теорија завјере су тврдили како НАТО тек што није стигао у Бањалуку. Затим како ће Он бити смијењен ако се тај референдум одржи и да је, препавши се, због тога попустио. Други су сматрали како Суд и Тужилаштво воде истрагу против Њега, па се Он препао и запријетио референдумом циљајући чак и на осамостаљење Српске како би себе спашавао. Трећи су говорили, врло ружно, како је Он обичан преварант који се игра с народом и његовим заступницима у Народној скупштини. Четврти су у Његовом наглом одустајању од референдума видјели државничку мудрост; умјесто конфронтације са међународном заједницом, Он је с њом хтио конструктивно шпрехати, разговарати!
Љубав нужно рађа структурални дијалог
Било је ту још теорија, али ни једна права. Јер нитко није успио схватити Његову суптилну и осјећајну душу која је, уколико би наишла на погодну особу, морала кренути путем структуралног дијалога. А поготово то не могу разумјети странци, бахати силници, који мисле да смо ми глупи, идиоти, да нити што знамо, нити разумијемо, нити имамо, а посебно подцјењују њежне осјећаје непросвијећених апсолутиста као што је наш вожд.
Тако нам је прије неког времена, на Валентајн, долетјела шефица Брисела, извјесна леди, баронеса Ештон. Све у свему, мачка и по, ако ћемо лагати. Слетјела равно на изузетно јефтин лакташки аутопут грађен једанаест година, што је било скоро једнако дуго као и градња Скадра на Бојани. То јој је био прави, позитивни шок.
Вели она касније Њему како није мислила да је ова земља толико напредна. А Он се загонетно осмјехнуо и додао како она још ништа није видјела. Замисли, вели Он њој, да је овај наш бољи ентитет пун најмодернијих аеродрома и цеста којих нема ни у Млијечној стази. Али ти сигурно немаш времена да то замишљаш, па ћу ти све то дочарати неки други пут.
Услиједио је, како су ТВ камере забиљежиле, Његов њежан стисак око њених рамена, осјетили су њихова уздрхтала срца и знали су да их дужност зове да унаприједе хисторију правног система мултијебене Босне и Херцеговине.
Након доживљеног адреналинског шока, баронеса се прибрала мислећи како да каже Њему нешто што сигурно неће разумјети. Конта она како су аеродроми и аутопутеви ствар технике, а новокомпониране кованице европског духа нешто крајње узвишено што, у сваком случају, не улази у главе нашим тамновилајетским примитивцима.
Знаш, вели она Њему, твоја идеја о исправљању неправди које Суд и Тужилаштво БиХ чине српском народу је исправна, али се то не може тако презентирати простим ријечима. Није то кошаркашка утакмица гдје можеш с мало мускулатурног инжињеринга увјерити суца да не досуђује личне грешке твојој екипи. Ти мораш одсада мислити на еуропски начин, пуно суптилније и демократскије. А Предсједник, чувени мачо емотивац, сав се разњежио и мисли се како она није само лијепа него и паметна и како је треба у свему слушати. А, госпе ти, сватко би на његовом мјесту једнако реагирао.
Дакле, настави она, ми морамо размишљати о цијелој БиХ. Ту сте, дакле, с једне стране, ви Срби и, с друге стране Бошњаци, жртве вашег геноцидног понашања. Чула сам да има и неких трећих, неки 'кроатише пипл', али њих је конститутивно мало, па се нећемо око тога задржавати. Све у свему, наставља она, предлажем најновију новину новог новцатог европског демократског духа. И то без бомби, ембарга и притисака, само мрква без батине на другом крају штапа. Он се сав укипио очекујући њене чаробне ријечи. А она, свјесна хисторијског момента, мало је застала и напокон гукнула: „Предлажем структурални дијалог“!
Похвала глупости
Он је застао усхићен, а и читава његова свита, све сами врсни правници, економисти, министри и савјетници без иједног шарлатана. Сви су они мислили да је бесконачно преговарање без неизвјесних тендера са финанцијски сумњивим фирмама за изградњу аутопутева, владиних зграда и фиктивних фирми, њихов врхунски домет, али сад су се увјерили да их је нетко превазишао. Схватили су да им баронеса пружа прилику да уђу у процесе дуготрајно несагледиве европске будућности која од сада није више утопија, јер ће се у наредном миленијуму сасвим сигурно реализирати.
Предсједник је, као прави шеф, први реагирао. Са сузама у очима јавно је рекао како се осјећа биједно, јер је предлагао народу некакав папански референдум који се не може ни у чему компарирати са овим што је сада чуо. И онда је дао наслутити хисторијску чињеницу о томе како је референдум о антисрпском правосуђу и тужилаштву, наравно не дефинитивно, али за релативно дуго, дуго вријеме аут, напоље, капут, фертих, финито, њет.
Све у свему, мудро је помислио П: „Структурални дијалог, како то гордо и интелигентно звучи“.
Уосталом, све скупа има везе с паметним и ученим стварима као што су структурализам, филозофија и социологија. Ови појмови се кроз политику, умјесто радних мјеста, уводе у широке и помало гладне народне масе које се уче да бесперспективност прихвате ка прави, правцати прогрес, па да тако умјесто круха једу духовне колаче.
И заклео се да ће на том структуралном дијалогу, који је толико одушевио Бошњаке и западне амбасаде, инзистирати без обзира на то колико буде дуго трајао. Пет, десет година, нема везе, барем неће никоме бити досадно, а медији ће имати цијело вријеме о нечему писати. Па ако буде трајао и тијеком његових пет сљедећих предсједничких мандата, и то ће храбро и стоички издржати.
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
