Пише: Слободан Антонић
Такав начин изражавања несумњиво је апсурдан. Граматички род у српском језику није исто што и природни. На пример, „девојчурак“ је мушког, а „мушкарчина“ женског рода. Стога, „повећавање родне видљивости“ тиме што ће се поред сваке именице у граматичком мушком роду убацивати и именица у граматичком женском роду напросто је бесмислица (в. овде).
Већ сам на овом месту писао о „ескалацији џендер лудила“ (овде), али нисам се надао да ће оно тако брзо закуцати и на врата наших факултета. Можда је то и добро, јер некад тек кад се одређена идеја доводе до краја може да се види колико је она апсурдна.
Рецимо, идеја пола/рода као пуке самоидентификације. Писао сам већ о „Речнику појмова родне равноправности ЕУ на српском језику“ који је објавило Координационо тело за родну равноправност Зоране Михаиловић (овде). Тамо се за жену каже да је то „особа која себе дефинише као жену“ (овде), а мушкарац је „особа која се идентификује као мушкарац“ (овде).
То је сасвим у реду са становишта актуелне џендер идеологије, по којој је довољно изјавити да си жена – чак и без медицинске (хормоналне и хируршке) транзиције – па да стварно будеш жена.
Практичне последице су, међутим, такве да јасно показују колико је таква идеја апсурдна.
Вил Томас био је просечни пливач, на 462. месту по рангу у САД. Онда се „осетио женом“, променио име у Ли, па је сада избио на 1. место међу пливачицама у САД (овде и овде).
Меклафлин је шест година служио као специјалац у војсци САД. Онда се осетио женом, обојио косу у розе и почео, у ММА, озбиљно да премлаћује друге, праве жене (овде и овде).
То је логична последица џендер теорије. Ако је довољно „осетити се женом“ па да истински будеш жена – како онда транс-жене, које су и даље у сваком погледу биолошки мушкарци, не пустити у спортска такмичења? Но, чак и ако су оперисани, довољно је да су прошли мушки пубертет па да њихова мишићна маса буде знатно већа него код жена. То им у многим спортовима даје ненадокнадиву предност.
Женски рекорди су, у атлетици и пливању, на око 90% вредности у односу на мушке (овде). Та разлика, с временом, не само да се не смањује, већ постаје све већа (овде). Прошле године 852 мушкарца трчало је на 100m брже него што је женски светски рекорд. Колико ће проћи пре него што се бар један од њих не „осети женом“? Полни децизионизам – „ако кажеш да си жена, онда и јеси жена“ – лако би могао, дакле, да обесмисли, ако не и да уништи, женски спорт.
Или, рецимо, у политици. Немачки Зелени прихватају полни децизионизам. Маркус Генсерер (р. 1977) двадесетак година бавио се политиком, но без неког већег успеха. Онда се 2018. „осетио женом“, узео име Теса, упао на женску квоту код Зелених и тако коначно постао посланик у Бундестагу – на ужас радикалних феминисткиња (овде).
Мени је најзабавнији императив џендер идеологије да наше емоције, укључив и осећај сексуалне привлачности, према трансженама мора да буде апсолутно исти као и према женама. „Оне јесу жене, и свако ко неће да се с њима забавља и има секс обични је фашиста“, кажу нам.
На ово се, тренутно, највише жале лезбејке (овде). Оне су чак урадиле и истраживање о сексуалном насиљу које доживљавају од трансжена (овде).
„Лезбејке су под великим притиском унутар својих ЛГБТ+ група да прихвате трансжене као сексуалне партнере како не би биле означене као терфаче и искључене из тих група“ (овде).
Дојучерашњи мушкарци, наиме, који су се „осетили женом“, масовно долазе на лезбејске сајтове за упознавање, заказују састанке, а онда инсистирају да је секс са њима исти као и секс са сваком другом женом – „пенис се сматра женским органом, а хетеросексуални однос је сада редефинисан као лезбејска сексуална пракса“ (овде).
Наравно! Ако је довољно „да се неко самодефинише као жена да би био жена“, као што то стоји и код Зоране Михајловић, онда је и пенис трансжена „женски уд“, а његово коришћење у сексу са женом „лезбејски секс“. Који део није јасан?
Међу апсурдним последицама џендеризма спада и то да деца „бирају“ пол. У Шкотској деца, већ са четири године, могу да у (пред)школским установама „одабирају“ пол без сагласности родитеља (овде). Пазите тај апсурд: дете нема пословну способност, па ни бирачко право, јер није довољно рационално (зрело) да може да предвиди све последице свог делања у економским и политичким стварима. Али, већ са четири године може да савршено разуме све последице промене пола, при чему у томе не могу да га ограниче чак ни његови родитељи!
Или, рецимо, идеја да „жене чак и у војсци могу све, као и мушкарци“, и да је неједнаки удео жена на војним положајима само израз „патријархата и дискриминације“. Кандидати за морнаричке специјалце у САД морају да подигну најмање 300 фунти (137 кг) из мртвог дизања како би били примљени у јединицу. Жене пак имају проблем и са 250 фунти. Зато им се гледа кроз прсте (овде). Овај стандард, међутим, није неважан. Морнарички специјалци, између осталог, из непријатељске позадине извлаче оборене пилоте. Како ће недовољно снажна специјалка да километрима вуче рањеног мушкарца ако устреба? Никако. Али, нема везе, и командоси има да се „уродне“, па макар свет пропао.
То ни за жене није добро. Класичан је случај Каре Халтгрин, једне од првих женских војних пилота у САД (в. овде 85-86). Погинула је одмах по добијању пилотске дозволе, приликом слетања на носач авиона. Истрага је утврдила да је узрок несреће „вишеструка грешка пилота”. Халтгринова, заправо, никад није научила да лети како треба. Пуштена је да положи испит иако је „направила читав низ почетничких грешака“. Комисија једноставно није смела да је обори, јер теорија каже да није истина оно што сви лепо виде да је истина. Искусни пилоти, пошто им је показан снимак како Халтгринова слеће, изјавили су да су „запањени оним што су видели”. Она је пуштена да сама лети авионом иако је, приликом тренажних вежби слетања, чак седам пута „слупала” летелицу. И тако се осми пут, кад је збиља села у авион, стварно слупала и погинула.
Људи су се, под Титом, смејали бирократском волунтаризму који је за стварност проглашавао папирнате конструкције. Ово сада очигледо је још луђе. Богољуб Карић поднео је захтев управи Крагујевца да му се промени година рођења, па да буде 20 година млађи – човек неће у пензију (овде). Схваћено је то као бизарност. Али, да је хтео да оде раније у пензију, па да се изјаснио као жена – позивајући се на Зорану Михајловић – ко би смео да каже било шта?
Taкo се Серђо Лазаровић, порезник из Аргентине, са шездесет година „осетио женом“, тражећи да се одмах пензионише, како не би, као мушкарац, морао да ради још пет година (овде и овде).
Живимо у апсурдистану, а џендер комесарке већ су залупале и на наша врата. И шта ћемо сад?
Остале текстове Слободана Антонића читајте ОВДЕ.
(Текст је писан за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције)
Извор: Правда
