Пише: Александар Павић
Са ”недоговороспособним” Западом и њиховим украјинским марионетама, више се није могло разговарати. Заправо, правих разговора свих ових година уопште није ни било.
Попут Дејтонског и Кумановског споразума, политички Запад је третирао Минске споразуме само као примирја и шансе за консолидацију већ стечених позиција пре повлачења нових агресивних потеза према непријатељу – прво Србији и Србима, а сада Русији и Русима.
А док је ”примирје” трајало, уз вечите западне осуде стране (српске и руске) која им је поштено приступила – локални извршиоци су се додатно наоружавали и радикализовали.
Москви је већ неко време било јасно да се никакав договор не може постићи, јер га друга страна не жели, јер се Украјина од стране Запада, а најпре Вашингтона и Лондона – користи као истурени непријатељски положај, као црна рупа у коју се може убацивати свакакво оружје – па и оно ”прљаво”, па чак и нуклеарно – као и терористички олош из свих крајева света.
Зато је указ који је Владимир Владимирович Путин потписао 21.2.2022. о признању ДНР и ЛНР био једини могућ и логичан потез. И, с обзиром на то како је руски председник описао стање у Украјини – на томе се неће завршити.
Једноставно, политички Запад, на челу са англоамеричком осовином, свесно је претворио Украјину – иначе вештачку лењинистичку творевину, како је Путин у свом историјском говору истакао – у потенцијално смртну опасност по безбедност и опстанак саме Русије.
Признавање донбаских република је само први корак у решавању тог вешто наметнутог проблема. Уосталом, западни политички естаблишмент то врло добро зна, јер не би иначе унапред повукао своја дипломатска представништва из Кијева у Лавов.
Гледајући уназад, вишегодишња војно-пропагандна офанзива либерал-фашистичке империје (ко мисли да је ова квалификација прејака, нека само прати бруталне потезе канадског јапи-диктатора и питомца Светског економског форума, ЏастинаТрудоа, ових дана против мирних демонстраната) на Русију преко вештачки конструисане анти-Русије – Украјине – претходно је добро увежбавана (и) на нашим просторима.
Цела садашња архитектура простора бивше Југославије почива на лажима, од којих је највећа и носећа – лаж о српској ”агресији”. Та лаж, која чини основу свих прошлих и садашњих западних дипломатских потеза и притисака, треба да замагли суштину и природу западног ангажмана на Балкану од краја Хладног рата и ”победе демократије” – западнинеоколонијализам и цинично-прагматичну геополитичку агресију у склопу новог похода на Исток.
У име ”демократије” су сакрализоване вештачке титоистичке авнојевске границе (осим, наравно, границе авнојевске Србије), колонијализована скоро целокупна привреда бивше СФРЈ и цео простор – изузев Србије и Бих, захваљујући Републици Српској – усисан у НАТО.
Потом се средиште европске кризе, као резултат даљег Drang nach Osten (похода на Исток)НАТО-a, преселило у Украјину. И, да би се замаглила суштина наставка западне хладноратовске политике обуздавања СССР и после пада Берлинског зида – уз последичну колонизацију, нацификацију и милитаризацију Украјине након западно-спонзорисаног пуча у Кијеву у фебруару 2014. године, сакрализована је ”лењинистичка” Украјина и лансирана је лаж о ”руској агресији”, која је постепено попримила размере праве хистерије.
Оно што је сигурно је да англо-америчка (гео)политика неће добровољно одустати од започетог посла, упркос почетним релативно благим реакцијама на руско признање донбаских република, јер је алтернатива – крај свих снова о глобалној доминацији. Следећа два релевантна цитата одлично илуструју о чему се све време ради:
– ”Америчке колеге у Пентагону су ми недвосмислено рекле да САД и Велика Британија никад неће дозволити да се европско-совјетски (односно руски) односи развију до степена где би они угрозили англо-амерички политички, економски или војни примат и хегемонију на европском континенту. Такав развој догађаја ће се спречити свим могућим средствима, по цену рата у централној Европи.” (Речи високо-позиционираног НАТО адмирала из једне северно-европске земље, по казивању немачког политичког аналитичара Кристофа Лемана.)
