Занимљиво, покољ који се догодио у Одеси, гдје је четрдесет двоје (проруских, Е. В.) сепаратиста страдало у пожару у Дому синдиката, није изазвао много реакција. Зашто двоструки стандарди у емоцијама и протестима?Замислимо да се оно што се догодило у Одеси 2. свибња 2014., догодило на Мајдану, у Кијеву. Замислите да су се украјински (проеуропски, Е. В.) демонстранти склонили у синдикалну кућу и да су је запалиле непријатељске прорускe снаге, под очима равнодушне полиције. Замислимо да је тамо пронађено четрдесетак поугљених лешева.
Што би се догодило? Емоција би била на врхунцу у западним пријестолницама. Владе би узвикивале масовно убојство које су починили Јануковичеви (проруски предсједник Украјине, Е. В.) приврженици. У томе би видјеле очити доказ барбарских обичаја у граду тако близу Еуропске уније, неколико сати лета од Париза. Познати интелектуалци би одмах одлетјели у Кијев како би изразили своју солидарност са „правим“ Украјинцима. Кружиле би петиције против „руских барбара“. Еуропа би осудила „Путиново дивљаштво“ позивајући се на оскрнављене универзалне вриједности.
Али, пошто се ради о руским жртвама, ништа, или готово ништа. Без протеста, без осуда, без опомена.
У име ЕУ, Кетрин Ештон је управо затражила истражни поступак како би се открило што се догодило тог проклетог дана, као да сви то нису знали. Знамо спиралу која је довела до сучељавања између проруских сепаратиста и прокијевских демонстраната. Знамо да је међу потоњима било екстремно десних активиста из странке Правy сектор (Десни сектор, види у наставку, Е. В.). Они су ти који су запалили Дом синдиката прије него што су гледали како се пеку они који су тамо заробљени.
(Jack Dion, Pourquoi le massacre d’Odessa a-t-il si peu d’écho dans les médias ?, 06. 05. 2014., Marianne)
Пише: Емил Влајки
У УН-у, САД и Украјина одбијају осудити нацизам
Скупштина ОУН је 16. просинцу 2020., разматрала извјешће о елиминацији расизма, расне дискриминације, ксенофобије и повезане нетолеранције:
“Скупштина је својим ријечима изразила дубоку забринутост због величања нацистичког покрета, неонацизма и бивших чланова Waffen СС организације, укључујући подизање споменика и спомен обиљежја, организирање демонстрација у име величања нацистичке прошлости.
Једине двије земље које су гласале против ове резолуције, биле су САД и Украјина.
Ево и коментара Слободне Далмације:
Невјеројатне ствари се догађају у 2020. години, што се овог тједна потврдило у славној згради на Еаст Риверу: иако је Генерална скупштина УН-а у сриједу големом већином гласова (130 према 2) прихватила руску резолуцију о осуди глорификације нацизма, остаје записано да су против резолуције гласале Украјина и – САД.
Да скандал буде потпун, додајмо томе да се комплетна Еуропска унија, укључујући и Хрватску - суздржала од гласања.
Поновимо још једном: Америка и Украјина гласале су против осуде величања нацизма, а ЕУ је унисоно одбила заузети став, па тако и Хрватска.
Иако је нацизам у Другом свјетском рату највећу катастрофу изазвао баш у Еуропи, ова антинацистичка резолуција не би била изгласана да није било једнодушне подршке свих земаља Јужне Америке и Африке, те највећег броја земаља Азије.
(Слободна Далмација, 18. просинац 2020.)
Украјински глас против резолуције УН-а против нацизма мотивиран је симпатијама према идеологији повијесних, геноцидно активних нациста. То је тако једноставно, пише Craig Murray (Consortium News, и наставља.
У Украјини је потпора украјинским националистичким дивизијама које су се бориле уз нацисте тијеком протеклих осам година постала темељна идеологија модерне украјинске државе након 2013.
Како преноси The Times of Israel, стотине људи судјеловало је у просвједу у Кијеву у свибњу, а други диљем Украјине, у част посебне дивизије СС-а. То је само марш и подјела – величање њене нацистичке прошлости саставни је дио украјинске политичке културе.
Године 2018., двостраначко писмо 50 америчких представника осудило је више догађаја у част нацистичких савезника одржаних у Украјини уз службену потпору украјинске владе.
Murray вели да САД тврде како руси измишљају повезаност Украјине са нацизмом.
