Пише: др Иван Пајовић
У данашњим околностима незахвално је писати о дешавањима у Украјини, јер руска војска делује брже од објављивања вести у медијима.
У ноћи 24/25. фебруар узлетела је авијација руске армије. У кратком року сва средства извиђања противваздушне одбране Украјине као да су сишла са ума: на екранима се појавило мноштво лажних циљева, а у исто време обрушиле су се бомбе и ракете на кључне циљеве руских противника. Пуном паром почеле су да раде руске јединице радиоелектронског ометања и борбе. Одмах после брифинга председника Путина нанесени су моћни разорни удари по војној инфраструктури Украјине, укључујући пре свега аеродроме и системе ПВО. Непријатељ није имао никакве шансе против крилатих ракета „Калибар” и балистичких пројектила кратког домета „Искандер”. Врло брзо војни објекти од границе са Русијом до Волиња и Карпата збрисани су са лица земље. Потом је започела копнена фаза операције.
Један од главних задатака дат је народној војсци Доњецке и Луганске Републике, уз подршку руске авијације. Задатак им је био да на себе вежу главне снаге армијске групе украјинске војске која је била концентрисана уз границу ових независних република. У исти час руска војска је започела офанзивно наступање из правца Крима и Бјелгородске области са циљем да обухвати украјинску војску са севера и југа. Јединицама које су наступале из Белорусије задатак је био да блокирају Кијев. Јужне и северне јединице руске војске имале су за циљ да пресеку путеве одступања непријатеља према централним областима земље. Чини се да је тај циљ већ постигнут. Види се да је следећи циљ уништавање противника по котловима у којима су опкољени, или разбијање великих котлова на мање, са истим циљем. Ова тактика већ је уочена у региону обале Азовског мора и града Маријупоља.
Уочава се још један стратешки план – велике градове не заузимати борбом. Армијске колоне које наступају иза јединица продора обилазе градове и опкољавају их. То је очигледно правилно, јер напади на градове само могу изазвати огромну панику цивилног становништва са непотребним губицима, а притом омести иницијативу снага у наступању. У овом моменту градови немају стратешки значај, зато их руска војска просто блокира. Њихово „меко” чишћење уследиће касније, пред саму капитулацију, када ма какав отпор буде бесмислен.
Од овог принципа свакако ће бити изнимака. У питању је пре свега Кијев, који ће се заузимати што пре, очигледно, милом или силом. То се у овом моменту управо и дешава. Можда ће се водити и битке у највећим градовима где су се ушанчили националшовинистичке јединице као што је „Азов”. Али борцима тих јединица не би требало ма ко да завиди. Руси им не нуде ни прилику за предају. Напротив. Већ јуче изјутра у граду Маријупољу са разгласа им је упућен позив на предају са јаким чеченским акцентом, са упозорењем да их чека жалостан крај уколико наставе са отпором. Да... хиљаде чеченских бораца прикупљају се на фронту и баш њима је дат задатак да очисте џепове тзв. националистичких борбених група. Чечени, ма шта мислили о њима, одлични су борци који умеју и воле да ратују. Под овим околностима украјинским шовинистима чеченски фактор неће нарочито пријати.
Украјинска војска остала је одсечена од свих комуникација, без врховног командовања и наде да ће добити ма какву помоћ. Заробљени украјински војници сами говоре да у котловима, у којима су били окружени, никаквих путева за одступање нема. Једино што украјинска војска ради, то је да из артиљерије гађа где год стигне, без одређеног циља.
После свега овога што се само у два до три дана догодило, западни „партнери” Русије извући ће велику лекцију. И Зеленски, и Запад, мислили су да су формирали јаку антируску коалицију иза које стоји песница САД. Није прошао ни дан, а Зеленски је схватио да је Украјина остала сама пред руским медведом. НАТО је одустао од примања Украјине у савез. Јучерашњи партнери сада окрећу главу и затварају очи, саветујући да се поведу преговори са Путином.
Додуше, Запад и даље прети новим и новим санкцијама, за које Зеленски говори да су недовољне. Макрон обећава некакву новчану помоћ Украјини... А то све изгледа као махање песницама после туче.
Уместо да размишља како да заустави рат, Зеленски позива добровољце и дели оружје цивилима. У исто време предлаже Русији неутрални статус Украјине. Али... ко ће му више поверовати?
Руски председник изјављује да је спреман да води преговоре са украјинским властима. Међутим, да ли он под тим властима подразумева Зеленског, или пак неког другог, то је тренутно неизвесно. Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров је отворено рекао да Зеленски лаже, и то по ко зна који пут, те да са њим нема разговора.
Украјински националшовинисти, који су урлали да ће се до последњег борити против Руса, увукли су главе у рамена. Чак и најјароснији њихов лидер Андреј Бељецки побегао је у Израел, готово као и сви његови побратими из „националног корпуса”. Ето... сада је јасно чији рогови вире иза украјинске националшовинистичке приче.
Показује се по ко зна који пут да је изазивање руског медведа равно самоубиству.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