– ”Примарни интерес Сједињених Држава, зарад ког смо водили ратове, први и други светски рат и хладни рат, тиче се односа између Немачке и Русије, јер би оне, кад би се ујединиле, представљале једину силу која би нас угрозила. И да осигурамо да се то не деси… За Сједињене Државе највећи страх представљају немачка технологија и немачки капитал, руски природни ресурси и руски људски потенцијал, као једина комбинација која вековима утерује страх у кости Сједињеним Државама. И, како се та ствар развија? САД су већ ставиле своје карте на сто. То је линија од Балтика до Црног мора. Руси су увек играли са отвореним картама, њима је потребна Украјина која је бар неутрална, никако прозападна Украјина.” (Џорџ Фридмен, оснивач и председник аналитичко-обавештајне агенције Стратфор, на предавању у Чикагу 2015.)
Уосталом, није ли Вили Вимер известио тадашњег немачког канцелара Шредера још у мају 2000. године о правим разлозима агресије на СРЈ и циљевима ширења НАТО-а, укључујући и контролу простора од Балтика до Црног мора по обрасцу Римског царства:
”4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945. 7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.”
Кад се скине вео западних медијско-пропагандних лажи у вези Украјине (а и Балкана) – суштина је чисто геополитичка и империјална. Ледено цинична и окрутна.
Руси су тога, више него икад, и те како свесни.
Када су проценили да је сазрело време, прво су предали своје предлоге о новом безбедносном договору колективном Западу средином децембра 2021. Схватили су да је последњи тренутакда јавно подвуку црвену линију. Поготово зато што су, по први пут у историји, стекли војно-технолошку премоћ над Западом. А и зато што, услед агресивне милитаризације Украјине, више није било простора за узмицање.
Нису Руси имали илузија да ће из Вашингтона/Лондона и Брисела добити задовољавајуће одговоре, а камоли разумевање концепта ”недељиве безбедности” од врхунских западних практичара у игри ”нулте-суме”, где нема места за истински суживот, односно мултиполарност, већ само за победнике (њих) и поражене (остатак света).
Поготово нису очекивали да ће се прихватити руски захтев за повлачење „свих америчких оружаних снага и наоружања распоређеног у централној и источној Европи, као и балтичким земљама“. А тешко да очекују да ће Американци прихватити и руски захтев да се ”прекину испоруке оружја Украјини, да се повуче већ испоручено оружје, да сви западни инструктори морају да оду и да НАТО одустане од војних вежби са Украјином”.
Руски медвед се повукао у своју пећину почетком 1990-их, да лиже ране, и сам уљуљкан у приче о новом ”златном добу” демократије и слободне трговине, о ”крају историје” чак.
Најбољи амерички изданци послератног доба, попут Џорџа Кенана, и 50 бивших сенатора, официра, дипломата и професора су још 1997. године упозоравали да га не треба беспотребно чачкати, односно да није било ни сврсисходно ни паметно даље ширење НАТО-а ка истоку. Њихови апели су игнорисани.
Као и, десет година касније, Путинова упозорења дата у Минхену 2007, и позиви на нови општи безбедносни договор.
”Нико нас није слушао. Сада нас чујте,” рекао је председник Путин једанаест година касније, 1. марта 2018. године, када је свету представио руско хиперсонично и друго оружје које нико други нема, што је и омогућило Русији да данас тако смирено и самоуверено комуницира са ”најјачом војном алијансом коју је свет икад видео”.
А 21. фебруара 2022. је инструментализованим Украјинцима и њиховим западним покровитељима, односно хушкачима, руски председник поручио: ”Ако желите декомунизацију, немамо ништа против, али немојте да то радите половично – спремни смо да покажемо како изгледа права декомунизација Украјине.”
То се очигледно не односи само на рушење споменика Лењину широм Украјине, већ и на његове границе. Руси, као и Срби, имају свој АВНОЈ, само што су Руси коначно решили да раскрсте са својим.
Извор: sveosrpskoj.com