Проблем је овдје што је врло тешко приказати ТThe Times of Israel или 50 двостраначких представника америчког Конгреса као руску дезинформацијску кампању. (The problem here is that it is very difficult to portray The Times of Israel or 50 bipartisan US congressional representatives as a Russian disinformation campaign) Нема никакве повијесне сумње у активну потпору украјинских националистичких снага нацизму и судјеловању у геноциду, не само Жидова и Рома, већ и Пољака и вјерских мањина. Нема сумње у модерно величање ових злих људи у Украјини.
Парада с бакљама у част годишњице рођења Степана Бандере, украјинског фашистичког вође тијеком рата, Кијев, 1. сијечња 2015.
Организације и покрети крајње деснице у Украјини
У туристичким дијеловима Кијева, посебно на тргу Мајдан, штандови са сувенирима. Но њихов инвентар подсјећа на сасвим другачије слике овог трга.
Међу магнетима и шалицама са симболима града те шаловима свих могућих ногометних клубова, на штанду су изложене и три заставе: украјинска национална, застава Еуропске уније и црвено-црна застава националистичке Украјинске устаничке армије (УПА), активне за вријеме Другог свјетског рата. Ова посљедња застава универзални је симбол украјинске екстремне деснице и немогуће ју је избјећи у главном граду.
Почнимо са организацијом варљивог назива Слобода (Свобода), која своје коријене има у мање или више отворено нацистичким групама из традиционално “деснијег” и снажније украјински оријентираног запада земље
"Слобода" је утемељена 1991. године. Њено првотно име, које је промијењено 2004., било је Национал-социјалистичка партија Украјине и организирана је по узору на аустријску Народну странку Аустрије (ФПÖ). Хисторијски се ова странка пак повезује са Организацијом украјинских националиста (ОУН) под водством Стјепана Бандера (1909.-1959.). У западном дијелу Украјине Бандера славе као борца за независност и слободу ове земље, а истовремено га на југу и истоку означавају издајником и нацистичким сурадником. Занимљиво је и да је он у јуну 1941. прогласио независност Украјине.
ОУН је контролирао и Устаничку војску Украјине, која је била састављена од домаћих СС трупа. ОУН је учествовала у убиствима десетина Јевреја, Пољака и Руса. По окончању Другог свјетског рата Бандера је живио у Минхену под лажним именом. У СССР-у су га у одсуству осудили на смрт, а страдао је у Минхену 1959. од руке КГБ-ових агената. Његов гроб у Минхену редовно ходочасте украјински ултранационалисти.
Одмах након Мајдана, Кличков "Удар" и „Отаџбинска партија“ Јулије Тимошенко формирали су коалицију са "Слободом", а која његује добре односе на њемачком неонацистичком странком НПД. Шеф странке Слобода, Олег Тјагнибок једном приликом критизирао "руско - јеврејску мафију " која контролира Украјину:
"Зграбите оружје и обрачунајте се са руском кугом, Нијемцима, јеврејским свињама и осталим наказама. Будите чврсто уз своју домовину Украјину."
Ц14. Ова је група, која има изравне везе са Слободом, тијеком љета ове године извела више погрома против ромског становништва. Иако су се сами похвалили овим нападима и објавили снимке на Интернету, полиција је тврдила да не може реагирати јер нападнути Роми нису пријавили напад. Питамо се зашто. Унаточ свему томе, ова је насилничка банда постала једна од бројних којима град Кијев (и бројни други градови) допушта да дјелују као “грађанске страже”. Другим ријечима, она је де фацто легализирана као параполицијска снага.
Десни сектор. (укр. Правий сектор, енг. Right Sector); друштвени покрет и политичка странка који од студеног 2013. окупља милитантне и немилитантне активисте и радикалне организације из Украјине и свијета, углавном ултранационалисте и крајње десне политичке оријентације. Позната по контроверзној улози коју су њени припадници имали уочи и за вријеме сукоба са проруским сепаратистима. Настала је крајем 2013. године, за вријеме Еуромајдана, неформалним окупљањем дотада углавном маргинализираних радикално десних група претежно из Западне Украјине, али чији су се припадници, нацистичким терором, истакли за вријеме уличних борби у Кијеву и имали кључну улогу у обарању про-руског предсједника Виктора Јануковича. Десни сектор се као странка формално регистрирао на прољеће 2014. године, али је далеко познатији по својим активностима у рату, гдје дјелује кроз властиту паравојну формацију познату као Добровољачки украјински корпус. Вођа, Дмитар Јарош.
Десни сектор је познат по мучењу и убијању заробљених сепаратиста. На интернету се лако могу пронаћи слике батаљуна с нацистичким обиљежјима.
