Пише: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“
„Ја сам своје хрватско питање рјешио једноставно: тако што сам престао бити Хрват и постао Босанац.“
Када је, овим рјечима, 2014. године, босански и чаршијски историчар и писац, Дубравко Ловреновић, објаснио начин рјешавања хрватског (под)питања у БиХ, мало ко је видио у томе озбиљну или могућу опцију неког рјешења.
Али, очито, све иде у таквом правцу коначног рјешења.
Односно, како је то написао, Иван Виолић у есеју „О начелу равноправности - о фундаменталном проблему у хрватско-бошњачким односима и БИХ опћенито“: „Ако Хрвати не могу бирати своје високе политичке представнике – а очигледно је да не могу – онда у Босни и Херцеговини не постоји елементарно начело политичке равноправности међу њеним народима. Ако у БиХ не постоји елементарно начело политичке равноправности међу народима, Хрвати више немају посебног разлога сматрати се грађанима те земље“.
Три задња дана у јануару, амерички дипломата Метју Палмер и Холанђанка Ангелина Ајхорст, окупили су, у граду симболичног имена Не-Ум, лидере бошњачких и хрватских политичких странака, покушавајући остварити компромис на плану измјена изборног закона БиХ.
Намјера Хрвата је од почетка јасна: кроз ове измјене остварити право легитимног представљања и да сами бирају своје представнике у Предсједништво БиХ и Дом народа бошњачко-хрватске федерације.
Хрватски народни сабор у коме доминантну улогу има ХДЗ, сукобио је ставове са представницима бошњачких странака: СДА Бакира Изетбеговића, и још двије странке настале отцјепљењем од СДА - Народ и правда Елмедина Конаковића и Савез за бољу будућност Фахрудина Радончића.
Преговори су пропали а бошњачке странке су објасниле америчко-европским посредницима да оне неће жртвовати мултиетничност и подржати национални критериј.
Бакир, Фахрудин и Елмедин (кога је представљао Денис Звиздић), остали су на линији политике коју су трасирале прокомунистичке, лијеве странке у Сарајеву (СДП БиХ, Демократска фронта и Наша странка) кад су одлучно одбиле да уопште учествују „Неумском дијалогу“.
Крах неумских-безумних-неумних преговора, оголио је политичку природу и суштину Босне. Политичке и вјерске елите у Сарајеву, невладине организације и средства информисања – националисти, исламисти, муџахедини, вехабије и терористи... сеире над политичким лешом такве државе, глумећи да је „она ту само је мало у кризи“, док у стварности, управо они представљају, колективне убице домовине у чији обнављање се узалуд заклињу.
Из разлога осјећаја националне угрожености, настало је и функционише јединствено, политичко савезништво Драгана Човића са лидером Срба у БиХ, предсједником највеће политичке странке Републике Српске СНСД и чланом Предсједништва БиХ из реда српског народа Милорадом Додиком.
Наравно да то партнерство јесте амбивалентно и да терет њега, осјећају оба лидера, због сложених и тешких међунационалних односа Срба и Хрвата ван БиХ, практично националних матица у Србији и Хрватској које још увијек манифестују висок степен нетолеранције.
Политичко савезиштво Срба и Хрвата у БиХ поставило је озбиљне дилеме пред европско лидерство а предсједника Хрватске Зорана Милановића укључило у ове процесе као несумњиву подршку оправданим, политичким захтијевима српског народа и Милорада Додика.
„Додик није проблем – проблем је у Сарајеву“, више пута ће јавно нагласити хрватски предсједник, уочавајући како држава БиХ неумитно страда под теретом исламизма.
Ранија забринутост за државу БиХ, у Хрватској и на Западу, претворила се у страх од тихог одласка са културне и историјске позорнице, најмањег и политички најслабијег, некад државотворног народа – Хрвата.
Тешку, историјску и политичку битку за уставну равноправност, која се водила на дуже стазе, Хрвати губе.
Генеза уништења Хрвата у БиХ је била дуга, пуна страдања и отпора који је тај народ пружао. У току рата, али и кад је Дејтонски споразум примјењен, уочено је да се уставни статус Хрвата у БиХ слаби на рачун потпуног уништења Срба у Хрватској.
У првим данима мира, бивши муџахедини и исламисти, терористичким акцијама, убиствима и злочинима, паљевином кућа и цркава, са знањем западних држава, кренули су (и) против Хрвата.
Почело је терористичким нападом у Мостару а настављено бомбашким нападима у Завидовићима - убиствима Бориса Тешановића (власника кафића), Горана Келера (добитника ордена „Златни љиљан“), Јадранка Божиновића (новинара-уредника на локалном радију), Жељка Дејановића..
Услиједила су убиства хрватских повратника у Средњу Босну па убиство доминистра унутрашњих послова Ф БиХ Јозе Леутара, убиство полицајца Анте Ваљана.
Евидентиран је и нестанак Мирка Јозића (1997. год. из Новога Травника), подметање експлозива при Папином посјету Сарајеву, бацање експлозивне направе на управну зграду Шума Херцег-Босне, убиство четворочлане, породице Анђелић, код Коњица, на Божић.
Настављено је нападом на фабрику Coca Cola у Хаџићима која је у власништву Хрвата из БиХ, убиство Звонка Барбића и рањавање Јосипа Шарића у тговинском ланцу „ФИС“ Витез који је у власништву Хрвата Пере Гудеља, те напад на посланике у Зеници из реда ХДЗ-а Иву Тадића и Перу Мамића.
Заузимање Националне - Херцеговачке банке извршила је Британска обавјештајна заједница да би преко принудне управитељице Енглескиње, Тоби Робинсон, била уништена.
Слиједило је хапшење Анте Јелавића, предсједника ХДЗ БиХ и члана Предсједништва БиХ из реда Хрвата те избор „Комшића прије Комшића“, бошњачким гласовима у Парламенту изабран је члан СДП Јозо Крижановић.
ХДЗ БиХ са Драганом Човићем на челу је умјереном политиком покушавао промијенити то стање и обезбједити подршку Њемачке а тиме и Хрватске. За то вријеме је број припадника хрватског народа у БиХ преполовљен.
Сви покушаји да се стекне право гарантовано Уставом и Дејтонским споразумом, да бира своје представнике, у Сарајеву су тумачени као напори за стварање Трећег ентитета и план – нове федерализације државе.
Драган Човић је због тога био хапшен да би се сломио отпор његове странке, пројекту радикалне и брзе исламизације Федерације БиХ са намјером настављања тог процеса и на тлу Републике Српске тј. цијеле БиХ.
Након хапшења, 2009. године, Човић је, изолован, са малобројним сарадницима, изборио, властиту слободу и поново, тихо и ненаметљиво, наставио заступати политику нужности враћања уставних права и слободе хрватском народу.
Послије Неума Хрвати су на потезу, што може битно одредити судбину заједничке државе и њеног опстанка јер проблеми настају и ескалирају у Сарајеву.
Извор: Fakti.org