Азов. Избијањем рата у Донбасу прилике за успон до позиција моћи служењем у борбеним постројбама вишеструко су се намножиле. Активисти екстремне деснице из бројних земаља, укључујући и оне из Хрватске, похрлили су у редове украјинских војних и паравојних постројби, особито батаљуна Азов. Ова је јединица у међувремену укључена у састав Националне гарде коју контролира Министарство унутрашњих послова, али и данас има службену ознаку преузету од нацистичког Schutzstaffela (СС).
Национални корпус је организација која се по Кијеву посвуда промовира и то не примарно као странка, већ као широки друштвени покрет који уз паролу “Снага, добробит, поредак” пружа социјалну сигурност члановима, али и нпр. чисти шуме које се користе као дивљи депонији или “рјешава” случајеве злостављања животиња. НК тврди да је странка настала изравно из Азова, а име није једина симболична веза с постројбом. Њихови чланови редовито организирају униформиране паравојне маршеве који су већ годинама готово нормалност на кијевским улицама
Украјински радикални националисти прослављају обљетнице стварања нацистичке дивизије “СС Галиција”. Окупили су се у Кијеву 2021. и прославили 78. обљетницу дивизије створене 1943. која је помагала нацистичкој Њемачкој у борби против Совјетског савеза.
Министар ВП Израела позвао је Украјинску владу да осуди и да се огради од ове прославе. Написао је на Тwиттеру како је у питању обљетница дивизије “која је чинила неке од највећих злочина за вријеме другог свјетског рата”.
Славе се нацистички “јунаци” као што је споменути Степан Бандера, који је покушао успоставити сателитску државу Украјину вјерну Хитлеру. Њега је Јушченко, некадашњи украјински предсједник, прогласио “херојем Украјине”.
Миротворац, „логистичка организација“. Шпијуни, свећеници, тужитељи, новинари, криви и недужни једнако, проказани су као проруски колаборационисти на украјинској интернетској црној листи.
Неки од наведених у интернетској бази података “Миротворац” вјеројатно јесу били уплетени у ратне злочине на истоку Украјине или у пропагандни рат, али многи други нису учинили ништа него били политички неосјетљиви или једноставно употријебили погрешну ријеч, пише лондонски The Times.
Без обзира на то, све их суди скривени панел и оптужује “за дјела против националне сигурности Украјине” и објављује јавно њихове податке заједно с наводним злочинима које су починили, додаје лист, преноси Хина.
На листи Миротворца налази се чак 187.000 имена. Међу њима нису само ратни злочинци и агенти руске обавјештајне службе ФСБ него и оснивач Пинк Флоyда Рогер Wалтерс који је прије три године изјавио да Русија има више права на Крим од Украјине.
Бјелоруска књижевница Светлана Алексијевич, добитница Нобела и критичарка Кремља, на попису је завршила само зато јер је споменула да су неки етнички Украјинци помагали нацистима у прогону Јевреја.
На листи је и петсто украјинских јавних службеника, етничких Мађара који су добили мађарске пасоше. Разлог – Украјина забрањује двоструко држављанство, а Миротворац такав чин сматра издајничким.
База података основана је 2014. након састанка украјинског политичара Георгеа Туке и бившег члана украјинске државне обавјештајне службе СБУ којем је познат само псеудоним “Роман Зајцев”, објашњава Times.
Неколико људи убијено је након што су им имена и адресе освануле у бази података Миротворца, укључујући и личне адресе.
(Према Aljazeera, 28. 12. 2022.)
Закључак
Чак и ако украјинске насилне фашистичке групице остају начелно на маргини етаблиране политике, њихове везе с мејнстримом су врло чврсте и постојане. Ако и пристанемо на тезу да су оптужбе да Украјином владају нацисти претјеране те да су дјеломично и посљедица пропаганде Кремља, тешко је не признати како нема пуно земаља у Еуропи у којима владајући политичари одржавају везе с насилним групама које користе симболику попут келтског крижа, свастике или других обиљежја повезаних са СС-ом.
Стога, треба разумјети (про)руско становништво на истоку Украјине. У травњу 2014. скоро три четвртине становника регије Доњецк (око 70 посто) сматрало је промјену на власти у Кијеву државним пучем који је организирао Запад. То је резултат испитивања јавног мнијења Кијевског међународног института за социологију. На подручју Луханска та је бројка износила 61 посто. Због тога су се, након пронацистичког Мајдана, и одвојили од Украјине и направили своје аутономне покрајине. Већ тада скоро сваки пети становник је био спреман с добродошлицом поздравити руске војнике.
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
(Текст је писан за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције)
Извор: Правда
